Kratka priča

Danima se gomile lažnih osmeha tiskaju oko mene. Mesecima, ljudi niotkuda setili su se da negde živim i postojim. Nisam im potreban ja, potreban im je moj umorni izgled, potrebne su im mere, da izmere svoju snagu nad posustalom senkom.

Zora je uvekliko svitala kada sam kod Zelenjaka istovario dvoje naduvanih klinaca, koji su se sumanuto kikotali na zadnjem sedištu mog automobila. Noć je bila na izdisaju i više nisam želeo da vozim. Druga, skuplja tarifa je prestajala da važi od šest ujutro. Ugurao sam u džep par izgužvanih novčanica koju mi je pružila drhtava ruka sa zadnjeg sedišta, poželeo sam omladini dobro jutro i krenuo ka svojoj kući na Crvenom Krstu. Dok je za ostatak čovečanstva novi dan tek počinjao, meni je polako padala noć. Tablu sa natpisom BEO TAKSI nisam palio.

Bila je sveštenikova kći jedinica i odrastala je u patrijarhalnom okruženju gde se strogo poštovalo mišljenje glave porodice.

Probudila ga je hladnoća. Opet je spavao na dvosedu u dnevnoj sobi. Spavaću je već više meseci izbegavao. Njena praznina ga je strašno plašila- tih dana mnogo više nego mesecima i godinama pre. Dnevna soba je takođe bila prazna i zamračena, ali je njenu sablast lakše podnosio. Praznina spavaće sobe je u njemu budila jezu i strah- koji bi kasnije bili zamenjeni apatijom... Zato je gotovo uvek spavao na dvosedu dnevne sobe, zgrčen u fetusnom položaju, kao da iz tog položaja nije želeo da se probudi, već ponovo rodi- u nekom novom svetu i novom životu.

MIROSLAV

Prvi zadatak za Miroslava je bio da zajedno sa njegovom vezom, Smiljanom proprati i otkrije puteve kojima, već otkrivena grupa krijumčara, prima i prenosi oružje koje stiže u luku Bar. Glumili su zaljubljeni par koji se kretao u okolini luke, posmatrao i tražio načina kako bi sve saznali. Smiljana je takođe bila relativno nova u tom poslu, ali je ipak imala jedan sličan zadatak iza sebe.

Prošla je još jednom svojom ulicom, pred kraj te godine 2002. godine, znajući da će  na uglu skrenuti ka njegovoj vijugavoj ulici. Pokušavala je da raskloni kosu sa lica, koja je rasuta po leđima, nemirno upletena od te košave, pa najzad odustade, nataknuvši kapu preko obrva. Modre prste, grčila je u džepovima, otvrdle kože, a usne suve i ispucale su se stegle od hladnoće. Neprimetno je prešla u njegovu ulicu, i zaustavila se pred njegovom zgradom, gledajući u njegov osvetljeni prozor lampicama sa jelke. Znala je da nije sam. Znala je i ko je sa njim.

Promenu vremena i naglo zahlađenje, tog prvog decembara, kao da su donele nove komšije. Kraj Zore, duže vreme prazna kuća udomila je stariji bračni par. Zorina ćerka Taša, koja je imala ne više od osam godina, znatiželjno je posmatrala unošenje lepog nameštaja u taj predivan dvorac. Tako je ona zamišljala objekat u komšiluku. Pošto nikad nije videla da tu neko ulazi ili izlazi, zamišljala je da tu živi zarobljena princeza po koju će jednog dana doći njen princ, izbaviti je i onda će živeti srećno do kraja života.

Još jedno praskozorje me zatiče na ulici. Davno sam obećao sebi da ću da usporim. Ali, život dodaje gas, vozi neku svoju trku.

Parkiram pred ulazom, pa zapalim cigaretu. Oslonjen na auto, gledam pustu ulicu i mračne, iste prozore zgrade u kojoj živim. Odnekud se stidljivo oglašava slavuj. Povučem dva, tri duga dima, bacim cigaretu i pođem kući.

Najviše je volela da slobodne trenutke provodi u društvu svoje bake, koja je bila njen idol i glavna heroina u svim pričama, kojima bi ga, do kasnih večernjih sati, zabavljala. Imala je ogromnu inspiraciju i nadahnuće kada bi se prisetila svoje prošlosti. To je bilo doba u kojem je stasavala i formirala se u zrelu ličnost. Naročito ju je oduševljavala pomisao na trenutke iz njene rane mladosti, kada je bila bez briga i obaveza koje su joj postale verni pratioci u daljem životu.

Starac je štapom po mokrom pesku iscrtao krug. Osećao je da je blizu rešenja svog životnog istraživanja. Da li će dočekati taj dan, pitao se često i  tiho bi se molio,velikom Zevsu, da ne umre u neznanju tako važnog odgovora? Zagledan ka horizontu gde su se nazirale barke vrednih ribara, gladio je svoju dugačku bradu razmišljajući o smislu i besmislu života dok bi talasi kao najveštiji lopovi krali njegove tragove u pesku. Misao o čoveku i njegovom postojanju postala je prava opsesija.

Pages