Iz trećeg ugla

Do samo pre dva meseca osećala sam se kao da ću sa svakim leganjem u krevet i zatvaranjem očiju ostati tako da žmurim, do kraja postojanja. Plakala sam, a kada nisam imala više snage da plačem ćutala bih. Nisam pričala tada, prijala mi je blaziranost gledanja u pokretne slike na ekranu televizora. Gledala sam programe po sedamnaest sati, a da ni u jednom momentu ne znam tačno da kažem šta gledam. Bila sam nadrogirana tugom. Jela me je. Osetila sam kako se zubi zarivaju u moje meso mišića i nestaju. Osetila sam kako nestajem.

Ne osećam vreme. Ne pulsiram u ritmu grada i ne letim za trenutnim euforičnim sabiranjem potrošenog, jer nemam više vremena da čekam na "onaj brod" koji plovi ka normalnom životu i sreći malog čoveka. A nisam bez prošlosti, nisam bez korena, pa opet nemam obzira prema sebi, jer je ljubav dajem, rado i bez ostatka.

Retki su oni koji smeju da budu u njegovoj okolini. Hteli bi, ali im on ne dozvoljava. Zatvara se u sebe i ne dozvoljava više nikome da se približi. Dok priča, on mazi pričama iz davnina, zaboravljenih dana i zaboravljenih generacija. Dece jednog vremena koja su od života videla nešto drugačije nego ja danas. Slike su lebdele i igrale se sa muzikom dok je izgovarao reči. On je taj koji je glavni i slušam sa uzbuđenjem proizvedenim nizom gradacijskih situacija i konstantnog oduševljavanja. Pokazuje nove svetove, sve širine i visine života.

Sedim u hladu na ležaljci nedaleko od mora. Pirka neki vetrić, tek da rashladi preplanulu kožu i osuši je još mokru posle plivanja. Prija. Kroz okrugle cvike, a la Dženis Džoplin, merkam plavi horizont. Cugnem hladan, zeleno-ljubičasti koktel, sa desetak kockica leda. Najzad, opušteno tonem u san.

Ispratićemo još jednu godinu u nizu, i po utvrđenoj navici, navućićemo svoje vunene rukavice i kapu, obuti moderne čizme i spremno zakoračiti u novu.

Kakav doživljaj!

Prođe i ovaj Božića koji vasceli svet slavi, ali ne i mi. Mi smo ortodoksi, tvrdo se držimo onog prvog kalendara, Julijanskog, a njega natežemo i usklađujemo, ali stalno kasnimo za ostatkom sveta i to čitave dve nedelje. I istrajavamo u svojoj posebnosti. Bez obzira da li smo u pravu ili nismo, opet smo mimo vremena i hrišćanske zajednice kojoj pripadamo.

Odigralo se veoma brzo, jedva sam uspela da zapamtim šta sam sve videla. Nezadovoljni ljudi su želeli promenu i srljali su ka novome i hrlili, ne gledajući kuda idu. U početku je bilo sve konfuzno i lako, pratila se većina dok su dani prolazili. Pitajući ih šta želite, dobila sam odgovor : ,,Slobodu i komunu!“, i nastavili su da urlaju, ne znajući ni sami kuda idu. Samo su znali da ne žele više ovako, na ovaj način. Videlo se po njihovom besu da žele promene.

U tami se nekako najbolje saberu želje. Iskrene. Koje stvarno želiš. Odbace se sve one koje misliš da želiš, i to lako. Samo se setiš za koliko si samo želja bio ubeđen da želiš, pa zapravo se ispostavilo nakon samo kratkog vremena da ih ipak ne želiš. Ne da ih ne želiš, nego se sećaš toga kao da je neko drugi radio, ne ti. Čak i sada, kad mi je najteže, pokušam sebe da nateram da se prebacim u budućnost. Pokušavam da na sadašnje gledanje problema gledam od sutra. Odmah mi bude lakše.

Slikala sam tog dana, da pokušam da naslikam ono što mislim. Iskreno, nisam sigurna da sam znala šta mislim. Počinjala bih rečenice u svojoj glavi i odmahivla glavom u vidu negodovanja negde na pola. Zatim druga rečenice, „ne, ne“...isto, i ta zvuči loše. Svaki razlog ili zaključak koji sam želela da donesem razmišljajući o njemu, nisam uspela da iznesem do kraja. Sve mi je zvučalo lažno, tako nestvarno.

Pages