Vanja Avramović

Staša je devojčica koja u školi najviše obožava srpski jezik i predstave. Odličan je učenik i aktivno učestvuje na brojnim takmičenjima iz mnogih, sebi omiljenih, predmeta. Prijavljivala se za svaku predstavu i u svakoj bi briljirala, zahvaljujuci svom urođenom talentu. Učiteljica bi je uvek pohvalila na dobro ostvarenim ulogama. Staša je zbog toga bila ponosna sebe.

U jednom selu, u malenoj kućici prepunoj cveća ,živela je devojka po imenu Srna. Kao i sam naziv njenog imena, ona je bila jako nežna i osetljiva osoba. Živela je sama bez ikoga svog. Društvo su joj pravili pas Leo i mačka Kleo. Radila je sve poslove po kući, spremala ručak, čistila, prala i šila. U selu je važila za jednu od najlepših devojaka. Kad god bi pošla do pijace da kupi neophodne namirnice, momci, koji bi bili očarani njenom lepotom, uzdisali su za njom.

Danica je od malena volela muziku. Kako se razvijala i odrastala, njeni roditelji su prepoznali da u sebi poseduje talenat. Stalno je svirala na igračkama ili pevušila dok je gledala muzičke emisije. Po završetku osnovne, roditelji su je upisali u muzičku školu. Danica je bila veliki romantik i kao takva je odabrala violinu za svoj instrument.
Prvo sto je naučila bile su note, nakon toga i pravilno sviranje na violini. Brzo je učila, što je njenu profesorku posebno oduševilo. U odeljenju muzičke škole, bilo je devojčica i dečaka.

Kažu da se rodila u doba kada je sunce već uveliko bilo pred zalaskom, prosipajući svoje poslednje zrake na okna prozora, osvetljavajući joj beo i svetao ten poput oreola.
Svedoci koji su bili na njenom rođenju govorili su kako joj je zrak toliko prijao da je zaspala mirnim i blaženim snom nevinog dečijeg srca.
Rumenilo njenog lica upotpunilo je rađanje jutra koje je prethodilo novom izlasku sunca. Vremenom je izrasla u prekrasnu i vitalnu devojku, odgajanu jutarnjom rosom, zracima sunca u tihom praskozorju i smiraju dana.

Vekovima je istrajavala kao utvrđenje, zaštita od naleta i prodora neprijateljskih snaga koje su imale samo jednu zelju, da nametnu apsolutnu vlast narodu koji se dostojanstveno borio za očuvanje vlastite slobode. Okružena Dunavskim nemirnim slivom sa jedne strane, usecima, dubokim uvalama i kotlinama sa druge strane, bila je teško pristupačna za bilo kakav neočekivani nalet.

Godinama bi grupa određenih ljudi željnih lakog načina za sticanjem bogatstva krenula u potragu za zlatom. To je bila odabrana ekipa vrsnih poznavalaca divljine i ćudi prirode. Od dobrog tumačenja terena zavisio je opstanak u prirodi, trebalo se u potpunosti sjediniti i disati sa njom. Oni koji ne bi izdržali, vraćali bi se kući poraženi, iznemoglog tela i iscrpljenog duha, zaklinjući se sebi da više neće ponoviti slično iskustvo. Oni koji bi bili loše sudbine, izgubili bi i život u večitom traganju za bogatim plenom.

U gradu u kome su se svakodnevno dešavali razni događaji iz kulturnog i društvenog života, živela je devojka koja je bila prilično usamljena. Nije imala sreće da, poput njenih vršnjakinja, upozna pravu osobu, nekog ko bi je izveo i upotpunio joj doživljaj sreće. Sreća je lepa kada se deli u dvoje, svaki trenutak proveden sa osobom koja ti u životu znači, predstavlja najlepši komad dušinog mozaika.

U jednom malenom selu u Turskoj rodila se devojčice po imenu Kosara. Njeni roditelji su joj dali ime poželivši da ima dugu, gustu, bujnu i lepu kosu. Kosara je skraćeno "Kosa", simbol zdravlja i mladosti.

Kao beba, Kosara je imala vrlo malo kose na glavi. To je njene roditelje jako brinulo. Mislili su da nije od nečeg bolesna, pa zato ne raste. Vodili su je svuda, ali nisu našli uzorak. Njihova želja ostala je neostvarena, tako su mislili. Molili su se danonoćno za njihovu jedinicu.

Miljana je radila u cvećari na ćošku. Obožavala je svoj posao. Uvek je važila za velikog romantika u društvu. Ceo život čeka onog pravog. Ljubav je za nju nešto posebno i prelepo. Oduvek je žudela da je zadesi velika ljubav kao iz sna, ili poput romana koje bi u slobodno vreme volela da pročita. Želela je da ima uza sebe nekog pouzdanog, ko bi joj dokazao da prava ljubav zaista postoji, neko ko će brinuti o njoj, poklanjati joj svu pažnju i voleti više od bilo čega na svetu. Ukratko, trebao joj je neko kome će biti dovoljno njeno dobro srce i iskrena ljubav.

Morska obala, koja je vekovima spajala priobalne gradove, omogućila je sudbinsku povezanost između dva slučajna prolaznika.

Živela je u gradiću duž morske rivijere na kojoj se nalazilo glavno pristanište i luka. Uživala je u lepim trenucima provedenim sa bliskim osobama koje su joj bile glavna moralna podrška i oslonac. U životu joj gotovo ništa nije nedostajalo. Nije čeznula za novim poznanstvom i zbližavanjem, imala je svoj lični kutak u kojoj su svakodnevno boravile osobe koje su joj bile drage.