Željko Jovanović

Željko Žele Jovanović rodio se 22. juna 1989. godine u Kragujevcu u radničkoj porodici. Kao dete maštao je da postane glumac, nešto kasnije želeo je da postane muzičar da bi se na kraju ipak opredelio za poziv pisca. Piše satiričnu i socijalnu poeziju i prozu, kao i poeziju i prozu za decu i sve one koji se tako osećaju. Pored navedenih pisanija piše i aforizme. Često voli da kaže da je njegova tragedija ta što se rodio u pogrešno vreme. Do sada zvanično nije objavio ni jedno svoje delo za šta krivi hroničnu besparicu koju je svečano upoznao tog leta gospodnjeg 1989 godine. No, on ne odustaje. Priprema da objavi svoju prvu zbirku satirične i socijalne poezije i nada se da će mu to uskoro poći za rukom. Objavljivao je na pojedinim sajtovima, novinama i zbornicima. Nagrađivan je na pojedinim konkursima a poslednje čime može da se pohvali jesu prve nagrade za poeziju i prozu na međunarodnom festivalu „Trifun Dimić“. Dok je pisao ovu biografiju grickao je hleb sa sedam kora koji može da priušti budući da je zaposlen u jednoj privatnoj firmi. Živi i stvara u Kragujevcu.

Grobljanska tišina bila je narušena od strane raštrkane, bosonoge dece, koja su sakupljala ostatke sagorelih sveća. Vetar se nečujno provlačio između nadgrobnih spomenika, kao da pleše sa dušama pokojnika. Iskusni zvižduk u prste starijeg dečaka pozvao je ostalu decu da mu se pridruže. Kolači koji su ostavljeni od strane udovice na jedan grob bio je razlog da se deca okupe i da naprave kratku pauzu. Decu koja halapljivo jedu bajadere posmatrao je staklasti lik sa spomenika.

Mesecima sam pokušavao da pronađem cimera. Problem je što stanujem na lokaciji koja nije naročito atraktivna, što pogled iz stana gleda na groblje, što stan ima samo jedan upotrebljiv krevet i što u njemu već par meseci nema električne energije i grejanja zbog neplaćenih računa. Očajna situacija je zahtevala očajne mere, pa sam oglas izlepio svuda unaokolo ne bi li pronašao bilo kakvog cimera sa kojim bih mogao da podelim kiriju i troškove.
Svako ko bi se javio na oglas spuštao bi slušalicu kada bi mu približio uslove stanovanja.

-Pa deco, šta bi voleli da budete kada porastete? –upita učiteljica razred.
Deca su nakon ovog lakog pitanje počela da urlaju u glas, tako da ih je bilo dosta teško razumeti.
-Pooolakoo, jedan po jedan. –reče učiteljica lupajući dlanom o dlan, ne bi li prekinula galamu - Marina, hajde nam ti prva reci? 

Bavim se politikom već izvesno vreme, po struci sam diplomirani pravnik. Imam svoj omiljeni restoran u koji redovno svraćam sa dvojicom svojih telohranitelja.

Ciga je na pijaci energično hvalio svog konja, ali nije privlačio pažnju kupaca. Ukoliko bi ga neko udostojio slušanja i ukoliko bi mu na trenutak poverovao, stekao bi utisak da se radi o mitološkom konju koji je pripadao nekom drevnom ratniku. Istina je, naravno, bila sasvim drugačija. Konj je bio sasvim stara, mršava raga, koja je u svojoj karijeri preterala tone i tone starog gvožđa, starog lima, akumulatora, veš mašina, frižidera i drugih rashodovanih mašina.

-Ne mogu da verujem, zar rođeni sin kojeg sam podigao od kila mesa?! –urlao je besan otac, mlatarajući papirima!
Dečak je sedeo podalje od svog oca, uplašeno ga posmatrajući. U stan je zatim ušla dečakova majka i skamenila se od ovog, ni malo prijatnog, prizora.
- Moj sin! Moj prvenac! Zar on nož  u leđa da mi zabije?! – nastavio je dernjavu otac, ne obazirajući se na dolazak supruge.

Dok su se pesimista i optimista raspravljali oko toga da li je čaša do pola puna ili je prazna, došao je konobar da najavi fajront i da naplati. Debata je završena bez zvaničnog pobednika, ali stečen je utisak da je pesimista odneo pobedu. Pesimista se zbog toga nije mnogo radovao niti je optimista zbog toga tugovao. Optimista je znao da će se kafana izjutra ponovo otvoriti dok je pesimista znao da će se kafana ponovo zatvoriti.

- Bojim se da vas ne razumem. – reče zbunjeni lekar opšte prakse.
- Niko mene ne razume. Žena sa mnom ne razgovara, deca idu majčinim stopama, kažu da sam prolupao, rodbina me izbegava, komšiluk takođe, niko ne želi čoveka sa problemima. – jadao se pacijent.
- Da ali kako da vam pomognem? –upita lekar nakon što je bacio pogled na Hipokratovu statuu.

Nismo ni svesni koliko smo srećni što postoje ti neki ljudi koji brinu za naše zdravlje i bezbednost tako što nas na nešto upozoravaju.
Dok sam jutros čitao novine saznao sam da me očekuje ljubavna avantura sa jednim ovnom. Pored toga, upozoren sam da se čuvam promaje. Pametnom dosta.

Jedan dečak je devojčici iz odeljenja zalepio žvakaću gumu za kosu. S obzirom da je potajno zaljubljen u nju on je ovim, ne baš inteligentnim potezom, pokušao da pridobije njenu pažnju. Nesretna devojčica se tada još uvek oporavljala od traume koju je zadobila od drugog zaljubljenog dečaka koji je pre izvesnog vremena jurio po školskom dvorištu sa namerom da joj ubaci puža golaća u gaće.

Pages