Nataša Bojić

Istraživač nedokučivih dubina i širina koje život znače.

,,Gospodo, jednu pijanu čašu Banatu!“, što bi rekao veliki Crnjanski.

Ne želim te. Ne marim za tebe i tvoju ličnost. Ne interesuješ me i nikada nisi. Ne želim tvoje poglede na sebi, niti komentare i odmahivanja. Ne želim podsmeh i uzdah. Ne želim grč u želucu kada me pogodiš. Ne želim da me ne želiš. Ne želim tvoje tople ruke oko sebe. Ne treba mi poljubac u obraz. Niti dubok pogled. Ne želim emotivne boli i gledanja u dušu. Ne želim otvaranja, ne želim plakanja. Ne želim razaranja. Ne mogu da podnesem strah kada te se bojim. Nemam snage za borbe, prepiranja, mržnje. Nemam snage za mirenja nakon toga.

Šta se dešava sa svim neizrečenim rečima koje ostaju tako u etru da plutaju ni tamo ni ovamo? Jesu li zauvek zapečaćene u umu neizrecitelja, ili pak mogu trenscedentno da se kažu drugom biću? Verujem da je to moguće, ako je energija dovoljno jaka. Kako inače objašnjavamo osećanje nekoga kada nije tu, pored, a osećaj je kao da jeste?

Redovna kontrola uma, duha i tela je bitna. Pogotovo uma. Očistiti svoj um od nepotrebnih informacija, znači osloboditi sebe pritiska koje izazivaju traume i noćne more. Od nekih nam se povraća. Nekih se gadimo kada posmislimo koliko smo ih se nekada samo rado sećali. Neke mrzimo. Iz nekih smo naučili nešto. Poslednji su najbolji. I oni u dosta korisni za rast i razvoj bilje Organizam. Ali šta ako ništa ne naučimo? Šta ako ništa ne naučimo.

Šta se dešava kada neko toliko uđe u podsvest, da tu ostaje i tokom snova? Sanjaš, a sanjaš o toj osobi. Sanjaš, i sanjaš u obličju te osobe. Sanjaš, i sanjaš kako iščezava. Više je ne sanjaš.

,,Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopustiti da to ne bude. Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez čega ne mogu. Čak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veća, i ja pomoću nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem. Ja sam osujećen, ona je ostvarena, i tako sam obeštećen. Ona mi namiruje izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od mašte.” 

Meša Selimović, Tvrđava

Osećaj tišine i otupelosti se prepliću i mešaju u jedno gnusno, veliko, prazno platno. Telo gubi osećaj lakoće i kreće se sve teže i teže kroz prostor. Poput ovih zvezda, implodira u sebe postajući jedna velika crna rupa u koju se talože sve informacije primljene u toku prepodnevnih časova. Revizija misli i emocija polako tinjaju i prete da će se ugasiti. Sve gubi prvobitni smisao. Vasiona je puna zvezda i ja biram svoju, gornji levi ugao, jedna od njih. Opet se vraćam u sobu i počinje osama.

Ulazeći u tu birtiju poput duha, milila sam kroz zadimljeni vazduh. Pokušavala sam da vidim kakva je to kafana.

Osetili smo tog trena oboje da nešto nije u redu. Mislili smo da smo rekli sve, ali nekako da se otvorio vulkan bola koji je počeo da izlazi brzinom sveg lošeg i koji čezne da bude izbačen. Poput lošeg života u organizmu koji se vodi samo kada si student i kada nemaš za kvalitetan alkohol. Onda organizam počne da traži, da čezne za zdravljem i vapaj se čuje jako daleko. Svi bližnji mu prisustvuju i on je dobar zato što čisti sve negativno. Loša strana je što ne bira ni vreme ni mesto.

Osećaj obamrlosti ili otupelosti prekriva celo telo. Kao da nešto fali. Ili je to sreća? Ne znam, ali neka lakoća ispunjava prostor u kojem trenutno obitavam i one ušuškanosti koja bi trebalo da bude prisutna kada se nađete u svom safe zone trenutno nema. Kao da se istina prišunjala na mala vrata i vreba kako će svakog momenta da iskoči i pokaže se u svom najvećem svetlu. Anksiozno spoznavanje trenutne situacije mi ne dozvoljava da dobro razmislim da li je to pozitivna ili negativna stvar.

Pages