Željko Jovanović

Željko Žele Jovanović rodio se 22. juna 1989. godine u Kragujevcu u radničkoj porodici. Kao dete maštao je da postane glumac, nešto kasnije želeo je da postane muzičar da bi se na kraju ipak opredelio za poziv pisca. Piše satiričnu i socijalnu poeziju i prozu, kao i poeziju i prozu za decu i sve one koji se tako osećaju. Pored navedenih pisanija piše i aforizme. Često voli da kaže da je njegova tragedija ta što se rodio u pogrešno vreme. Do sada zvanično nije objavio ni jedno svoje delo za šta krivi hroničnu besparicu koju je svečano upoznao tog leta gospodnjeg 1989 godine. No, on ne odustaje. Priprema da objavi svoju prvu zbirku satirične i socijalne poezije i nada se da će mu to uskoro poći za rukom. Objavljivao je na pojedinim sajtovima, novinama i zbornicima. Nagrađivan je na pojedinim konkursima a poslednje čime može da se pohvali jesu prve nagrade za poeziju i prozu na međunarodnom festivalu „Trifun Dimić“. Dok je pisao ovu biografiju grickao je hleb sa sedam kora koji može da priušti budući da je zaposlen u jednoj privatnoj firmi. Živi i stvara u Kragujevcu.

14. septembar:
„Srbija je divna zemlja, ako ste vampir. Ljudi ovde svoje poslodavce, bankare, ministre, sve šalterske službenike pa čak i supruge smatraju krvopijama, tako se mi vampiri dosta lako uklapamo.“
19. oktobar:
„Suštinska razlika između vampira i prosečnog živog stanovnika Srbije je u tome što Srbin teži da pobegne od večitog mraka koji, kako kažu, ovde vlada. Za razliku od njih mi vampiri bežimo od svetlosti.“
07. novembar:

S obzirom da je plav sa belim krajevima, meni je ranije služio u igri kao policijsko vozilo, ocu je služio i služi, da ga popravlja i da se posle hvali svojim majstorskim umećem, a majci da mi uz pomoć njegove plastične cevke preti batinama ili da usisava kuću, što i jeste njegova primarna funkcija.Usisivač marke „Sloboda“ iz Čačka.

Dve bake posmatrale su polučasovno staro unuče i istakle su svoje veštačke vilice u znak apsolutne sreće. I jednoj i drugoj je ovo prvo unuče.
-Prvo, pa muško.-  reče baka čiji je sin postao otac.
-Jeste, mada pol nije bitan, najvažnije je da je zdravo.- reče druga baka čija je ćerka do pre pola sata trpela porođajne muke.
-Tako je. Vidi ga, pravi je delija. A što je krupan... Majstor je moj Neca.- reče baka po ocu i razvuče još više svoj osmeh.

Prvo su naše selo zaposeli miševi. Njihova okupacija krenula je od mlina, pa se proširila i na ostale delove sela. Starešina sela se dosetio da bi bilo dobro da u selo donesemo mačke kako bi istrebili ovu gamad. Okolna sela su nam donirala par desetina mačaka, valjda u strahu da se miševi ne nestane i kod njih. Pojedini su uzajmili mačke od prijatelja i rođaka iz drugih mesta, pa smo tako nastanili mačke. I zaista, mačke su veoma brzo istrebile miševe iz našeg sela.

Na televiziji se prikazivao film u kojem je veštačka inteligencija pretila da pokori svet. Film je netremice posmatrao mladić sa veštačkim mišićima koje je stekao zahvaljujući veštačkom hormonu. U kupatilu se mladićeva sestra, sa veštačkim grudima, veštačkim usnama, veštačkim trepavicama, noktima i sa još što šta nečim veštačkim, pripremala za izlazak. Njeno pripremanje na trenutak omela je njihova baba koja je otežano, zbog veštačkog kuka, ušla u kupatilo, ne bi li uzela čašu u kojoj su ostali njeni veštački zubi.

-Ma gasi ovo, ne mogu više da gledam! –zavapi jedan od gostiju kafane, okrećujući glavu od televizora.

-Ma smiri se, još malo pa će kraj! –tešio ga je drugi gost koji je netremice posmatrao mali ekran.

-Jaaaoj, gledaj šta je navijača! Još i aplaudiraju! –ponovo se oglasio onaj gost koji je tražio da se televizor isključi.

-Budimo realni, nije mu ovo bio loš potez. –reče onaj smireniji gost.

Gospođu, koja je pokušala samoubistvo vešanjem kanapom za sušenje veša, od sigurne smrti spasao je muž koji ju je zatekao u trenutku dok je iskolačenih očiju posmatrala umalo poslednje trenutke ovozemaljskog života. Razlog što je posegla za samoubistvom je poskupljenje praška za veš. Gospođa je i ranije pokazivala svoju suicidnost, kao onomad kada je zbog poskupljenja električne energije pokušala da se ubije tako što je razgoropađeno grizla kabl od električnog šporeta koji je bio uključen u šteker.

Grobljanska tišina bila je narušena od strane raštrkane, bosonoge dece, koja su sakupljala ostatke sagorelih sveća. Vetar se nečujno provlačio između nadgrobnih spomenika, kao da pleše sa dušama pokojnika. Iskusni zvižduk u prste starijeg dečaka pozvao je ostalu decu da mu se pridruže. Kolači koji su ostavljeni od strane udovice na jedan grob bio je razlog da se deca okupe i da naprave kratku pauzu. Decu koja halapljivo jedu bajadere posmatrao je staklasti lik sa spomenika.

Mesecima sam pokušavao da pronađem cimera. Problem je što stanujem na lokaciji koja nije naročito atraktivna, što pogled iz stana gleda na groblje, što stan ima samo jedan upotrebljiv krevet i što u njemu već par meseci nema električne energije i grejanja zbog neplaćenih računa. Očajna situacija je zahtevala očajne mere, pa sam oglas izlepio svuda unaokolo ne bi li pronašao bilo kakvog cimera sa kojim bih mogao da podelim kiriju i troškove.
Svako ko bi se javio na oglas spuštao bi slušalicu kada bi mu približio uslove stanovanja.

-Pa deco, šta bi voleli da budete kada porastete? –upita učiteljica razred.
Deca su nakon ovog lakog pitanje počela da urlaju u glas, tako da ih je bilo dosta teško razumeti.
-Pooolakoo, jedan po jedan. –reče učiteljica lupajući dlanom o dlan, ne bi li prekinula galamu - Marina, hajde nam ti prva reci? 

Pages