Željko Jovanović

U slepoj ulici prosio je slepac. Slepom ulicom je prethodne noći, u gluvo doba, prošao jedan gluvi čovek. Iz srca tog gluvog čoveka ispalo je nadanje, ali on, zbog svog hendikepa, nije čuo kada je ono udarilo o pločnik već je zamišljeno nastavio svoj put. Promrzlo nadanje je ostalo da leži na betonu, baš na mestu na kojem je ovog jutra slepi prosjak stajao sa praznim, ispruženim dlanom. On ga svakako nije mogao videti. Čak ni tihi vapaj izgubljenog nadanja ovaj prosjak nije čuo. Bio je fokusiran na zvuk cipela koji se širio ulicom.

I tog petka izašao sam iz frizerskog salona u kojem se šišam već duži niz godina.

Nakon što je propisno pesnicom izudarao jastuk u nastojanju da ga učini udobnijim za spavanje, čovek je smestio glavu na njega i zažmurio. Sat na zidu vredno je radio na odbrojavanju vremena do jutra.

Predveče je doba kada gospodin Purić obično izvodi u obližnji park svog dvogodišnjeg, snežnobelog maltezera. Mimi, kako je bilo ime njegovom ljubimcu, naučila je u to doba da vrši nuždu.
Maltezer na povodcu je njuškao unaokolo, dok ga je njegov zamišljeni gazda pratio u stopu.
-Dobro veče komšija! -bile su reči koje su trgnule iz razmišljanja gospodina Purića.
U susret ovom gospodinu pojavio se njegov komšija sa drugog sprata, gospodin Blesić.

Gospođa Amanda važi za jednu urbanu mamu. Redovno na svom Instagram i Facebook profilu postavlja svoje fotografije kao i fotografije svog šestomesečnog sinčića. Pravljenje fotografija nije tako jednostavan posao kako se to čini. Valja sve udesiti kako bi postavljena fotografija omekšala i naterala na lajk i one koji su na pomenutu delatnost tvrdi.

Dok se šetala vrtom, kraljeva ćerka koja je poznata po svojoj božanstvenoj lepoti nije ni slutila da će joj se tog dana dogoditi nešto nesvakidašnje.
Život na dvoru zna da bude jako suvoparan, osim kada ima balova, a njih nije bilo poodavno. Dvorska luda je bila odveć jako stara i njene šale su uveliko dotrajale, ali zamene nije bilo. „Niko više neće da se bavi starim zanatima“, redovno se žalila stara Dvorska luda dvorskoj kuvarici uz čaj.
Tog prepodneva ipak dogodilo se nešto što je život mladoj princezi makar na trenutak učinio zanimljivim.

REZERVA

Trojica ispisnika u poodmaklom životnom dobu sedeli su na proletnjem suncu upijajući mlake zrake kroz naboranu i grubu kožu.
-Ne mogu da verujem da si ponovo zaboravio da poneseš šah. -reče starac čija je glava odmarala na rukama koje su držale štap.
-To što sam ja zaboravio da ponesem šah nije strašno, strašno je to što si ti zaboravio da ga igraš! -odgovori starac koji se osetio prozvanim.
-Ko je zaboravio da igra šah?! -uvređeno viknu starac podigavši glavu.
-Kada bi voleli da umrete? -upita treći starac koji je zamišljano gledao u daljinu.

Smrtonosna dosada smeštena u sivo, oktobarsko jutro, primorala je gospodina Popovića da navuče mantil i da izađe iz svog memljivog suterena.
„Kupiću bavarsku kiflu i jogurt i prošetaću se do parka.“, prošaputa čovek davajući sebi komandu u tom času. Odlazak u park mu se činila kao dobra ideja, s obzirom da je prethodne večeri prepušio. Iz tog razloga duvan nije poneo sa sobom.
Nakon što se opskrbio kiflom i jogurtom, krenuo je ka parku.

-Draga deco, danas učimo Antonime. -reče učiteljica nakon što je upisala čas i virnula u nastavni plan i program. -Zna li neko možda šta su to Antonimi?
-Je l’ to ono kada pokazuju prstima? -upita mali Joca.
-Pretpostavljam da misliš na pantomimu i to nije ono što ćemo danas da radimo. Ako nisi siguran nemoj da lupetaš već psssst.... -pokaza učiteljica pantomimom Joci da ućuti. -Neko drugi? Niko? U redu. Antonimi su reči suprotnog značenja. Sada kada znamo šta su to Antonimi, može li neko da nam kaže neki? Lidija?