Kratka priča

- Ja se Milena, na ovom svetu najviše plašim žene.

- Zašto, Petre?

 -Jedino ona može da me pobedi. Zato sam se i petljao, uglavnom, sa beznačajnim ženama, koje ljubavlju nisu mogle da me ugroze i udalje od partije.

-Zar postoje takve žene?

-Postojiš ti.

„Ljudi su zli? Ljudi su pokvareni?“, odjekivalo je u zalutalom razmišljanju, koje se poput bumeranga, iznenada vratilo u raspadnute misli. Glava ga je bolela kao da će da eksplodira, pokreti tela levo, desno, neprirodni pokreti kao da su želeli da oteraju nesnosan bol. Bol je bio nepodnošljiv, tek s vremena na vreme popuštao bi ga, tek toliko da kroz misli prostruje...

Marija i Roberto su sa posebnim uzbuđenjem pratili dešavanja u gradu, gledajući čas jednu, čas drugu TV stanicu, da im nešto važno ne promakne.

– Ovako nešto ima samo kod nas – reče Marija, vidno uzbuđena što se njena emisija neočekivano našla u žiži današnjih zbivanja.

– Ljubavi, džaba si se polomila da dokažeš lopovluk bratije na vlasti – nadovezao se Roberto. – Ti mangupi će opet da se izmigolje pravdi, videćeš.

А pоznаvао si gа, оdnоsnо, susrеtао gоdinаmа. Skоrо svаkоgа јutrа.Тi bi žuriо nа prvi čаs u škоli, а оn nеgdје gоrе u zgrаdu Еlеktrоprivrеdе, ili mоždа vојnu kаsаrnu.

Nebojša Stojoski

Ja nisam bio ja. On je bio ja, a ja nisam bio on. U začeću nastajanja mene, on se već rodio. Moj plač i otvoreni pogled za njega je bila smešna igra odrastanja, on je već hodao, skidao zvezde i sanjao.

Stadion je bio pun, atmosfera uzavrela; rival koji danas ostvari pobedu, postaće jesenji šampion. U prvi program emiratske televizije upravo se uključio reporter sa lica mesta:

– Dragi gledaoci, kao što vidite naš najveći stadion ispunjen je do poslednjeg mesta. Dok navijači čekaju da fudbaleri istrče na teren, pevaju se navijačke himne, čuju se trube i bubnjevi, odjekuju petarde...

Međutim, ono što se od ranog jutra dešavalo u prostorijama fudbalskog saveza – bila je najstrožije čuvana tajna.

Probudila ga je hladnoća. Opet je spavao na dvosedu u dnevnoj sobi. Spavaću je već prilično dugo izbegavao. Njena praznina ga je strašno plašila - tih dana mnogo više nego mesecima i godinama pre. Dnevna soba je takođe bila prazna i zamračena, ali je njenu sablast lakše podnosio. Praznina spavaće sobe je u njemu budila jezu i strah koji bi kasnije bili zamenjeni apatijom. Zato je gotovo uvek spavao na dvosedu dnevne sobe, zgrčen u fetusnom položaju, kao da iz tog položaja nije želeo da se probudi, već ponovo rodi - u nekom novom svetu i u nekom novom životu.

Evropa je precizan, dobro uhodan, brutalno pragmatičan mehanizam. Ne priznaje cinculiranje, izvoljevanje, oklevanje i odugovlačenje u državnim poslovima, i ako hoćete da postanete deo te elite nacija, onda nema zezanja, nego, gospodo draga, zasučite rukave i pokažite rezultate.

Martin nikuda nije izlazio. Moguće da su protekle mnoge sedmice, a da nije ugledao zrak svetlosti, osim kroz pogled iza spuštenih zastora, tek toliko da ne zaboravi da postoji svet... Narušenog zdravlja, mračan, otupeo, provodio je dane u neprekidnom ležanju, bez volje da učini i najmanji napor i sve što postoji preokrene. Nekoliko poslednjih jutara u njegovom životu bilo je neobično, čusno, zbunjujuće. U jutra, kada bi san gasio nesanicu, ponavljao se jedan isti san.

Pages