Vanja Avramović

Rođena sam 22. 09. 1992 godine u Jagodini. Živim na selu u okolini Jagodine. 

Završila sam srednju tekstilnu školu za konfekcionara - krojača. Imam dvadeset i sedam godina, nezaposlena i neudata.Pisanjem sam se počela baviti sasvim slučajno. Tačnije, u jednoj knjiškoj grupi na društvenim mrežama postojao je izazov da napišemo priču po zadatim naslovima. 

Pošto sam osoba koja voli izazove, odlučila sam da pokušam da napišem svoju prvu priču. Sećam se da je bio lep i sunčan dan dok sam sa sestrom sam bila napolju, kada mi je proradila inspiracija za svoju prvu priču. Bio je to 16. avgust 2018.godine, datum kojeg ću zauvek upamtiti u svojem sećanju. Tada sam se odvažila da zaplovim u autorske vode, iako još nisam bila u potpunosti vična pisanju.

Nakon toga, u meni se izrodila strast za pisanjem, pa sam odlučila da poslušam svoj instinkt, zahvaljujući kojem sam nastavila da pišem po svojoj prepoznatljivoj ljubavnoj tematici.

Uživam dok pišem tada dajem celu sebe, srce i dušu, odnosno celo svoje biće.  Priče su uglavnom ljubavne forme, neke su i istinite, dok ostale predstavljaju plod piščeve mašte. 

Naravno, kao i svaki pisac oprobala sam se i napisala jednu krimi priču, ali sam ubrzo shvatila da mi ljubavno romantična tematika jako dobro leži.

Želja mi je da jednog dana objavim svoju zbirku priča ili da napišem roman po kojem ću biti prepoznatljiva čitalačkom auditorijumu. Hobi mi je čitanje, pisanje, a inače sam veliki ljubitelj životinja.

Najviše je volela da slobodne trenutke provodi u društvu svoje bake, koja je bila njen idol i glavna heroina u svim pričama, kojima bi ga, do kasnih večernjih sati, zabavljala. Imala je ogromnu inspiraciju i nadahnuće kada bi se prisetila svoje prošlosti. To je bilo doba u kojem je stasavala i formirala se u zrelu ličnost. Naročito ju je oduševljavala pomisao na trenutke iz njene rane mladosti, kada je bila bez briga i obaveza koje su joj postale verni pratioci u daljem životu.

Svakodnevno nam se na javi prikazuju segmenti slika koji ostaju zabeleženi u delu mozga zaduženom za skladištenje sećanja. Mnogo puta nismo ni svesni da su nam se neke stvari izdešavale po jasnom planu sudbine. Obično bude kasno kada neke stvari shvatimo u potpunosti. Mnoge poruke koje dobijamo putem sna predstavljaju proživljene trenutke iz naše bliske ili dalje prošlosti kojih nismo svesni, jer smo ih duboko potisnuli i prigušili svakodnevnim brigama i obavezama.

U jednom gradu punom bučnog i brzog načina življenja, živela je junakinja ove priče, Suzana. Kada se rodila čuo se glasan plač, prvi glas novorođenčeta. Njena majka Hana takođe je plakala, ali od sreće. Na svet je donela jedan život koji će morati da odgaja sama. Gledajući u to malo stvorenje u svom naručju, u te slatke male okice, prstiće i osmeh koji svakog osvaja, pomislila je kako je dobila dar od samog Boga. Taj pogled bi otopio i najtvrđe srce.

Zlata je, kao što samo ime kaže, nešto zlatno , vredno i dragoceno. Zlata je, kao mala, često gledala majku kako se sprema za svečane večere.

Bili su jako bogati i živeli u velikoj kući sličnoj dvorcu. Majka se udala za njenog oca koji je dosta stariji od nje, jer je njihov brak ugovoren. Iako nije želela da se uda za njenog oca, morala je, da bi pobegla od oca nasilnika. Godinama je trpela batine i ponižavanje sve dok nije stasala u predivnu devojku. Nije volela tog čoveka, ali Zlata joj je bila sve na svetu.

Oduvek je bila omiljena u društvu, plenila je nekim unutrašnjem sjajem koji se naprosto širio iz nje. Zahvaljujući urođenoj harizmi, lako je sticala nova poznanstva bez uloženog truda. Gde god bi se našla prilazile su joj osobe koje ranije nije viđala u želji da sa njom ostvare bliži kontakt. Delovala je mirno i povučeno, ali ipak dovoljno primamljivo muškarcima, iako to nije znala. U životu je imala samo jednu želju, da na vreme završi školovanje i započne samostalan život.

Ilijana je po rođenju ostavljena ispred prihvatilišta za nezbrinutu decu. Bila je u korpici i uvijena u roze ćebencetu sa porukom izvinjenja u kojoj je pisalo: "Ti si jedno nevino biće, ne zameri mi što sam te ostavila. Morala sam. Možda se nekad ponovo pojavim u tvom životu. Neka te prati zdravlje i sreća." U potpisu, "Voli te tvoja majka, nikad te neću zaboraviti."