Kratka priča

Na to okupljanje sam krenuo tri sata ranije. Kad živite u udaljenom gradskom predgrađu, onda tako mora. Prigradski red vožnje kao da je pratio uputstvo za uzimanje antibiotika – na svakih šest sati. Tako je kako je, druge nije bilo. Trebalo je stići do centra grada. Dug je put od predgrađa.

Dovezao se do pruge poznatom nizbrdicom i parkirao iza stanične kućice. Svitalo je, uveliko, ali su mu oči još bile naštelovane na šumski polumrak. Brat od tetke, Radovan, čekao ga je pred vratima. Dao mu je ključeve kola i kratko ga zagrlio. - Čuvaj mi majku, rođeni. Ona tebe voli najviše od sve rodbine. Javiću se kad stignem. Sve mušterije su obaveštene da si ti preuzeo snabdevanje i znam da će biti zadovoljni. One četiri ovce možeš i kod sebe da prebaciš, ako ima mesta. Uostalom, dogovori se sa svojom tetkom. Evo ti pismo za nju, daj joj večeras.

Zapravo, nisam stigla tamo gde sam se uputila, na godišnju smotru vina pod nazivom "Vinski šegrt", diveći se neverovatnoj maštovitosti organizatora, među kojima je bio i Markus (o njemu ću kasnije), da taj susret bude u ogromnom botaničkoj bašti, koja je podsećala na džunglu, jednu od retkih rezervata prirodne lepote koja je ostala na planeti zemlji.

Slovo F

Mlad momak, novi prijatelj na FB. Pesnik razbarušene duše. Prija joj  da s njim ćaska. Razmenjuje mišljenje o stihovima, filmovima, ukusima. Sirevi, vina, knjige. Nekako čudno, kao u ciklusima, podudaraju se sklonosti, želje i predmeti interesovanja. Ne moraju ljudi biti iz istog vremena, grada i sa iste planete, da bi voleli iste stvari. A njih dvoje su definitivno sa dva  različita kamena, 3. i 5. od Sunca. 

Stajao sam na litici zagledan u bezdan. Koliko li ima do dole? - pitao sam se. Imam li snage za taj posljednji korak? Koliko bi pad trajao? Sve što treba da uradim je da napravim samo jedan korak. Nisam se plašio smrti, bar sam tako govorio sebi, već onoga što će se desiti ako preživim. Šta ako ostanem u bolovima, invalid, nepokretan? Ko će da brine o meni?

Sedela je u tramvaju i sa nevericom buljila u mobilni. Poruka je glasila:”Ne vredi, ne stižem na vreme, iskrslo je nešto vanredno!” Obli je hladan znoj. Ne, ne mogu da verujem, koje je on đubre! Pa, do pre deset minuta je teklo sve po planu. Dakle, ništa od susreta za kojim je čeznula. Bila je u vezi sa tim čovekom već tri godine. Viđali su se jednom mesečno. Osećala je da polako sve to gubi smisao.

То је tај trеnutаk... Моždа lоšе izаbrаn trеnutаk, аli tо је tај trеnutаk, sаdа ...
Krоz vlаžnu nоć, krоz pusti pаrk, u prаvcu ... “Dа li ćе mе nеkо prеpоznаti?“, nеćkао sе nа ulаzu, nа pоčеtku mаlе, slеpе ulicе, јоš јеdnоm crv sumnjе, nеdоumicа... Аli, iznеnаđuјućе sigurnо, čvrstih kоrаkа, zаpоčео је dugо оdlаgаnо putоvаnjе. Niје primеćivаo prоmеnе, nisu gа dоticаlе divlје izgrаđеnе bеtоnskе grdоsiје...sаmо pоlаkо, sigurnо, pоglеdоm isprеd...

Dva dana kasnije Marina i ja otišli smo u Stari Slankamen, kod njene majke.

Isti takav pogled i osmeh imala je mlada Čehinja na Zlatiboru, kada je pre dve godine, njenom ocu vratio iščašeni zglob na mesto. Slučaj je hteo da tog lepog miholjskog dana odnese ćumur svojim prijateljima Radetu i Stani, koji su imali nekoliko bungalova i koje je redovno snabdevao.

Krenula sam polako preko ulice, čim se upalilo zeleno na semaforu. Moju široku torbu od skaja stisnula sam uz sebe, jer sam u njoj držala novac. Mnogo novca, i to nisu bile moje pare. Pokretala sam usne, ponavljajući reči: pare, novac, naizmenično, kao da pevam neku pesmicu, ali drugim šetačima to nije bilo čudno.

Davao mi je sigurnost dok sam gledala u te ljude, što su prelazili ulice, išli kao mravi ili zombiji. Moje lice iako ozbiljno se smejalo očima, jer sam imala tajnu za koju oni nisu znali...

Pages