Duško Đurđić

Rođen 6. januara 1964. u Novom Sadu. SSS, nezaposlen. Oženjen. Bio otac i bio deda...izgubio ćerku i unuku u mučkom ubistvu. Živi u Novom Sadu.

Stevan je živeo na jednom salašu u Vojvodini. Imao je par jutara zemlje, kuću i okućnicu. Svoj život je posvetio konjima otkako je znao za sebe. Tu ljubav prema tim plemenitim životinjama je nasledio od svog pokojnog dede, koji ga je još dok je bio mali naučio mnogo toga o njihovom odgajanju.

Prvi dani posle sahrane su bili strašni za Biljanu i Srđana. Stan je delovao avetinjski prazan, tišina ih je ubijala. Biljana je teško podnosila gubitak, a Srđan je morao da ulaže nadljudsku snagu da svoju ženu smiruje u momentima kada je stignu svi ti napadi bola.

-Srđane! Moram otići do lekara. Nešto osećam kao da mi srce preskače, da se prekontrolišem. Brzo ću ja.- reče Biljana, kada su ustali jedno jutro.

-Dobro. Zovi me, ako ti trebam.

-Ja sam Sava Mitić, gazda ovog imanja. Šta znaš da radiš? Meni trebaju uvek vredni ljudi…posla ima ovde uvek. Ako budeš poštovao ovu kuću, biće ti dobro i ništa ti neće nedostajati.

-Znam puno toga, radio sam dosta sa majstorima.- poče Radovan.

-Kakav si sa psima? Treba mi čovek koji će brinuti o mojim lovačkim kerovima. Proletos mi se bivši radnik razboleo i umro. Ne mogu da nađem čoveka koji ume sa njima.Često idem u lov, a i ja ih puno volim.- reče mu gazda Sava.

Nekoliko dana kasnije posle burnih događaja, ispred vodenice su sedeli Radovan i Mitar i razgovarali:

-I, šta si sada rešio Radovane? Voleo bih, a i tvoji novi prijatelji bi voleli, da ostaneš ovde sa nama. - reče Mitar.

Sreten je podigao pušku  i naciljao u Jovanovom pravcu, koji je nemoćan očekivao svoj kraj. Iz obližnjeg žbuna je izleteo Šapa, koji je skočio i odgurnuo Sretena, a puška je opalila u visinu. Posle par sekundi, pojavili su se i Radovan i Čedomir, zadihani od žurbe da pomognu svom prijatelju.

-Šta to radiš budalo?- povika Radovan na Sretena. Ovaj je povratio ravnotežu odgurnuvši Šapu koji je stajao pred njim i besno režao na njega.

U međuvremenu, dok su Radovan i Čedomir jeli kod starog javora, a Đorđe žurio kod Svetislava da mu javi novosti, Jovan je čekao na njihovom starom mestu Lenku, svoju ljubav. U zakazano vreme ona se pojavila, noseći pletenu košaru u rukama.

-Stigla sam, ljubavi! - reče Lenka, dok mu je prilazila. Zagrlio je i poljubili su se strasno, kao i mnogo puta pre toga kada su se sastajali.

-Ne mogu dugo biti sa tobom. Moram ići kod Radovana opet…nešto moramo danas još da uradimo.

-Sretene! Nađi nekog ko će pratiti onog Radovana. Neka ga posmatra sakriven i ukoliko negde ide neka ga prati. Ali, nemoj da ga ovaj primeti. Sve što sazna, neka dođe ovamo, i meni lično prenese.- reče Svetislav sinu kada se ovaj pojavio iz svoje sobe.

-Hoću. U čemu je stvar tata? Hoćeš i ja da ga?

-Ne! Rekao sam ti. Možeš Đorđa, konjušara…on je spretan u skrivanju. Pogotovu kad treba nešto da se radi. Hajde,idi.  

Posle Svetislavovog odlaska, drugari su prionuli na rad želeći da posao oko raščišćavanja polako privode kraju. Čak i pauzu za ručak nisu hteli da dugo provedu. Još je bio dan, veče je tek nagoveštavalo svoj dolazak, kad je Radovan uzviknuo:

-Ljudi! Gotovo je. Uspeli smo danas da sve završimo.

-Jesi li siguran? Mada i ja mislim da je to - to!- reče Jovan, koji se pojavio ispod kućice.

Deda Đura je otišao da se nađe sa jednim starim prijateljem iz mladosti. Sreli su se pre par dana u laboratoriji, gde su vadili neke rezultate. Nisu se videli skoro tridesetak godina, a nekada su bili nerazdvojni drugovi.

Vreme je činilo svoje, oženili su se, svako je otišao na svoju stranu, njegov prijatelj je odavno otišao iz grada. U laboratoriji su na brzinu razmenili brojeve telefona i dogovorili se da se nađu za par dana i da se natenane ispričaju.

Kada su mu novi drugovi otišli, Radovan je ostao da sedi ispred vodenice, zamotavši još jednu cigaru i kroz kolutove dima se prisećao priče svog pokojnog oca, o tim zadnjim danima koje je proveo ovde. Otac mu je ispričao kako je jednom, išavši kroz šumu, slučajno u nekoj pećini pronašao par ćupova sa zlatnicima i nekim nakitom. Odneo ih je odatle i zakopao u blizini jednog visokog stabla javorovog drveta, koje je raslo nizvodno od potoka. Kada ga je Svetislav proganjao, i na kraju oterao iz kraja, nije uspeo da ponese ništa od toga.

Pages