Duško Đurđić

Rođen 6. januara 1964. u Novom Sadu. SSS, nezaposlen. Oženjen. Bio otac i bio deda...izgubio ćerku i unuku u mučkom ubistvu. Živi u Novom Sadu.

Naslušah se ovih dana, po ovom sokoćalu od fejsa, kukanja o izolaciji, pa ko velim, hajd' i ja da kažem koju. U stvari, da vam opišem pravu izolaciju.

Ujutru, kada su došli do trpezarije na doručak, otac Simon je rekao Ivanu:

-Jel ti umeš da voziš?

-Da. Imam položeno.

-Hoćeš ti da odvezeš devojku, daću ti kola koja pripadaju nama. Taman možeš, kad nju odvedeš, da odeš do grada da obaviš i još jednu nabavku nekih stvari koje nam trebaju ovde.

-Hoću, nema problema.

Bogdan je slučajno čuo njihov razgovor, stojeći sa strane i upitao:

Nešto oko podneva, kada su njih dvojica već završavali seču grana, začuo se zvuk traktora.

-Evo ga Mitar! Taman na vreme.- reče Bogdan.

-O, ljudi! Vi ste završili? Ja sam Mita.- reče ovaj, silazeći sa traktora. Kada je došao do njih, pruži ruku Ivanu.

Ivan je sišao dole i ugledao jednog od iskušenika, sa kojim se sinoć upoznao. Bio je to Bogdan, mlađi momak, od dvadesetak godina, koji se ovde obreo zbog droge koja zamalo da ga uništi sa. Bio je tu već skoro pola godine i njegovo stanje se jako popravilo. Od mršavog momka koji je tu stigao, i koji se jedva držao na nogama, postao je vedriji, snažniji, a i uspeo je da dobije malo na kilaži. Bogdan je iznosio neki alat iz šupe, i ugledaši Ivana, reče:

Ivan je zaključao vrata svoje kuće u jednom malom selu u Sremu. Izašavši kroz kapiju, svratio je do svog prvog komšije i prijatelja iz detinjstva.

-Savo!- povika, ulazeći u dvorište. Iz kuće je izašao njegov prijatelj.

-Reci Ivane.

-Vidi…evo ti ključevi moje kuće. Obiđi je s vremena na vreme…kad stigneš, ili ako nešto primetiš čudno.

-A, ti? Gde ćeš?

U periodu kada je suđenje počelo, Srđan je već počeo da se sprema da ode do kamenoresca koji će uraditi spomenik. Želeo je da sve dogovori i da se spomenik ćerki i unuki postavi par dana pre nego što oni budu davali godišnjicu. U dogovoru sa Biljanom, rešeno je da, bez dalje potrage, to bude isti čovek koji je uradio spomenik njegovim roditeljima pre više od 15 godina. Pošto odavno nije bio u kontaktu sa njim, izgubio je njegov broj telefona, ali preko jednog prijatelja koji je živeo u tom mestu pored Novog Sada, Žablju, nabavio ga je.

Tokom vikenda , Srđan je doneo odluku i rekao Biljani da u ponedeljak ide u u socijalnu službu da popriča sa nekim...i tako je i uradio.

-Dobar dan! Meni bi trebao neko ko radi oko nasilja u porodici.- rekao je kada je ušao u kancelariju u koju su ga uputili.

-Izvolite, sedite. Recite mi u čemu je stvar?- reče jedna od službenica.

MIROSLAV

Prvi zadatak za Miroslava je bio da zajedno sa njegovom vezom, Smiljanom proprati i otkrije puteve kojima, već otkrivena grupa krijumčara, prima i prenosi oružje koje stiže u luku Bar. Glumili su zaljubljeni par koji se kretao u okolini luke, posmatrao i tražio načina kako bi sve saznali. Smiljana je takođe bila relativno nova u tom poslu, ali je ipak imala jedan sličan zadatak iza sebe.

Pošto su imali toliko toga jedni drugima da pričaju i sutrašnji dan su proveli u razgovorima, i u toku dana su otišli do tvrđave, keja i još na nekoliko mesta kojih se Saša najviše poželeo. Pred kraj dana, završili su na ribarskom ostrvu, gde su ih Saša i Vanesa odveli na večeru.

Đorđe je od rođenja živeo na Salajci, živeo je u dosta siromašnoj porodici, imao je mlađeg brata i sestru. Majka je pomagala po kućama, zarađujući za decu, a otac je išao po građevini, ali je često ostajao bez posla zbog pijanstva. Zbog sve te nemaštine, jako rano je svoj način života našao na ulici, bežeći iz kuće u kojoj su se često čule svađe, a i otac je znao da bude dosta agresivan.

Pages