Nataša Bojić

Sećam se svoje profesorice sa fakulteta puno ovih dana: ,,Pošljednje vreme!“. To je nešto što je često spominjala. Nikada nisam najbolje razumela taj termin. Uvek sam zamišljala bombe i rasula, fizičke nepogode i slično. Sada mislim da povezujem određeno duhovno stanje sa tim pojmom. Sve više shvatam da je to specifično stanje uma - paranoja i agresija.

,,Nešto je trulo u državi Danskoj“.

Sunce izlazi noću. Tada sjaji jako, istinski, duboko i snažno. Noću Zemlja diše. Noću zemlja šušti. Noć je dob za lutalice, za snivače i za pošteđene. To je zora neshvaćenih, utočište mizantropa.

Noću se jasnije vidi. Noću se šuma pokriva jorganom. Lisice izlaze iz jazbina i love.

Nekada sam osoba dugih ruku i nogu. Junak iz bajke Grozdane Olujić. Princ koji ne može da dozove princezu, jer je ona visoka, a on previše bled. Dani postanu previše razvučeni, a sve moje je strano. Sve što radim je tako daleko i tuđe, ne mogu da razaznam san od jave. Preklapaju mi se granice onostranog. Kraci mašte uplivavaju u javu i igraju se prevrćući brige po pameti.

Usamljenost je nekada (čitaj: često) dobar prijatelj. Najlepše se tamo osećam. Ušuškano je i toplo. Kažu da ne valja biti u sigurnoj zoni i treba bežati odatle, ali ovo je drugačija sigurna zona. Ovde neka nikoga i niko ne sme da uđe. Tu je sve lepo i sve dozvoljeno. Nema glasova, nema moranja, nema želja, nema čežnje. Samo jedno bestežinsko stanje preplavljeno srećom i utehom. Verujem da je nešto slično u prenatalnom stanju. Makar ja to tako zamišljam.

,,I postojaće samo ti trenuci sna, rasparčani, koje treba umeti završiti i otići na vreme na svoju stranu.“

Sonja Savić

Nekada imam gadan osećaj da smo zaista loši kao ljudska bića. Da smo projektovani da budemo sebični i samosvrsni. Dugo sam verovala u Platonovu ideju da smo samo polovine koje su osuđene da traže svoju drugu polovinu kako bi bili srećni, ali to više nije slučaj. U poslednje vreme sve više mi ima smisla teorija da smo svi prognani da budemo Edipovci i Elektre, koliko god nam svima gnusna bila ta ideja. Čvrsto verujem da postoji istina u tome.

Opet je sve tu što mi treba. U poslednje vreme imam ono što me opušta, a da u sebi ima srce koje kuca. Melanholična sam I setna većinu vremena, valjda to tako treba. Ne znam, ali znam da mi je prijatno. Ležem I budim se mirne duše, mirne savesti I čistih misli. Uživam u svakom pokretu I analiziram ga. Pronalazim lepotu u njemu. Pronalazim lepotu u pogrešnim koracima I padovima. Sada ih ne doživljavam kao padove, više kao iskustvo, jer znam da nisu konačni I definitivni. Znam da neko u svom svetu maše meni jer tako želi.

Film, koji je svojom idejom horizontalno obuhvatio Bibliju, Dušanov zakonik, Seneku i problem savremenog doba, i vertikalno, večiti problem čovekove osvetoljubivosti i svireposti koja ne poznaje granice, kao i težinu reči, i na taj način načinio presek u sostvenoj realizaciji i prikazivanju pomenutih problema kroz biblijske motive pokajanja i oprosta greha, smeštene u istočnjačku savremenu  atmosferu.

Počeo je dan kao i svaki u poslednje vreme - spontano i što je najbitnije lagano. Dugo mi se nije desilo da mi dan počne lagano, kao da vam neko daje polet, pa sve što radite je normalno i bez pritiska, i na vreme. Takvi su mi dani od kada je ovo počelo. Kažem ovo, a mislim na novi oblik življenja i mišljenja, uzrokovano razmenjivanjem informacija i mišljenja i stavova sa osobom sličnom meni, a tako suprotnom. Lepo bude prvi deo dana.. Sve radim sa osmehom, sve se nadam nagradi koja sledi kasnije.

Do samo pre dva meseca osećala sam se kao da ću sa svakim leganjem u krevet i zatvaranjem očiju ostati tako da žmurim, do kraja postojanja. Plakala sam, a kada nisam imala više snage da plačem ćutala bih. Nisam pričala tada, prijala mi je blaziranost gledanja u pokretne slike na ekranu televizora. Gledala sam programe po sedamnaest sati, a da ni u jednom momentu ne znam tačno da kažem šta gledam. Bila sam nadrogirana tugom. Jela me je. Osetila sam kako se zubi zarivaju u moje meso mišića i nestaju. Osetila sam kako nestajem.