Nataša Bojić

Istraživač nedokučivih dubina i širina koje život znače.

Nije lako onima koji ostaju deca. Svi slušamo kako je nešto najlepše na svetu ostati dete, igrati se do kraja. Kao svedok istome i mogu reći da je to izuzetno teško. Biti mali u svetu odraslih, koji se bore da saznaju nešto, dokuče, iako znamo svi da je nedokučivo sve što želimo, jako je teško.

Oslikala bih slike sada rado, jer sam ostala bez reči. Ne vidim kako da opišem više bilo šta, sada sam više za taktiku nemog filma. Neko prelamanje boja i svetlosti. Igra svetla i senke. Nešto gde bi zastupljene bile tamne boje i peskoviti predeli francuskih obala u proleće. Prohladni povetarac i sivo kamenje. Azurno plavo koje seče pogled i tamno zeleno koje mazi taj isti pogled svojim palmama i travnatim predelima.

Koliko smo sami od jedan do uginuća, čak i kada smo sa nekim? Moja pretpostavka: mnogo. Da li imate taj osećaj da se, u poslednje vreme, svuda osećate usamljeno? Da sedite sa nekim, a zapravo ste vekovima i sferama udaljeni od osobe. Niste tu, ta osoba nije tu. Svako u svom univerzumu, da li izmišljenom ili ne, to je sad već nova tema za mozganje.

Setni su dani kao ovi. Letargijske noći i magnovenjska jutra. U neznanju se leže, u bolu se ustaje. I sećanje traje ali bledi. Čežnja za čežnjivim pogledom i iskrenim osmehom, tako dugo traje. U ljusci jajeta rađamo se, u ljusci živimo.

,,Vedar sunčani dan, kora hljeba, i krpa neba sa šakom zvijezda nad glavom – i ja ne mogu da zamislim veće ni stvarnije sreće: sve želje šute i čula dremlju, a misli imaju praznično ruho i bijele skrštene ruke“. Tako se završava najlepša knjiga na svetu, i počinje svako moje razmišljanje o životu i smrti. ,,Igra proljeća i smrti“ kako je prvobitno i trebalo da se zove, naziv je ipak preoblikovan u ,,Proljeća Ivana Galeba“.

Sveži jutarnji dani i besan koja se prostire duboko u beskraj, sada poprima dimenzije bezgraničnog, i sećam se Borhesa i njegove biblioteke. Trenutno mi lebde misli poput knjiga po etru, i pitam se čemu takvo uzbuđenje oko samo jedne srede koja teče mirno kao kakva vojvođanska reka. Uživam u mirisima predstojeće zime, iako znam da još dugo snega videti neću. Ipak, topli naleti grejanja mi jasno daju znak da su hladni dani stigli, a letnje vreme je daleko za nama. Maše nam, a i mi njemu. Već sada osetim da mi nedostaje. Jesam ,,zimsko dete“ ali sam letnji čovek.

Odvojenost od kože i od tela mazi dušu. To stanje dodiruje um na način na koji ništa drugo ne može. Poigrava se  sa samim sobom, igra se emocijama i osećajima. Dozvoljava telu takve preobražaje koje dugo nije imalo, a opet navodi ga na još lepše i bolje. Ovo stanje me podseća na satori, na umno prepuštanje prelepom lepršanju  po univerzumu, a opet ostajanje na zemlji. Pribran, donosiš svesne odluke u odlučujućim momentima sreće i raspoloženja, dostižući lepote univerzuma i količinske mere neophodne za skakukatanje po leprsavomi vazdušastom.

Neverovatno postignuće Toda Filipsa je film ,,Joker“ koji se trenutno pušta u svim bioskopima i ostavlja gledaoce zaprepašćeno oduševljenim (mislim da je to pravi izraz za ovo remek delo) kako na početku, tako i na samom kraju filma. Dva sata iščekivanja prolazi u trenu, i moram priznati, iako je veoma uzbudljivo, osećate se pomalo razočarano kada shvatite da je kraj. Ono što vas naime ne pušta poduži period nakon gledanja, jeste strah u svakoj koščici i neuronu koji postoji u vama.

,,Gospodo, jednu pijanu čašu Banatu!“, što bi rekao veliki Crnjanski.

Ne želim te. Ne marim za tebe i tvoju ličnost. Ne interesuješ me i nikada nisi. Ne želim tvoje poglede na sebi, niti komentare i odmahivanja. Ne želim podsmeh i uzdah. Ne želim grč u želucu kada me pogodiš. Ne želim da me ne želiš. Ne želim tvoje tople ruke oko sebe. Ne treba mi poljubac u obraz. Niti dubok pogled. Ne želim emotivne boli i gledanja u dušu. Ne želim otvaranja, ne želim plakanja. Ne želim razaranja. Ne mogu da podnesem strah kada te se bojim. Nemam snage za borbe, prepiranja, mržnje. Nemam snage za mirenja nakon toga.

Pages