Kratka priča

Sedeli su u mraku kao dva stara pijanca, bez reči sa tupim pogledima u nešto, negde.

Ona mu je otklanjala crnilo iznad glave, a on je tražio na njenom licu suze. Tišina se nametala, iako se čuo očajni vrisak njegove duše.

„Zašto?“, progovori muškarac.

„Ne znam...“odgovori žena, pa nastavi “Ne pitaj se više zašto! Tako je, kako je, i smrt je život...“ Odgovarala je iskreno, ne razmišljajući da li će je shvatiti.

Autor Milan Neđić

Hodao sam tromo i sa malo volje. Postojao sam u nepostojanju. Ljudi su me susretali i bili su jako „ljubazni“, neki su govorili da drag sam im i da im je beskrajno žao ... Lica njihova unosila su mi se u vrhove cipela, valjda bliskost hteli su potvrditi dok su posmatali moje oči naslonjene na beton.

Nekoliko dana kasnije, opet me je udario grom. Ovaj put iz vedra neba.

Autor Milan Neđić

Svetlost je prijatna i opuštajuća... Ne nije, tama je i svaki trenutak se skriva pod kapcima. Bes gnevnog čoveka, bori se sa danima koji nisu dani i gde vreme nije vreme, već mučna teskobna igra između promicanja i smrti. I čitavu večnost traju, zaborav je izbrisao pamćenje početka. Slepilo ne dodiruje ni naziruće. I postojanje je mučna igra o nitima ...

Sve je počelo onog vrelog junskog popodneva kada smo Žabac, Šekspir i ja ostali bukvalno bez ijednog prebijenog cvonjka u džepu. A što je za nas – prokurčeni šupljoglavi trio La Kampanela, što nam je u jednom svom naročito ushićenom trenutku prilepio moj večito narogušeni otac, pa nas otad u stopu prati i ostaće nam za vekove vekova – dakle što je nas, koji na tako nešto nismo naučili, bilo ravno tragediji.

Autor Nebojša Stojoski

Autor Milan Neđić

Autor Miodrag Tasić

Pages