Duško Đurđić

Rođen 6. januara 1964. u Novom Sadu. SSS, nezaposlen. Oženjen. Bio otac i bio deda...izgubio ćerku i unuku u mučkom ubistvu. Živi u Novom Sadu.

Bio je topao letnji dan. Subotnje prepodne ljudi su koristili za šetnju sa svojom porodicom, neki od njih su obavljali neophodnu kupovinu na pijaci za svoju kuću. U centru grada, negde oko Miletićevog spomenika, gomila dece je jurila golubove, praćena pogledima svojih roditelja.

Ustali su rano, posle jedva prospavane noći, iako se mala Zlata jedva primirila posle baba Jelinih obloga i krenuli za Zrenjanin u bolnicu. Tamo su pronašli dečijeg lekara koji je pregledao malenu, i rekao im loše vesti:

-Na žalost , detetu je jako oštećena rožnjača…bojim se da nikada neće uspeti da povrati vid. Donka je zaplakala, a Jovo upita lekara: -Jel to ona skroz ostala slepa, doktore?

Negde posle 2 svetskog rata, u Vojvodinu su počeli da pristižu ljudi iz svih delova tadašnje Jugoslavije. Bilo je onih koji su dolazili iz Bosne, Dalmacije, sa juga Srbije itd. U tim dolascima, u jedno malo mesto, blizu Novog Sada, u Titel, došli su Jovo sa Kupresa, i Donka, iz okoline Negotina. Oni su došli, kako bi naš narod rekao, trbuhom za kruhom, pokušavajući da nadničenjem zarade za život.

Đura je gledao u Dobrilu, i opet su mu se vratile slike iz detinjstva. Vesela nasmejana devojčica, puna života, a sada pred njim stoji slomljena žena, koju je život istinski pokosio.

-Daj mi još jednu cigaru! - reče mu ona, brišući rukama suze iz uglova očiju. Kada joj Đura pruži kutiju, ona uze jednu, zapali, povuče dim i nastavi:

Deda Đura je u svojim šetnjama često znao da zastane i da popriča sa nekim ljudima koji su skupljali otpad kod kontejnera. Mnoge od njih je već poznavao duže vreme i oni su njega poštovali zbog tog odnosa prema njima. Znao je često i da sedne sa njima na neku klupu, a i da ispred obližnje radnje da popiju piće. Bilo ih je sa svih strana, iz Banata, severa Vojvodine…dolazili su i iz južne Srbije. Većina njih su bili Romi, ali deda Đuri nije smetalo da stvara uvek i neka nova poznanstva.

Lazar je konačno stigao na imanje gde se rodio i živeo sa svojim roditeljima. Svaki korak koji je pravio donosio mu je sve veću tugu. Na sve strane mogao je da vidi samo pustoš. Sve građevine, koje su se tu nalazile, bile su uništene i spaljene. Sve ono čega se sećao je nestalo, njegovi najmiliji, kao i svi dragi ljudi koji su tu živeli.

Seo je na stepenik ispred kuće od koje su ostali samo delovi zidova i zamišljeno gledao u ruševinu.

Nepunih mesec dana kasnije, za Biljanu i Srđana kreće nova golgota.

Dobili su poziv za davanje iskaza kod javnog tužioca, što je predstavljalo početak procesa u kome bi zver dobila zasluženu kaznu. Srđan je bio svestan toga da će morati i da gledaju tog monstruma, koji će biti tu nadohvat, ali nedodirljiv za njih.

Morao je puno da priča sa Biljanom, da je spremi psihički za sve to što ih čeka, za sve što će čuti i ponovo proživljavati pakao.

Večera koju su organizovali domaćini, održana je u velikoj sali najboljeg hotela u Frankfurtu. U zakazano vreme, Milan i njegove kolege su stigli i seli na svoja rezervisana mesta. Ubrzo posle njihovog dolaska, u salu je ušla jedna veća grupa, pretežno mladih ljudi, i od nemačkih kolega oni su saznali da je to gostujući tim, sa funkcionerima kluba. I onda iza te grupe, Milan je video kako ulazi, držeći ispod ruke svog supruga…Olivija. Dah mu je zastao, nije znao kako da se ponaša, da li će i ona njega prepoznati?

Stevan je živeo na jednom salašu u Vojvodini. Imao je par jutara zemlje, kuću i okućnicu. Svoj život je posvetio konjima otkako je znao za sebe. Tu ljubav prema tim plemenitim životinjama je nasledio od svog pokojnog dede, koji ga je još dok je bio mali naučio mnogo toga o njihovom odgajanju.

Prvi dani posle sahrane su bili strašni za Biljanu i Srđana. Stan je delovao avetinjski prazan, tišina ih je ubijala. Biljana je teško podnosila gubitak, a Srđan je morao da ulaže nadljudsku snagu da svoju ženu smiruje u momentima kada je stignu svi ti napadi bola.

-Srđane! Moram otići do lekara. Nešto osećam kao da mi srce preskače, da se prekontrolišem. Brzo ću ja.- reče Biljana, kada su ustali jedno jutro.

-Dobro. Zovi me, ako ti trebam.

Pages