Željko Jovanović

Jedanaestogodišnji Miša Ekranić nije pridavao poseban značaj spoljnom svetu, odnosno svemu onome što se zbivalo izvan njegovog monitora. Čitav svet se ionako nalazio tu, smešten u njegovom računaru poslednje generacije i slika tog sveta je kud i kamo jasnija i zanimljivija od one koja se nalazila napolju.

Početak lovostaja značio je da zeka može delimično da odahne. Delimično, jer što se tiče lisice i ostalih grabljivica, lovna sezona traje čitave godine. U šumi nažalost nema verskih i državnih praznika, te je shodno tome zeka morao da bude na stalnom oprezu, kako bi sačuvao sopstvenu kožu. Život u stalnom strahu doprineo je tome da ovaj brzonogi, ušati sisar postane jedna poprilično nervozna osoba koja burno reaguje i na najmanji vid zavitlavanja.

Mali stambeni prostor u kojem živi porodica Dedić, ovih dana se činio manjim nego inače. Za to je zaslužan deda Raka, koji je gotovo bez ikakve najave i ne baš svojom voljom odlučio da liši porodicu njegove male, ali korisne penzije. Činilo se da je nad dedinim uzglavljem zasela smrt koja poput besposlene komšinice nikako da ode.

Nakon što smo ostvarili mnogo više od planiranih ciljeva u ekonomiji, nakon što nam je porasla kupovna moć i nakon što smo prestigli po standrardu sve zemlje u Evropi, pa čak i one za kojima smo kasnili stotinu godina, mnogi su iskoristili svoje srpske korene kako bi se vratili na svoje vekovno ognjište.

Na nekom neutvrđenom mestu gde ni vremenske odrednice nisu utvrđene, gde se ništa pouzdano sa sigurnošću ne zna osim da tu ne obitavaju žive duše, sretoše se jednom dva sunarodnika, mada i ta sunarodnost je upitna. Zavisi od toga koga pitate.
-Dobar dan. -reče starac sa naočarima za Sunce u lepom belom odelu sa šeširom na glavi. U jednoj ruci koju je krasio brilijantni prsten držao je ugašeni tompus, a u drugoj štap od slonove kosti, poklon od prijatelja iz jedne afričke zemlje.

„Rodio se kao čovek, ali ulaskom u politiku to nije ostao.“ - poslednji je aforizam koji je podelio kao uspomenu na svom fejsbuk profilu Milorad Ćosa Ćosić, koji se rodio kao čovek i kao čovek je i napustio ovaj svet.
Milorad, mio i radan, kako mu i ime kaže, svoje penzionerske dane koje je po sopstvenom priznanju provodio na „penzionerskoj infuziji“ ispunjavao je pisanjem aforizama, epigrama i satiričnih priča, odnosno, do poslednjeg dana se borio da prikaže sve nedostatke našeg društva i sveta uopšte.

Otac dvoje dece, uzorni radnik i privržen muž, rešio je da svojoj deci ulepša dan.
Nakon što su dečica završila domaće zadatke, otac ih je pozvao da zajedno naprave kućicu za njihovog malog psa, koji je živeo na starom otiraču ispod stepenica. Deca su bila oduševljena, a ushićenje nije krio ni pas koji je veselo trčkarao oko novopečenih graditelja mahajući repićem.

Ako bi pitali za mišljenje prostu radnu snagu u ovoj firmi, oni bi rekli da firma i nije naročito uspešna. Sa druge strane, direktori i ostalo rukovodstvo ovog preduzeća smatrali su da je ona i te kako perspektivna i uspešna. Dakle, zavisi od ugla posmatranja odnosno od visine primanja.
Čistačica ili higijeničarka Marina, kako je ona više volela da se predstavlja, jednog dana došla je do zanimljivog zapažanja koje se tiče pranja ruku kod muškog dela zaposlenih.

Osvanulo je, na prvi pogled, sasvim obično nedeljno jutro u domu porodice Snobića. Domaćin ovog doma, magistar Snobić, po običaju je ustao prvi u svojoj porodici i krenuo je u jedno od svojih kupatila kako bi obavio jutarnju toaletu.

Nakon što je iskusni novinar posle dužih pregovora sa menadžerom za odnose sa javnošću Udruženja vampira Srbije uspeo da izdejstvuje intervju sa Tozom, dugogodišnjim predsednikom ovog udruženja, ostalo je da se dogovore samo detalji oko intervjua. Iz udruženja su izneli jasne zahteve: Intervju se mora obaviti tokom noći u prostoriji koja neće imati jako osvetljenje, novinar koji bude radio intervju ne sme da nosi religiozna obeležja poput krsta i nipošto ne sme tog dana da jede ništa što u sebi sadrži aromu belog luka.