Željko Jovanović

Željko Žele Jovanović je rođen 22. juna 1989. godine u Kragujevcu u radničkoj porodici.
Bavi se pisanjem aforizama, satirične poezije i proze, i poezije za decu.
Objavuje u dnevnim novinama, književnim časopisima, i na internet portalima.
Član je Beogradskog aforističarskog kruga.
Objavio je zbirku aforizama „Ostavite nešto apokalipsi“ (2020.).
Stvara i preživljava u Kragujevcu.

Gospođa Amanda važi za jednu urbanu mamu. Redovno na svom Instagram i Facebook profilu postavlja svoje fotografije kao i fotografije svog šestomesečnog sinčića. Pravljenje fotografija nije tako jednostavan posao kako se to čini. Valja sve udesiti kako bi postavljena fotografija omekšala i naterala na lajk i one koji su na pomenutu delatnost tvrdi.

Dok se šetala vrtom, kraljeva ćerka koja je poznata po svojoj božanstvenoj lepoti nije ni slutila da će joj se tog dana dogoditi nešto nesvakidašnje.
Život na dvoru zna da bude jako suvoparan, osim kada ima balova, a njih nije bilo poodavno. Dvorska luda je bila odveć jako stara i njene šale su uveliko dotrajale, ali zamene nije bilo. „Niko više neće da se bavi starim zanatima“, redovno se žalila stara Dvorska luda dvorskoj kuvarici uz čaj.
Tog prepodneva ipak dogodilo se nešto što je život mladoj princezi makar na trenutak učinio zanimljivim.

Trojica ispisnika u poodmaklom životnom dobu sedeli su na proletnjem suncu upijajući mlake zrake kroz naboranu i grubu kožu.
-Ne mogu da verujem da si ponovo zaboravio da poneseš šah. -reče starac čija je glava odmarala na rukama koje su držale štap.
-To što sam ja zaboravio da ponesem šah nije strašno, strašno je to što si ti zaboravio da ga igraš! -odgovori starac koji se osetio prozvanim.
-Ko je zaboravio da igra šah?! -uvređeno viknu starac podigavši glavu.
-Kada bi voleli da umrete? -upita treći starac koji je zamišljano gledao u daljinu.

Smrtonosna dosada smeštena u sivo, oktobarsko jutro, primorala je gospodina Popovića da navuče mantil i da izađe iz svog memljivog suterena.
„Kupiću bavarsku kiflu i jogurt i prošetaću se do parka.“, prošaputa čovek davajući sebi komandu u tom času. Odlazak u park mu se činila kao dobra ideja, s obzirom da je prethodne večeri prepušio. Iz tog razloga duvan nije poneo sa sobom.
Nakon što se opskrbio kiflom i jogurtom, krenuo je ka parku.

-Draga deco, danas učimo Antonime. -reče učiteljica nakon što je upisala čas i virnula u nastavni plan i program. -Zna li neko možda šta su to Antonimi?
-Je l’ to ono kada pokazuju prstima? -upita mali Joca.
-Pretpostavljam da misliš na pantomimu i to nije ono što ćemo danas da radimo. Ako nisi siguran nemoj da lupetaš već psssst.... -pokaza učiteljica pantomimom Joci da ućuti. -Neko drugi? Niko? U redu. Antonimi su reči suprotnog značenja. Sada kada znamo šta su to Antonimi, može li neko da nam kaže neki? Lidija?

Gospodin Nolegić, čovek bez leve noge, muku je mučio sa kupovinom cipela.
Levu nogu je izgubio pre dvadeset i pet godina i nekako se i navikao na život bez noge, ali nije mu bilo pravo da svake sezone kupuje par cipela kada njemu zapravo treba samo jedna. Obišao je u gradu svaku radnju i uvek je pokušavao da ubedi trgovce da mu prodaju samo desnu cipelu, ali uvek bi usledilo isto pitanje:“A šta da radimo sa levom? Kome nju da prodamo?“

Pošteno

-Ćale, šta ću da dobijem ako položim razred?
-Knjige za naredni razred.

Pažnja

-Kada si poslednji put pazio na ishranu?
-Bio sam dete. Sećam se, rekao mi je deda: “Pripazi na ovo pečenje da ga ne pojedu kučići.“

Ekspert

-Koji si fakultet završio?
-Hemijski.
-Jesi li radio do sada u struci?
-Jesam prošle jeseni. Zvale me komšije da procenim ko je ispakao najbolju rakiju.

Poskupljenje šećera

Tog istorijskog dana je radnik koji je zaposlen u istraživačkoj svemirskoj stanici uočio nešto neobično na monitoru. Naime, kroz svemir je proletelo nešto što do sada nije imao prilike da vidi tamo. Između bezbroj zvezda, u blizini planete Mars proleteo je neki minijaturni objekat braon boje. 
Adrenalin je počeo da kulja u radniku koji je osećao da je na pragu nečeg velikog. Zamrznuo je sliku na ekranu i uvećao maksimalno nepoznati, leteći objekat.

Dvojica školskih drugova, ako uzmemo u obzir da ih je školovala i vaspitavala ulica, a ujedno i dvojica cimera, prijatelja i kolega, sedeli su svako sa svojim mislima na svom mestu u iznajmljenoj garsonjeri i srkutali su, kako im se činilo, vodu sa blagim, nenametljivim mirisom kafe. S vremena na vreme bi jedan od njihž dvojice glasno i iritantno dugo zevao, dok se drugi ne bi obazirao na to, već bi zamišljeno vrteo šolju na stolu u smeru kazaljke na satu.
-Mogli bi malo da proštemo gradom. -reče zevač nakon izvesnog vremena.

Pages