Željko Jovanović

Željko Žele Jovanović je rođen 22. juna 1989. godine u Kragujevcu u radničkoj porodici.
Bavi se pisanjem aforizama, satirične poezije i proze, i poezije za decu.
Objavuje u dnevnim novinama, književnim časopisima, i na internet portalima.
Član je Beogradskog aforističarskog kruga.
Objavio je zbirku aforizama „Ostavite nešto apokalipsi“ (2020.).
Stvara i preživljava u Kragujevcu.

Kada je zakoračio krupnim koracima kroz život, nailazio je na brojne raskrsnice, nedouimice i pitanja na koje često nije mogao da nađe odgovor. Neretko bi bio zamišljen, redovno bi zapitkivao starije o njihovim životnim iskustvima, ali često bi ostajao bez nekog konkretnog, korisnog odgovora.
Jednom ga je stariji sagovornik uputio na jednog njegovog zemljaka, seoskog mudraca, za kojeg se priča da je uvek u pravu. Mladić se ozario kada je čuo za dotičnog mudraca. „To je ono što mi treba!“ –pomisli mladić.

„Sad sam pošla negde sa tobom i više nikad!“ , reče iznervirana majka svom nestašnom sinčiću u povratku njihovom domu. Naime, za vreme boravka kod prijateljice njegove majke, malac je u svojim nastupom naveo dotičnu prijateljicu da preispita svoju odluku o rađanju deteta.
Kada je porastao i oženio se, nekadašnji nestašni dečačić voleo je da se zapije na raznim slavljima. Ta njegova sklonost neretko je njegovu suprugu izbacivala iz takta. „Sad sam pošla negde sa tobom i više nikad!“, reče žena za vreme njihovog povratka kući.

-Dakle, ako sam vas dobro razumeo, vi ste, iako nemate zvanje lekara, lečili ljude od različitih bolesti? -upita sudija nakon što je saslušao osumnjičenog.
-Uglavnom bolesti zavisnosti, ali da. I mogu da se pohvalim da sam ih vrlo uspešno lečio. -sa ponosom je izneo ovu tvrdnju osumnjičeni.
-Kada vas je privela, policija je u vašem stanu pronašla veliku količinu pilula za spavanje. Možete li da objasnite za šta ste koristili sve te pilule? -nastavio je sa ispitivanjem sudija.
-Pa za spavanje. -kroz osmeh je izjavio osumnjičeni.

BRIŽNI RODITELJ U DOBA KORONE

-Ćale odoh napolje.
-Puši sam svoj džoint. Ne deli sa drugima. Vidiš da hara Korona.


RAST

-Raste minimalac. Dobro će mi doći.
-Znaš, moj Mile ima onu stvar od osam centimetara. E sad, zamisli da ta stvar poraste za tri milimetara.
-Pa to je i dalje ništa.
-To ti kažem.

OČIGLEDNOST

-Daćete mi flašu viskija, jednu bombonjeru i 200 grama kafe.
-Šta vam je?
-Zašto pitate?
-Pa vidim idete kod lekara.

OSAMOSTALJIVANJE U SRBIJI

Teška, olujna kiša nemilosrdno je tukla u prozor jeftine hotelske sobe. Gusta noć uvukla se kroz tanke zidove i pritiskala je grudi čoveka koji je sobu iznajmio. Tmina je činila disanje otežanim no, i pored toga, čovek se pokrio po glavi isflekanim jorganom u nameri da što pre utone u preko potreban san.
Međutim, san nije dolazio. Čovek je imao utisak da naleti vetra pokušavaju da mu istrgnu pokrivač, te se davljeničkim stiskom držao za jorgan. Vreme je, za razliku od kiše u olucima, klizilo sporo.

-Svi u komšiluku smo šokirani. –izjavio je sredovečni muškarac okupljenoj novinarskoj ekipi.
Nakon što se malo pribrao, čovek je nastavio da daje intervju:
-Važio je za mirnog i povučenog mladića. Njegovi roditelji su časni i pošteni ljudi koji su teško radili da bi njihov sin imao bezbrižan život. Jadni ljudi, šta ih snađe... –kroz uzdahe je govorio čovek.
U razgovor čoveka sa novinarima uključila se i jedna gospođa koja nije želela da otkriva svoj identitet.

U pekari

-Je l' vam svež hleb?
-Jeste. Ima sigurno tri dana kako je svež.

Član

-Dobar dan, jednu člansku kartu, molim.
-Povratnu?
-Naravno.

Online nastava

-Izvinite komšija, možete li da prestanete da lupate po stanu?!
-Uskoro. Sin mi odgovara fizičko onlajn. Još trbušnjaci i gotovismo.

Vešanje u Beogradu

-Alo, ludače, jesi li slep?! Pa ulubio si mi branik! – vrisnuo je vozač automobila držeći se za glavu.
-Oprosti prijatelju, vozio sam ovu ženu u porodilište, porađa se, pa sam žurio. – reče taksista odmeravajući štetu koju je pričinio.
-Ja se ne porađam! – vrisnula je žena glasnije od učesnika u saobraćaju koji je pretrpeo štetu.
-Pa rekli ste da vozim u porodilište. – reče zbunjeni taksista.
-To ne znači da se porađam! – nastavila je sa drekom žena.
-Pa šta ćete tamo? – zbunjenost nije napuštala taksistu.

-Ne znam kako da se otarasim svoje žene. - jadao se čovek prijatelju.
-Zašto se jednostavno ne razvedeš? –postavio je logično pitanje čovek u svojstvu prijatelja.
-Ako bih to učinio, bio bih kriv za porodični raskol u očima moje dece. Njihova ljubav bi prema meni splasnula. I ne bih bio samo kriv deci, tu su i njeni roditelji, a ne bih voleo da likuju kako su oduvek bili u pravu kada su za mene govorili da je nisam vredan. A sa druge strane, i moji roditelji bi takvu vest dočekali sa negodovanjem. – nabrajao je razloge očajni muž.

Draga mnogobrojna rodbino, nekadašnji prijatelji i zemljaci, pišem vam iz daleke zemlje na privremenom radu koji se, sticajem okolnosti, odužio.
Znam da o meni ispredate najgore priče, počev od toga kako sam zaboravio svoje korene, kako sam se uobrazio i da od kako sam zaimao, više nikoga ne poznajem. A mislite da je meni lako u tuđini?
Kada sam došao ovde, nisam znao šta ću sa sobom. Na koju god stranu da sam krenuo naišao sam na problem.

Pages