Željko Jovanović

Petogodišnjak je progutao žutu figuricu iz igre „Ne ljuti se čoveče“. Brzopoteznom akcijom njegovih roditelja, dečak je završio u bolnici, gde mu je figurica izvađena.
Iako se igra zove „Ne ljuti se čoveče“, njegovi roditelji su prekršili njeno pravilo i naljutili su se na dečaka.

U jednom malom mestu u našoj lepoj zemlji živeo je jedan mudar starac. Krasila ga je duga bela kosa i brada, kao i duboke bore i prodoran pogled. Živeo je u trošnoj kući i bio je poštovan od strane svih meštana tog sela. Kada bi imali neku nedoumicu i problem, meštani su odlazili kod njega po savet.
Jednog mladića iz sela morila su mnoga životna pitanja. Svakodnevno se pitao šta da radi sa svojim životom, pa je na kraju odlučio da i on ode kod mudrog starca po savete.

Lajf Kouč, iliti životni trener, nije se mnogo obazirao na glasine da je prodavac magle. On je imao jasan cilj da svoje mušterije, odnosno pacijente, oslobodi nervoze, mrzovolje, teskobe i naravno novca. Jer, novac je izvor svakog zla, okov koji čoveka lišava slobode.
-Milovane, ne znam šta da vam kažem, nikako ne mogu da pronađem neki smisao. Ubija me čamotinja. – žalio se čovek koji je došao da otkrije svrhu svog postojanja.

Nakon što je prebacio kariranu krpu preko stola, samohrani otac je uzeo da doručkuje. Na jelovniku je ovog jutra imao krišku sira, paradajz i bajat hleb od prekjuče.

Koliko god pojedini tvrdili da smo u tranziciji izgubili dušu, uvek postoje svetli primeri koji vraćaju veru u čovenčanstvo i bolje sutra.

Pun mesec se radoznalo nadvio nad logorskom vatrom čiji se zvuk pucketanja mešao sa horom zrikavaca u daljini. Petočlana porodica je na kampovanju u prirodi.
Dečačić od devet leta, ogrnut ćebetom, držao je upaljenu baterijsku lampu kojom je obasjavao svoje lice. Govorio je strašnu priču:

-To je to, u ovoj se kući više neće psovati! – reče majka, nakon što je uletela u kuću.
-Koji je tebi piiip? – upita zbunjeni otac odloživši novine koje je čitao.
-Rekla sam da nema više psovanja! – zaurla majka iz sveg glasa - Znaš li odakle dolazim?!
-Iz piiip materine! – umeša se baba koja se pojavila na vratima - Mogu li ja malo da dremnem popodne, a da me ne probudi dreka?!
-Svetozare, reci svojoj majci da ne psuje! Dolazim sa roditeljskog sastanka! –kipela ja majka.

-Ovako gospodine Platišiću, sada ćemo malo da se igramo. – reče psihijatar - Ja ću reći jedan pojam, a vi ono šta vam prvo padne na pamet. Može?
-U redu. – nevoljno reče pacijent.
-Struja! – reče glasno psihijatar.
-Račun! – još glasnije reče Platišić.
-Dooobro. Voda! – reče psihijatar novi pojam.
-Račun! – kao iz topa odgovori pacijent.
-Zanimljivo. – počeše se psihijatar iza uha. Idemo na sledeći pojam. Priroda!
-Račun! – dreknu čovek.
-Čekajte, kako priroda, a račun? – upita psihijatar skidajući naočare.

Nakon što je ušuškala unuka u krevet baka se na vrhovima prstiju prikradala prekidaču za svetlo. Međutim, unuk je osujetio njen plan bekstva.
-A priča za laku noć?!
Baka umorno uzdahnu.
-Dobro, ’ajde. Šta je po volji malom princu? –reče baka stavljajući naočare – Crvekapa, Tri praseta, Biberče?
-Hoću onu priču kada si bila klinički mrtva. Onu sa svetim Petrom! – usplahirano reče momčić.
-Tu priču nam je mama zabranila, sećaš se? Uostalom, to nije priča za decu. –odlučno reče baka. Može Vuk i sedam jarića?

Za godišnjicu braka sam od supruge na poklon dobio novčanik. U njemu je bila posveta u kojoj mi se zahvaljuje na divnim godinama i papirna novčanica najmanje vrednosti, s obzirom da postoji verovanje da novčanik nikako ne valja biti prazan. Budući da je supruga nezaposlena i da živimo isključivo od moje plate ispada da sam finansirao svoj poklon, ali da ne cepidlačim.