Mesta i sudbine

Kao i obično tokom radne nedelje, dan smo proveli svako na svom poslu, jer tako je, kažu, od kako je sveta i veka, od nečega mora da se živi da bi ponekad moglo i da se uživa. A kad je o uživanju reč, moja devojka i ja smo pravi primeri za to, bilo onda kad nas strast obuzme, bilo kad priuštimo sebi kakvo putovanje, bilo kad se ovako kao večeras, izvalimo na kanabe i uz pivo i grickalice zagledamo u TV.

Potaknut postom mog dragog prijatelja iz ove virtuelne stvarnosti, Dragana Jurića, setio sam se jedne priče iz vremena kada smo mi muški, u tadašnjoj Jugoslaviji,  imali obavezu služenja vojnog roka.

Prvi deo te obaveze, tzv. obuku, završio sam posle nepuna 3 meseca u jednom divnom gradu u Makedoniji u Skoplju. Posle završene obuke, dobio sam prekomandu, u srce Šumadije u Gornji Milanovac, gde sam proveo ostatak vojnog roka od godinu dana.

Volim da prodjem ulicom Đure Jakšića. To je ona što sa početka Obilićevog venca izlazi na Knez Mihajlovu kod SANU. U toj ulici je, od jeseni 1979. do prve polovine '90.-ih, svoj život živeo prvi beogradski kafić, "Zlatni papagaj".

Naslušah se ovih dana, po ovom sokoćalu od fejsa, kukanja o izolaciji, pa ko velim, hajd' i ja da kažem koju. U stvari, da vam opišem pravu izolaciju.

Razdanjene noći i svetla malog grada na obali Egejskog mora su se razlivali ulicama bez trotoara. Načičkana kola kraj puta su ometala lokalnog psa u dremanju koje nema kraja i konca, koji tu, baš na tom mestu, između pesaka i kontejnera, leži i ležao je dok se ovaj grad još nije izgradio. Opominje prolaznike da koračaju polako i pazljivo, podseca da nisu prvi koji gaze ovaj pesak pun zlatnog zrnevlja. Poput Kerbera postoji ovo misteriozno bice koje menja obličje iz dana u dan, iz veceri u jutro.

Ustao sam kao i svako jutro, negde po ustaljenom terminu oko osam. Uobičajena rutina -WC, kuhinja, pristavljanje kafe i onda palim kompjuter. Dok sam sedao na stolicu ispred monitora, začuo sam šuškanje iza zavese, na otvorenom krilu od prozora. Okrenuo sam se i primetio obris male golubice. Ustao sam i polako prišao, primetivši kako pokušava kljunom da pomeri zavesu, kao da pokušava da uđe unutra. Osetila me je i poletela…ja sam prišao prozoru i roletnu, koja je bila izbačena, privukao.

Prolazeći kejom pored Dunava, deda Đura je primetio malu grupu ljudi, malo dalje napred, koji su se smejali i navijali. Prišavši bliže primetio je da ta grupica igra jednu igru na koju je totalno zaboravio. Balote ili boće, buće…kako god ih zovu. Setio se vremena kada je njegov otac, pre četrdesetak godina, u njihovom komšiluku, bio veliki ljubitelj te igre.

Šetajući gradom, deda Đura je iza leđa začuo povik:

-Đuro!

Okrenuo se i video kako iza njega stoji čovek čije su mu crte lica bile poznate. Pokušavao je da se seti odakle ga zna I uspeo je.

-Saša!Ti si?

-Jesam, druže moj stari. Čoveče, pa nismo se videli…uh, pa od srednje škole.

-Hajde da sednemo negde, da popijemo kafu, piće, ako imaš vremena!?

- Šta ti je druže? Da li je sve u redu?

Deda Đura je stajao na prozoru i posmatrao momke iz komšiluka, koji su na igralištu igrali košarku. Prethodne večeri, ti isti momci su pravili veliku galamu, pili alkohol i dugo smetali komšijama. Neko iz komšiluka je zvao policiju, ali su oni, videvši ih da dolaze, pobegli. “Kako su dobri u košarci”- pomislio je.

Poznavao ih je sve, još od malih nogu..znao im je i roditelje, mahom, kao decu.”Dobra su to deca”- u sebi reče. Obukao se,obuo i sišao dole.

-Bojane!-viknuo je

Pages