Nataša Bojić

Istraživač nedokučivih dubina i širina koje život znače.

,,I postojaće samo ti trenuci sna, rasparčani, koje treba umeti završiti i otići na vreme na svoju stranu.“

Sonja Savić

 

Nekada imam gadan osećaj da smo zaista loši kao ljudska bića. Da smo projektovani da budemo sebični i samosvrsni. Dugo sam verovala u Platonovu ideju da smo samo polovine koje su osuđene da traže svoju drugu polovinu kako bi bili srećni, ali to više nije slučaj. U poslednje vreme sve više mi ima smisla teorija da smo svi prognani da budemo Edipovci i Elektre, koliko god nam svima gnusna bila ta ideja. Čvrsto verujem da postoji istina u tome.

Opet je sve tu što mi treba. U poslednje vreme imam ono što me opušta, a da u sebi ima srce koje kuca. Melanholična sam I setna većinu vremena, valjda to tako treba. Ne znam, ali znam da mi je prijatno. Ležem I budim se mirne duše, mirne savesti I čistih misli. Uživam u svakom pokretu I analiziram ga. Pronalazim lepotu u njemu. Pronalazim lepotu u pogrešnim koracima I padovima. Sada ih ne doživljavam kao padove, više kao iskustvo, jer znam da nisu konačni I definitivni. Znam da neko u svom svetu maše meni jer tako želi.

Film, koji je svojom idejom horizontalno obuhvatio Bibliju, Dušanov zakonik, Seneku i problem savremenog doba, i vertikalno, večiti problem čovekove osvetoljubivosti i svireposti koja ne poznaje granice, kao i težinu reči, i na taj način načinio presek u sostvenoj realizaciji i prikazivanju pomenutih problema kroz biblijske motive pokajanja i oprosta greha, smeštene u istočnjačku savremenu  atmosferu.

Počeo je dan kao i svaki u poslednje vreme - spontano i što je najbitnije lagano. Dugo mi se nije desilo da mi dan počne lagano, kao da vam neko daje polet, pa sve što radite je normalno i bez pritiska, i na vreme. Takvi su mi dani od kada je ovo počelo. Kažem ovo, a mislim na novi oblik življenja i mišljenja, uzrokovano razmenjivanjem informacija i mišljenja i stavova sa osobom sličnom meni, a tako suprotnom. Lepo bude prvi deo dana.. Sve radim sa osmehom, sve se nadam nagradi koja sledi kasnije.

Do samo pre dva meseca osećala sam se kao da ću sa svakim leganjem u krevet i zatvaranjem očiju ostati tako da žmurim, do kraja postojanja. Plakala sam, a kada nisam imala više snage da plačem ćutala bih. Nisam pričala tada, prijala mi je blaziranost gledanja u pokretne slike na ekranu televizora. Gledala sam programe po sedamnaest sati, a da ni u jednom momentu ne znam tačno da kažem šta gledam. Bila sam nadrogirana tugom. Jela me je. Osetila sam kako se zubi zarivaju u moje meso mišića i nestaju. Osetila sam kako nestajem.

Retki su oni koji smeju da budu u njegovoj okolini. Hteli bi, ali im on ne dozvoljava. Zatvara se u sebe i ne dozvoljava više nikome da se približi. Dok priča, on mazi pričama iz davnina, zaboravljenih dana i zaboravljenih generacija. Dece jednog vremena koja su od života videla nešto drugačije nego ja danas. Slike su lebdele i igrale se sa muzikom dok je izgovarao reči. On je taj koji je glavni i slušam sa uzbuđenjem proizvedenim nizom gradacijskih situacija i konstantnog oduševljavanja. Pokazuje nove svetove, sve širine i visine života.

Odigralo se veoma brzo, jedva sam uspela da zapamtim šta sam sve videla. Nezadovoljni ljudi su želeli promenu i srljali su ka novome i hrlili, ne gledajući kuda idu. U početku je bilo sve konfuzno i lako, pratila se većina dok su dani prolazili. Pitajući ih šta želite, dobila sam odgovor : ,,Slobodu i komunu!“, i nastavili su da urlaju, ne znajući ni sami kuda idu. Samo su znali da ne žele više ovako, na ovaj način. Videlo se po njihovom besu da žele promene.

U tami se nekako najbolje saberu želje. Iskrene. Koje stvarno želiš. Odbace se sve one koje misliš da želiš, i to lako. Samo se setiš za koliko si samo želja bio ubeđen da želiš, pa zapravo se ispostavilo nakon samo kratkog vremena da ih ipak ne želiš. Ne da ih ne želiš, nego se sećaš toga kao da je neko drugi radio, ne ti. Čak i sada, kad mi je najteže, pokušam sebe da nateram da se prebacim u budućnost. Pokušavam da na sadašnje gledanje problema gledam od sutra. Odmah mi bude lakše.

Slikala sam tog dana, da pokušam da naslikam ono što mislim. Iskreno, nisam sigurna da sam znala šta mislim. Počinjala bih rečenice u svojoj glavi i odmahivla glavom u vidu negodovanja negde na pola. Zatim druga rečenice, „ne, ne“...isto, i ta zvuči loše. Svaki razlog ili zaključak koji sam želela da donesem razmišljajući o njemu, nisam uspela da iznesem do kraja. Sve mi je zvučalo lažno, tako nestvarno.

Pages