40 koraka u kartonskoj kutiji boje zlata

Prebirao je po zrnima pasulja, odvajajući ona oštećena od žiška. Morao je da stavi duple naočare, one od očnog lekara, koje nije promenio ko zna od kada i preko njih ove, sa neodređemom dioptrijom, preporučenom od "doktora" sa tezge na Kalenić pijaci. Taj "tezgaroš" je jedna starina, ništa mlađi od njega, mada je njegov vid začuđujuće bistar. Ako se ne pretvara...
- Stari je to lisac- pomisli.
- Prodao bi taj i svoju staru. Pa, kako i ne bi. Dođe, jedva se dogega, "samo da vidi ima li mušterija, treba li mu pomoć". Zato je zove "kontrolor". Ona to i ne zna, slabo čuje. Dok mu prilazi, razvučenog osmeha, otrkivši pola šupljine usta bez ijednog zuba, on usklikne, takođe se osmehnuvši sa svojom polovinom duplje bez zuba, samo suprotne od njene strane, videvši je kako stiže, provlačeći kao patkica između tezgi: - Evo moje kontrolorke.
Ona valjda misli da joj kaže:
- Evo moje devojke.
Pa, i govorio joj je tako, nekada...
U tim svojim staračkim navikama i tobože, netrpeljovosti, oni zapravo prizivaju svoje igre čarki iz mladosti. I vilice im se zabavljaju i nadopunjuju. Svako ima zube na onoj strani na kojoj onaj drugi nema. Eto, o svemu tome je mislio dok je "trebio" pasulj. Zato nije razmišljajo, već je mehanički, kao kada se ceo život nešto radi po navici, pa se može i žmureći, u snu, u po dana, u po noći, kada je odvojio tačno 40 zrna u stranu, tamo, gde je odlučio da bude "zdrava" gomila. Kako je to već jako dugo činio za razne stvari, ušlo mu je toliko u vrhove prstiju, da nije ni misliio zašto to radi. A možda je to radio baš zato da ne bi mislio. Da time skreće sebi pažnju kada oseti nešto...nešto, unutra...
Prvih svojih 40, kao broj, koji mu je nešto značio, da je mogao sećanje da rastegne kao praćku, do prvih sedam godina svog detinjstva, setio bi se, da je to bio broj iz pećine Ali Babe i 40 ljutih razbojnika. Ali, još pre toga, bilo je 40 novčića, koje je dobio od dede. Za njega je to blago, nikada viđeno na svetu. Ustvari, bili si to prekovani ekseri, koje mu je deda sačuvao, da i on može, "k'o velika ljudina" da kupi sebi, ali, "samo ono što mu treba, bez čega se ne može"- što je izgovoreno s podignutim kažiprstom. Mora da pazi na blago, jer blago može brzo da iščezne. Čuvao je "novčiće" u maramici koju mu je majka sašila da je ima za školu. Maramica mu nije ni trebala, nos je ionako brisao rukavom. Da, seća se, bilo je...i u gajbi sa gustim pregradama i slamom na dnu, 40 pilića, žutih, žutih... Svakog jutra je zavirivao pod dreveni poklopac da proveri jesu li svi na broju. Puno toga, i ono što nije bilo po broju 40, namirivao je ili oduzimao. Uhvatio je sebe, kao veći dečkić, kako srče 40 kašika supe. Ako je bilo viška, ostavljao bi za kasnije. Majka je pomišljala da on to "zabušava" s hranom. Plašila se da se ne razboli, decu je u to vreme često odnosila grudobolja, a samo njiega je imala... Ali, on je izrastao u snažnog mladića.
