Željko Jovanović

Željko Žele Jovanović rodio se 22. juna 1989. godine u Kragujevcu u radničkoj porodici. Kao dete maštao je da postane glumac, nešto kasnije želeo je da postane muzičar da bi se na kraju ipak opredelio za poziv pisca. Piše satiričnu i socijalnu poeziju i prozu, kao i poeziju i prozu za decu i sve one koji se tako osećaju. Pored navedenih pisanija piše i aforizme. Često voli da kaže da je njegova tragedija ta što se rodio u pogrešno vreme. Do sada zvanično nije objavio ni jedno svoje delo za šta krivi hroničnu besparicu koju je svečano upoznao tog leta gospodnjeg 1989 godine. No, on ne odustaje. Priprema da objavi svoju prvu zbirku satirične i socijalne poezije i nada se da će mu to uskoro poći za rukom. Objavljivao je na pojedinim sajtovima, novinama i zbornicima. Nagrađivan je na pojedinim konkursima a poslednje čime može da se pohvali jesu prve nagrade za poeziju i prozu na međunarodnom festivalu „Trifun Dimić“. Dok je pisao ovu biografiju grickao je hleb sa sedam kora koji može da priušti budući da je zaposlen u jednoj privatnoj firmi. Živi i stvara u Kragujevcu.

Nismo ni svesni koliko smo srećni što postoje ti neki ljudi koji brinu za naše zdravlje i bezbednost tako što nas na nešto upozoravaju.
Dok sam jutros čitao novine saznao sam da me očekuje ljubavna avantura sa jednim ovnom. Pored toga, upozoren sam da se čuvam promaje. Pametnom dosta.

Jedan dečak je devojčici iz odeljenja zalepio žvakaću gumu za kosu. S obzirom da je potajno zaljubljen u nju on je ovim, ne baš inteligentnim potezom, pokušao da pridobije njenu pažnju. Nesretna devojčica se tada još uvek oporavljala od traume koju je zadobila od drugog zaljubljenog dečaka koji je pre izvesnog vremena jurio po školskom dvorištu sa namerom da joj ubaci puža golaća u gaće.

Jutarnji kašalj mu je podjednako cepao oba plućna krila. Šlajm je iskašljao u lavabo, umio se, a zatim je seo da popije kafu i ispuši četiri cigarete dok  pročita novine. Tako radi godinama. Doručak bi, po nekom svom nepisanom pravilu, preskočio. Cigarete su mu uveliko smetale, ali koristi ih već tri decenije i bilo je teško odreći ih se. Kafa mu je nadgrizala čir na dvanaestopalačnom crevu, ali voleo je pre posla da popije šolju tog gorkog napitka. Uistinu, danas je nedelja i ne ide na posao, ali je po navici ustao rano i skuvao kafu.

Nakon što je uspeo da prikupi silnu papirologiju, jednom psu je odobren stambeni kredit. Sa željom da se skrasi, ali svestan rizika koji kredit nosi, pas je otpočeo radikalnu štednju. Više nije terao kera, kako je to činio kao adolescent, postao je uzorni avlijaner,  za crne dane je kosti redovno zatrpavao iza svoje skromne, ali komforne kućice.
Međutim, promenljiva kamatna stopa je učinila svoje i jednog prepodneva su izvršitelji došli i zaplenili pseću kućicu sa sve buvama koje su se unutra u međuvremenu nastanile.

Čini mi se da sam čitav život proveo u ovoj ludnici. Pretpostavljam da sam ranije bio lud, ako uzmem u obzir da mi ludilo koje me okružuje nije smetalo, ali sada je već postalo nepodnošljivo. Teško je svakodnevno podnositi sve te umišljene velikane na terapiji, teško je slušati njihove govore i „velike ideje“. Ja očigledno više ne pripadam ovde, biće da sam izlečen, ali to ne mogu da im objasnim. Ubeđuju me da je ovde mnogo bolje nego napolju i poturaju mi sedative i serviraju mi razne priče ne bi li me zadržali.

Navršilo se pet godina od kada sam počeo da radim na vremeplovu. Ovaj poduhvat iziskivao je mnogo truda, rada i odricanja, ali upornost mi nije manjkala. Bio sam rešen da svetu podarim spravu za koju toliko vapi, a da sebi obezbedim slavu i svetlu budućnost.

Jablan je zurio u brošuru koju je dobio od ljubazne, bankarske službenice. Prsti na ruci su se ispravljali jedan za drugim predstavljajući mesečne rate kredita. Valjalo je decu pripremiti za školu, a to nije mogao da uradi bez kreditne pozajmice.
Jednogodišnji kredit će biti dovoljan, pomisli a onda je na trenutak zastao. Shvatio je da će mu kredit isteći sledeće godine u vreme kada deca ponovo budu kretala u školu. "Kakav začarani krug!", reče naglas.

Nadimak je nešto što nas obeleži za čitav život. Punačka Milena je još u prvom razredu dobila nadimak Gica i to je verovatno dosta uticalo na njen kasniji anoreksični izgled. Salce je nestalo, ali nadimak je ostao do dana današnjeg.

U čekaonici je neko zaboravio najnovije izdanje novina, što i nije bila neka šteta za onog što ih je zaboravio, kolika je bila za onog što ih je pronašao. Tako je to sa čekaonicama, oni srećniji tamo izgube novine, a oni drugi tamo gube vreme i strpljenje. Šuškanje pronađenih novina dodatno je pojačavalo uzrujanost čoveka koji nije imao strpljenje da sedi i čita. „Pa, dokle im traje ta pauza?!“, po ko zna koji put postavljeno je isto pitanje koje je u međuvremenu postalo retoričko.

Iako je po prirodi lagan, uopšte nije lako biti papir. Od kada je u stvoren u drevnoj Kini, on trpi razne neugodnosti. Objave rata, izvod iz matične knjige venčanih, testovi iz matematike, računi, ugovori o uzimanju kredita. Nije ugodno kada se neko svakodnevno mršti na tebe ili kada te udara optuživajućim kažiprstom. Dešava se da se na njemu zaustavi i pljuvačka, naročito ako je u pitanju novinska hartija.

Pages