Nikola Trifić

Završio je Pravni fakultet. Pored pisanja poezije i proze, bavi se i novinarstvom. Rođen je 22. maja 1989. godine u Prištini. Živi u Nišu.

Naša čuvena krilatica kaže: Samo sloga Srbina spasava! Mada, nije jasno precizirano: da li treće od četiri slova „S“ znači Srbina ili Srbiju? Ako svoja razmišljanja temeljimo na principima logike, onda je jasno: da bi bio spašen(i) Srbin ili Srbi, valjda prvo mora da bude spašena Srbija? Ili je možda spas Srba u koaliziji sa spasom Srbije? Neko će sigurno reći, da ako bude spašena Srbija, ova kakvu bez većih izuzetaka imamo poslednjih 200 godina, onda se Srbima loše piše. Kao u Prvom svetskom ratu?!

Pozdrav Petre Jankoviću, brate moj. Neću ti reći "dragi brate", jer mi drag odavno nisi, ali brat jesi, i evo, odlučio sam da ti pišem. Odlučio sam moj Petre, iako sam onomad, pre skoro pet godina, kada smo se rastali u buci i halabuci, uz bujicu tvojih uvreda i pogrda, javno, i pred tvojom i pred mojom porodicom, obećao da ti se više nikada neću javiti, ali eto, ne mogu! Ne mogu Petre, jače je od mene. Da bar kao ti imam kamen umesto srca, bilo bi mi lakše, a ovako: Teško mi je Pero, mnogo mi je teško.

Strah sa sebe stresem

i jezu iz kostiju na čas

u srž stavim;

Pa zrno nade pred ljude prinesem,

u prahu lica tražim,

od gareži iskru pravim.

 

Ima li nas?

 

U jadanju i padanju,

vrlini i kajanju;

U tuđem grehu i našem stradanju,

u bilo čemu ljudskom sposobnom  da se rodi

i da voli?

 

Ima li nas...

U plaču beba,

u mlečnim zubima,

u nekim novim, jadnim, krhkim grudima?

Ima li nas, gde smo?

Propali smo, zato što nemamo komšijsku solidarnost. Izgubili smo empatiju, osećaj za tuću muku, želju da jedni drugima pomognemo bez digitrona i računice, bez da nešto očekujemo ili tražimo zauzvrat. U moru ljudi, u opštoj buci i halabuci, izgubili smo čoveka. Izgubili smo ga s namerom da ga nikada ne pronađemo. Prognali smo ga duboko u sebe, do svog debelog creva, u nadi da će odatle, preko kanalizacije i neke reke, stići daleko u svetska mora, daleko od nas, jer nam sama premisa i ideja čoveka kao takva nije potrebna.

A kome ako ne tebi?

Kojoj jeli da budem bor?

Pred kojom ikonom da crn kleknem?

Kojem stvoru da budem stvor?

 

Za čiju čast da grešan stradam?

I uz sunce mlado za koga da zrim?

Kojem Bogu da se pred nečastivim nadam?

Kao reka bez ušća

i izgubljeni pesnik,

za koga mirno da tečem,

kome da pišem stih?

 

A kome ako ne tebi?!

Jednom kad me nema, kad me slome, kad umrem -

pa se setim da još mogu da poletim

i od grdnog ludila još grđem dođem sebi

Riba ribi grize rep

pa je život ribi zato lep,

a stoka pred istinom zna da bude slepa,

pa stoka često ostane bez repa.

I tako,

goveče uz goveče ide,

traži neki novi svet,

traži iskru, traži koren,

traži sebi novi rep.

Isus koji je došao kasno! Naravno, figurativno - u prenesenom značenju, bez želje da se pravi Isus - jedan i jedini Sin Božiji vređa, ili da se u bilo kom kontekstu i na bilo koji način stavi u istu ravan sa ljudima. Isus je svojom pojavom doneo spasenje i spoznaju; darivao je ljudima istinu, ali i motiv, da jedni u drugima pronađu čoveka - i da u neku "novu eru" krenu u koloni jedan pored drugog, a ne jedan iza drugog. I jedino ta kolona ima smisla, i jedino je takva kolona - Hristova kolona!

* Čovek je čoveku retko čovek.

* Kost koja najviše boli kada se slomi, zove se iluzija.

* Žena je i u krivu u pravu.

* Ako hoćeš da čuješ sve najgore o ženama - porazgovaraj s nekom ženom.

* Vođenje ljubavi je isto što i seks - samo mnogo bolje.

* Jugoslavija je bila veštačka država. Ali je bila država.

"O tempora o mores". Ili, u prevodu sa latinskog: Čudnih li vremena, čudnih li običaja. Na savremenom srpskom: Vremena su kvarna, gnjila - prilično užegla, a običaji su postali polivalentnog tipa, najčešće uvoznog porekla, sa izraženom tendencijom, da već danas - upropaste naše sutra. I  odjednom se u ovoj priči pojavljuje gospođa Gordana Džomić sa paketom taze "ocarinjenih" zakona "o rodnoj i polnoj ravnopravnosti"! Aristotel je u svojoj definiciji "idiota" istog video - kao osobu nesposobnu ili nezainteresovanu za javni i politički život.

Oprosti, ali zaboraviću te.

Prognaću te iz svojih misli,

iz svoje duše;

Istisnuću te kao trn

koji se pogano uvukao pod kožu,

i koji gde kod da kreneš bode i boli.

Pamtiće te samo srce;

Taj autonomni i nezavisni organ,

odmetnut od zdravog razuma

sa večito svojom politikom,

ali i ono – takvo kakvo je, nemušto i nemo,

skoro pa mutavo,

može jedino da guta i da trpi,

da te oplakuje u tišini svog jada,

dok jednom i samo ne prepukne kao zrela jabuka

koja pada na tvrdu zemlju.

 

Pages