Pepi Kotoraš

Spava mi se. Skupljam utiske koje sam danas upio - Nekog jutarnjeg Baha sviranog na kristalnim čašama, jednu ženu što sitnim koracima pretrčava ulicu u cvetnim patikicama i rasipa neki svetlucav prah. Ne obazire se na saobraćaj, kao da joj patikice donose sreću. Brzo je zamakla iza ugla, a sve je bilo nestvarno kao da je zapisano atomima samog vazduha.

Dođeš, pa mi se dešavaš. I nikad se ne prepoznaš, a ja sam ti u pričama samo imena menjao. Bila  je to ona prosta ljubav kao ona ciganska prema konjima: Nekog voliš, a taj voli samo daljine. Imala si svega 18 papirnatih godina kada su te odvukle te daljine. Setiš me se možda samo zbog jeftinog bakarnog prstena sa stakalcem na malom prstu. Da li je što nisam više imao, ili sam te samo toliko voleo?