A novčići dečaka, u maramici, ostali su na roditeljskom prodanom imanju, da ih, kako je deda rekao, ne bi uzalud potrošio ili izgubio, zakopani pokraj stare jabuke, one iste, s koje joj je te jeseni ubrao "zlatnu" jabuku, njegovoj "zlatnoj" curi. Nije bila od onih jakih seoskih devojaka, već prigradski devojčurak, kog je tada ugledao na svadbi njenih rođaka u svom selu. A njihova svadba, ustvari, "registracija" u opštini, bila je godinu i po dana kasnije, u gradu. Na Mladence, a ustvari, Dan svetih 40 mučenika. Živeli su skromno, nenametljivo, ne tražeći ni od drugih, ni od sebe puno od života. Umeli su da uživaju u tom svom malom što su imali, kao najvećim bogatstvom. Jedno vreme je zarađivao kao nosač na železničkoj stanici, a onda je dobio posao u pošti, baš u toj, pored stanice. Tu je tek mogao, na pretek, do mile volje da broji i razvrstava pisma i pakete uz udaranje štambilja. Odvajao je gomile od po 40 pisama za svaki grad. A od viška pravio novu hrpu. To mu je, ako ništa drugo, prekraćivalo vreme. A i davalo mu izgled toliko uposlenog radnika, pa je dobro došlo kao očigledno opravdanje da ne može da napusti posao i prisustvuje partijskom sastanku. A ti sastanci su bili tako česti, obavezni i nekako, nije mogao da objasni sebi zašto, tužni.
Zlata je odmah doblia posao u fabrici kože, u pogonu bojenja. Sve im je bilo potaman, svega puna kuća, samo dete nije stizalo. A njemu, mnogo mu je ugađala. Valjda iz osećaja krivice što mu ne može podariti dete, a i želje, da svoju majčinsku toplinu, ako već ne može detetu, podari sopstvenom mužu. Ona bi tako i da su ga imali, dete. Često je kašljucala, po povratku iz fabrike. Ta isparavanja boje na koži su joj sušila grlo. Ali, nije pridavala tome puno značaju. Odlazila je u fabriku i vraċala s punim cegerima u rukama. Kakva jela mu je spremala! - Ruke ti se pozlatile. Ma, šta, one su oduvek i bile od suvog zlata! - Rečima je umeo da joj da volju, da bude ushićenija. To je njenom licu, nežnih linija lica, vraćalo sjaj. I košulje, cipele, sve mu je ona kupovala, birala. Nije on puno cipela u životu promenio, nije mu trebalo, samo do posla i nazad i poneka šetnja. Ðonove nije imao gde potrošiti. Imao je jedan par crnih, sjajnih, koje je čuvao u kutiji, za posebne prilike, kada je proslava firme, za Novu godinu, ispraćaj u penziju, nekog iz kolektiva, pa će tako poslužiti i za njegov odlazak u penziju.
Zlata je sve više kašljala, često je umela da se zaceni, do suza. Pošla je lekaru, krivući, da on ne zna.
A primetio je on da Zlata u poslednje vreme stalno nešto premešta, razmešta po kući, pa tako, neke stvari, koje odavno nije video, već i zaboravio da postoje, izvukla je iz budžaka i uglancala, kao da su "ganc" nove. Bilo je tu i njegovih košulja, opeglanih, kao pod presom složenih. I stari kaput je zasijao s novim dugmadima. Tu su se našle i njegove cipele u kartonskoj kutiji, požuteloj, ali bez trunke prašine. Sve mu je, nekako, bilo na dohvat ruke.
Nedugo zatim, Zlata ne ode na posao jedan dan, pa nakon nedelju dana, uze bolovanje od čitavih 15 dana, prvom bolovanju u njenom životu, pod izgovorom kako "mora malo i ona da odmori". Nakon tog jednog dana, prvog dana na poslu nakon bolovanja, donesoše je dvojica na rukama i spustiše na krevet. Rekoše mu da je odmah nosi u bolnicu, da joj se slošilo u fabrici.
Bio joj je u poseti svaki dan, svih 20. Odnosio joj je jabuke. One, zlatne, samo za nju. Svaki dan po dve. Ukupno 40 jabuka. Toga se tek kasnije setio. A nije mogla da ih grize. Ni da guta. Nije mogla više ništa da proguta. Samo svoje nedorečene reči i njegove zabrinute poglede. Rukom je, s naporom, pokazivala da jabuke ostavi na natkasni, pa će ona posle... Posle..., posle se Zlata upokojila.
