Nikola Trifić

Završio je Pravni fakultet. Pored pisanja poezije i proze, bavi se i novinarstvom. Rođen je 22. maja 1989. godine u Prištini. Živi u Nišu.

Sve godine tvoje ja dvaput u sebe mogu da stavim,

i da ostanu još koje,

one- što se pred Bogom kriju,

a pred đavolom ne broje.

 

Sve strahove tvoje ja davno sam umro,

i vaskrso pre tvog prvog dana...

Moj krst je davno svoj grob video,

mnogo pre tvog prvog nadanja, prvih želja i prvog srama.

 

Eh, malena, reči su kao mač,

što ih više iz korica, odnosno iz usta vadiš

sve su željnije krvi.

Sve više o osećanjima govore,

a sve manje osećanja imaju.

Postaju prokleta rutina;

Propali smo, zato što nemamo komšijsku solidarnost. Izgubili smo empatiju, osećaj za tuću muku, želju da jedni drugima pomognemo bez digitrona i računice, bez da nešto očekujemo ili tražimo zauzvrat. U moru ljudi, u opštoj buci i halabuci, izgubili smo čoveka. Izgubili smo ga s namerom da ga nikada ne pronađemo. Prognali smo ga duboko u sebe, do svog debelog creva, u nadi da će odatle, preko kanalizacije i neke reke, stići daleko u svetska mora, daleko od nas, jer nam sama premisa i ideja čoveka kao takva nije potrebna.

30. avgust ostaće zabeležen kao najznačajniji datum u modernoj istoriji Crne Gore. Desilo se čudo: Svanula je rujna zora! Svetla, ponosna, slobodarska. Pobedio je narod, pobedile su kolone, pobedile su litije, pobedila su izgladnela usta, zarobljene duše i obespravljeni mozgovi.

Važio je za čudnog čoveka. Samo ne čudan, kao neki nedokučivi naučnik ili umetnik, već to je "čudan" u njegovom slučaju, bila, ništa drugo, do zamenica za teškog čoveka, večitog zakerala i doživotnog pesimistu. Prosto: bio je namćor.

Ne zameram ti...

Nisi ti slomila ništa što već nije bilo slomljeno;

pa, sastavljeno i zalepljeno,

osposobljeno da poleti dovoljno visoko

da može da doživi još jedan pad

i tresak od tlo,

praćen onim jezivim zvukom lomnjave krila.

Pad pored otvorenog groba;

suza koja kao prezrena žena miluje zemlju

u želji da iskuka još jednu šansu,

dok joj iza leđa negde svojim putem izmiče voljeno nebo.

 

Ne zameram ti...

Reći ću ti još i hvala.

Hvala za sve iluzije i zablude,

Bez obzira da li se radi o migrantima iz Sirije, koji se u strahu od rata u svojoj zemlji u gotovo milionskim kolonama kreću put Evrope i Zapadnog sveta, ili o onima iz Avganistana i Pakistana, koji se tim istim kolonama u sve većem broju priključuju, ili čak o izgladnelim narodima Afrike - potencijalno novoj tempiranoj bombi, narodima koji čekaju "zeleno svetlo" kako bi i sami formirali svoju izbegličku kolonu i tako napravili prvi korak ka navodno "boljem životu", jedno je sigurno: ono što poznajemo kao "naš svet" ili "naša civilizacija" poslednjih godina se s

Kakav je položaj Srba danas? Da li su na Balkanu, delu Evrope koji je predhodnih decenija poslužio kao test-poligon za ispitivanje ljudskih prava, samo Srbi ostali uskraćeni za ista? Koliko je teško biti Srbin u 21. veku?

4. avgusta obeležava se 25 godina od zločinačke i monstruozne akcije "Oluja", najvećeg pogroma srpskog naroda posle Drugog svetskog rata. Da se ne zaboravi! Tako bi ukratko mogla da glasi jedina ispravna poruka koju možemo poslati i svetu i sebi samima. Poruka, ogoljena i uskraćene za nepotrebnu formu, ostavljene samo na svoju suštinu. Na zaborav nemamo pravo! Ipak, pored onog što ne smemo, postoji i ono što moramo: Da praštamo i da za oprost molimo.

Vreme je da ode! S jedne strane u političku istoriju, s druge u neizvesnu budućnost: da li u egzil, da li pred pravosudne organe, ili u mirnu penziju, to ostaje da se vidi. Cenim da će biti ovo poslednje. Isuviše dobro poznajem politiku i "političku narav", da poverujem da će ona narodna "vrana vrani oči ne vadi" u ovom slučaju doživeti izuzetak. Neće! I oni budući, svesni da će i sami jednom biti bivši, neće dozvoliti da se u političku praksu uvede institucija lustracije i krivičnopravne odgovornosti za političko činjenje.

A kome, ako ne tebi?

Kojoj jeli da budem bor?

Pred kojom ikonom da crn kleknem?

Kojem stvoru da budem stvor?

 

Za čiju čast da grešan stradam?

I uz sunce mlado za koga da zrim?

Kojem Bogu da se pred nečastivim nadam?

Kao reka bez ušća,

Pages