Nataša Bojić

Istraživač nedokučivih dubina i širina koje život znače.

Setni su dani kao ovi. Letargijske noći i magnovenjska jutra. U neznanju se leže, u bolu se ustaje. I sećanje traje ali bledi. Čežnja za čežnjivim pogledom i iskrenim osmehom, tako dugo traje. U ljusci jajeta rađamo se, u ljusci živimo.

,,Vedar sunčani dan, kora hljeba, i krpa neba sa šakom zvijezda nad glavom – i ja ne mogu da zamislim veće ni stvarnije sreće: sve želje šute i čula dremlju, a misli imaju praznično ruho i bijele skrštene ruke“. Tako se završava najlepša knjiga na svetu, i počinje svako moje razmišljanje o životu i smrti. ,,Igra proljeća i smrti“ kako je prvobitno i trebalo da se zove, naziv je ipak preoblikovan u ,,Proljeća Ivana Galeba“.

Sveži jutarnji dani i besan koja se prostire duboko u beskraj, sada poprima dimenzije bezgraničnog, i sećam se Borhesa i njegove biblioteke. Trenutno mi lebde misli poput knjiga po etru, i pitam se čemu takvo uzbuđenje oko samo jedne srede koja teče mirno kao kakva vojvođanska reka. Uživam u mirisima predstojeće zime, iako znam da još dugo snega videti neću. Ipak, topli naleti grejanja mi jasno daju znak da su hladni dani stigli, a letnje vreme je daleko za nama. Maše nam, a i mi njemu. Već sada osetim da mi nedostaje. Jesam ,,zimsko dete“ ali sam letnji čovek.

Odvojenost od kože i od tela mazi dušu. To stanje dodiruje um na način na koji ništa drugo ne može. Poigrava se  sa samim sobom, igra se emocijama i osećajima. Dozvoljava telu takve preobražaje koje dugo nije imalo, a opet navodi ga na još lepše i bolje. Ovo stanje me podseća na satori, na umno prepuštanje prelepom lepršanju  po univerzumu, a opet ostajanje na zemlji. Pribran, donosiš svesne odluke u odlučujućim momentima sreće i raspoloženja, dostižući lepote univerzuma i količinske mere neophodne za skakukatanje po leprsavomi vazdušastom.

Neverovatno postignuće Toda Filipsa je film ,,Joker“ koji se trenutno pušta u svim bioskopima i ostavlja gledaoce zaprepašćeno oduševljenim (mislim da je to pravi izraz za ovo remek delo) kako na početku, tako i na samom kraju filma. Dva sata iščekivanja prolazi u trenu, i moram priznati, iako je veoma uzbudljivo, osećate se pomalo razočarano kada shvatite da je kraj. Ono što vas naime ne pušta poduži period nakon gledanja, jeste strah u svakoj koščici i neuronu koji postoji u vama.

,,Gospodo, jednu pijanu čašu Banatu!“, što bi rekao veliki Crnjanski.

Ne želim te. Ne marim za tebe i tvoju ličnost. Ne interesuješ me i nikada nisi. Ne želim tvoje poglede na sebi, niti komentare i odmahivanja. Ne želim podsmeh i uzdah. Ne želim grč u želucu kada me pogodiš. Ne želim da me ne želiš. Ne želim tvoje tople ruke oko sebe. Ne treba mi poljubac u obraz. Niti dubok pogled. Ne želim emotivne boli i gledanja u dušu. Ne želim otvaranja, ne želim plakanja. Ne želim razaranja. Ne mogu da podnesem strah kada te se bojim. Nemam snage za borbe, prepiranja, mržnje. Nemam snage za mirenja nakon toga.

Šta se dešava sa svim neizrečenim rečima koje ostaju tako u etru da plutaju ni tamo ni ovamo? Jesu li zauvek zapečaćene u umu neizrecitelja, ili pak mogu trenscedentno da se kažu drugom biću? Verujem da je to moguće, ako je energija dovoljno jaka. Kako inače objašnjavamo osećanje nekoga kada nije tu, pored, a osećaj je kao da jeste?

Redovna kontrola uma, duha i tela je bitna. Pogotovo uma. Očistiti svoj um od nepotrebnih informacija, znači osloboditi sebe pritiska koje izazivaju traume i noćne more. Od nekih nam se povraća. Nekih se gadimo kada posmislimo koliko smo ih se nekada samo rado sećali. Neke mrzimo. Iz nekih smo naučili nešto. Poslednji su najbolji. I oni u dosta korisni za rast i razvoj bilje Organizam. Ali šta ako ništa ne naučimo? Šta ako ništa ne naučimo.

Šta se dešava kada neko toliko uđe u podsvest, da tu ostaje i tokom snova? Sanjaš, a sanjaš o toj osobi. Sanjaš, i sanjaš u obličju te osobe. Sanjaš, i sanjaš kako iščezava. Više je ne sanjaš.

Pages