Branislav Banković

Knjiga treba da bude sekira koja će razbiti zaleđeno more u nama, napisao je neko, ne znam ko, jer retko čitam knjige. Nikad nisam video zaleđeno more, mada živim na primorju. Pedeset mi je godina, ali ko sam ja zapravo? Moja žena kaže da sam slabić, u stvari, to je rekla pre nego što me je napustila, a ima tome već peta godina. Ja sam plašljivo i nežno biće na rubu nervnog sloma i pitam se, ima li izgleda da potpuno izgubim kontrolu nad sobom.

Kada sam bio mali voleo sam da se igram kao i sva deca. Da sledim svoju maštu. Po čitav dan sam provodio napolju jureći se na poljani ispred zgrade. Pod krov doma sam dolazio kad padne mrak da večeram i budem nemi svedok ubitačno-dosadnom nadmudrivanju svojih roditelja. Svaka naredna nedelja otvarala je novu mogućnost, a svaka mogućnost me je ispunjavala do vrha. Dani su imali svoj ukus i miris, neuhvatljiv kao vetar na morskoj obali koji se poigrava suknjama mladih devojaka. Bili su puni kolora i nekog neshvatljivog smisla.

“Sitnije Cile sitnije...”, pevušila je gospođica Avdić na uređenom delu plaže reke Drine,  ispred istoimenog hotela. Sve vreme dok je pevušila pesmu koja joj se uvukla u uho sa sinoćnog koncerta održanog na gradskom trgu, ona se vrtela levo-desno i šarala stopalima po vetru.

Naš otac je bio rabadžija, bistrog pogleda, sa lulom u ustima i kosom vezanom u rep. Naivan i dužan na obe strane reke, jer je verovao uparađenim rečenicama i jalovim veresijama gospode iz grada. Živeli smo skromno u maloj kući na kraju sela okrečenoj u belo, odmah do potoka ispod visokih planina. Nad našom baštom iza hrastove šume sunce je upola sjalo dok nam je njiva bila od sive i posne zemlje, tvrda kao tenkovska okretnica. Mati Jovana je bila prava lepotica.

Mada je prošlo preko trideset godina od tada još uvek nosim živo sećanje na dan kada je lepotica Nusreta ušetala u moj život. Bilo je to na Balkanu poslednje nedelje Velikog posta kada su žene zaključavale klavire, a muškarci obilazili krčme u širokom luku. Samo je šejtan tih dana imao pune ruke posla. Te godine sam pročitao 200 knjiga i napisao isto toliko pisama gospođici Nusreti ali uzalud, njeno srce je ostalo neosetljivo iza zaključanih vrata. Sledeće jeseni se udala za nekog ambasadora iz Turske i otišla da živi sa njim u bogatu zemlju.

-Tvoj otac nije mrtav i danas ćeš ga videti.

Mislim da ne nosi donji veš, ali kako to da proverim kad je iza nas pijana seljačina na traktoru.

Prepoznao sam svoje lice u njenim zenicama i poželeo da se tu nastanim. Dozvolio sam da me zavede. Ponovo. Po ko zna koji put. Potraga za izgubljenim vremenom je jalova rabota, ali lepa dok traje.

Pogled na more je pogled na moguće – Paul Valery

Njegova jedina mogućnost širenja bile su reči, sejanje ideja o neprolaznom.