Željko Jovanović

Željko Žele Jovanović rodio se 22. juna 1989. godine u Kragujevcu u radničkoj porodici. Kao dete maštao je da postane glumac, nešto kasnije želeo je da postane muzičar da bi se na kraju ipak opredelio za poziv pisca. Piše satiričnu i socijalnu poeziju i prozu, kao i poeziju i prozu za decu i sve one koji se tako osećaju. Pored navedenih pisanija piše i aforizme. Često voli da kaže da je njegova tragedija ta što se rodio u pogrešno vreme. Do sada zvanično nije objavio ni jedno svoje delo za šta krivi hroničnu besparicu koju je svečano upoznao tog leta gospodnjeg 1989 godine. No, on ne odustaje. Priprema da objavi svoju prvu zbirku satirične i socijalne poezije i nada se da će mu to uskoro poći za rukom. Objavljivao je na pojedinim sajtovima, novinama i zbornicima. Nagrađivan je na pojedinim konkursima a poslednje čime može da se pohvali jesu prve nagrade za poeziju i prozu na međunarodnom festivalu „Trifun Dimić“. Dok je pisao ovu biografiju grickao je hleb sa sedam kora koji može da priušti budući da je zaposlen u jednoj privatnoj firmi. Živi i stvara u Kragujevcu.

Sreli smo se u menzi. Klimnuo sam glavom da bih ga pozdravio, a on je nemo i hladnokrvno gledao kroz mene.
Bio je to novi kolega, najnovija generacija. U startu se videlo da je sposoban, s obzirom da je bez pogovora i bilo kakavih poteškoća obavljao radne zadatke. Radio je mehanički, programirano i nije bio druželjubiv. S obzirom da se isticao u poslu, radeći koliko i nas petoro zajedno, brzo je stekao neprijatelje.

Nakon što bi sa mutilice olizao fil za tortu, dečak bi se ustremio na plastičnu vanglu. Kažiprstom bi vukao po obodu, skupljajući na taj način ostatak mešavine brašna, jaja, vanillin šećera, maslaca i mleka. Kažiprst bi, sa prikupljenim filom, sisao sve dok se ne izgubi osećaj slatkosti. S obzirom da je bio jedinac, nije imao konkurenciju s kojom bi morao da se bori oko mutilice i vangle. Mališan je inače važio za jako poslušno dete, umeo je da sluša priče starijih i da učtivo klima glavom.

Čovek je gledao u svoj spisak za kupovinu. Iza broja jedan i tačke nalazila se reč „Pas“.

Čovek je gledao u svoj spisak za kupovinu. Iza broja jedan i tačke nalazila se reč „Pas“.

Kao i uvek, i ovog puta je imala tremu zbog intervjua za posao. Više se ni ne seća koji joj je ovo po redu. Prisetila se svog prvog intervjua u kojem se pojavila u širokim farmericama, džemperu i kosom vezanom u rep. Sada je u toaletu firme u kojoj će imati razgovor za posao popravljala šminku i pokušavala da namesti grudi i osmeh.

Lajanje
U mojoj kući ja sam apsolutna vlast. U njoj živimo pas i ja. Deca su otišla da potraže sreću u svetu a za njima je otišla i supruga. Pas, inače mešanac, zna da laje na mene zato što mu nisam dao hranu, vodu, zato što ga ne šetam. Ja ga zbog toga vežem u podrum lancem i dodatno mu smanjim obroke. Tako je to kada laješ protiv vlasti.

Jedan čovek je imao pun podrum tegli sa poklopcima. Bile su raznih veličina i sa različitim etiketama. U više navrata ih je bezuspešno pokušavao prodati ili bar trampiti za nešto što bi mu koristilo. Nakon par godina došao je na ideju. Uzeo je deo svojih tegli koje je nazvao „Čuvarima ljubavi“ i odneo ih je u park gde se okupljaju mladi, zaljubljeni parovi. Čovek bi prišao klupi na kojoj sedi zaljubljeni par i ispričao bi im priču da je ljudsko srce nežno i krhko poput stakla.

14. septembar:
„Srbija je divna zemlja, ako ste vampir. Ljudi ovde svoje poslodavce, bankare, ministre, sve šalterske službenike pa čak i supruge smatraju krvopijama, tako se mi vampiri dosta lako uklapamo.“
19. oktobar:
„Suštinska razlika između vampira i prosečnog živog stanovnika Srbije je u tome što Srbin teži da pobegne od večitog mraka koji, kako kažu, ovde vlada. Za razliku od njih mi vampiri bežimo od svetlosti.“
07. novembar:

S obzirom da je plav sa belim krajevima, meni je ranije služio u igri kao policijsko vozilo, ocu je služio i služi, da ga popravlja i da se posle hvali svojim majstorskim umećem, a majci da mi uz pomoć njegove plastične cevke preti batinama ili da usisava kuću, što i jeste njegova primarna funkcija.Usisivač marke „Sloboda“ iz Čačka.

Dve bake posmatrale su polučasovno staro unuče i istakle su svoje veštačke vilice u znak apsolutne sreće. I jednoj i drugoj je ovo prvo unuče.
-Prvo, pa muško.-  reče baka čiji je sin postao otac.
-Jeste, mada pol nije bitan, najvažnije je da je zdravo.- reče druga baka čija je ćerka do pre pola sata trpela porođajne muke.
-Tako je. Vidi ga, pravi je delija. A što je krupan... Majstor je moj Neca.- reče baka po ocu i razvuče još više svoj osmeh.

Pages