Dugo je gledao u kutiju sa sjajnim crnim cipelama, njenom rukom izglancanim, dok nije ušao u njih, kao u dva crna čamca koja su spremna za potonuće. Sa sahrane se vratio i zarekao da ih više, dok je živ, neće obuti.
Sve mu je prinela, da mu bude pred očima. Tanjire, šerpe...sve mu ostavila opeglano i složeno, da mu bude lakše bar neko vreme, čak je i tegle slatkog i turšiju sa ormana, spustila na donju policu kredenca, da ima, bar za tih prvih mesec, 40 dana. A onda, neka mu bude prosto, nakon toga, neka dovede sebi ženu, razumeće ga ona. Neće on moći sam...
Izbrojao je 40 dana, a zatim i pola godine, godinu, šest, dvanaest. Naučio je on sve, sve je mogao, samo nju nije mogao zameniti, njene ruke, osmeh, njegovo blago, jedino.
Otkad je u penziji, stekao je naviku da se spremi ujutru i pođe na pijacu, ne toliko zbog povrća i jabuka, već da obilazi tezge, one, sa starinama. Puno je nečijih odbačenih dragocenosti tamo nalazio. Uvek se pitao kako im nije gre'ota da ih se odriču. Nije ih nikada kupovao, samo je voleo da sluša kako se kupci cenjkaju. Stari satovi, broševi, ženske tašne... Ne bi on Zlatinu tašnu od žute kože dao ni za šta na svetu. A njegove cipele, eno ih, još u kutiji na ormanu. U njima ga mogu samo izneti, jednog dana, kada dođe vreme da ode svojoj Zlati.
Imao je komšije, koje su ga već neko vreme vrlo često zapitkivali kako je, treba li mu što. Znao je on da su ljubazni, ali da ima tome i drugih razloga. A i on ih je imao u vidu, kada onemoća. Bar u poslednjim časovima da mu pomognu. On će se njima odužiti. A kome bi? Nikog bližeg nije imao.
Nije dugo bolovao. Ako se to i moglo nazvati bolešću. Bila je to staračka slabost, od onih, kada čovek ili ostane ili pođe. On je pošao. A kada se krene na takav put, čovek više nije običan putnik, više je kao paket u pošti, na koji će biti udaren veliki pečat. Onaj, za adresu na kojoj se nalazi najbrojnije stanište, ikada.
Kada su komšije primetile da je već dva dana zatvoren prozor, koji je svakog jutra otvarao, bilo zima, bilo da je letnja vrelima, pokucaše mu na vrata, jer zvono nije imao, nije voleo taj zvuk. Bila su otključana.
Pozvali su hitnu pomoć, koja ga je i odnela. Nakon tri dana, pošao je na dugoočekivani susret. Ali, bez svojih cipela, Zlatinom rukom izglancanim. Ni ona, jedina svečana bela košulja, njenom rukom opeglana i složena, nije bila na njemu.
Sačekali su 40 dana, a onda su njegove stvari iz stana koji im je i pripao, izneli na prvi kontejner. Tu je bila i požutela kartonska kutija, s vrha.
Te iste noći, kutija je bez traga nestala. Crne cipele visokog sjaja, odbrojavši i one 40 dana, pođoše svojm putem, da broje korake svog novog života.

Na "buvljaku", kraj tezge sa hrpom nabačenih stvari, jedan, naizgled, fini gospodin koji je imao sve lepo na sebi, ali eto, voli da se cenjka, više "nego 'leba da jede", primetio je par cipela od dobre kože, kao da su očuvane nekom zlatnom ženskom rukom.
A malo podalje, na istoj tezgi, ispod platnenih cegera, izvirivala je jedna ženska tašna od žute kože.

Autor Ivana Đorđević