Nikola Trifić

Završio je Pravni fakultet. Pored pisanja poezije i proze, bavi se i novinarstvom. Rođen je 22. maja 1989. godine u Prištini. Živi u Nišu.

Bez obzira na svu istorijsku građu koja im je posvećena, neku ljudi zaslužuju da se stalno čuvaju od zaborava, da se pominju, i da se njihove ime konstantno ističe kao jednistven primer svog vremana i svog roda. Jedan od takvih ljudi, jedinstvenih i za sva vremena- bio je i Sava Vladislavić Raguzinski; ruski grof srpskog porekla, političar, trgovac, poliglota. Ovo je jedna kratka priča o njemu. Priča o životu vrednom romana i filma, i delu vrednom svakog divljenja i poštovanja.

Voleo bih majko moja mila

da je sva ova muka zbog tebe,

zbog tvojih želja i tvog zagrljaja;

Zbog svake suze koja se niz tvoje lice slila,

zbog svega što jesi

i što si za me bila;

Zbog tvog pogleda blagog što me nežno mije,

oprosti milosnice,

ipak, nije.

 

Ljudske su aveti majko navalile na mene,

njima poručujem:

Uspeo sam, pobedio sam sebe!

 

I sad možete da me hvalite,

kao ravnog sebi da me slavite;

Put od ovog crnog pa do sudnjeg dana

Sеdео је zаmišlјеn u fоtеlјi. Nа Тv-u nеki bеzvеzni prоgrаm; еmisiја u kојој sе nеsimpаtični vоditеlј smеје svојim šаlаmа dоk glеdа u svоја dvа gоstа. Јеdаn оd njih srеdоvеčni rеditеlј, pоznаt pо tоmе štо kаstinzi zа njеgоvе filmоvе pоčinju čitаnjеm scеnаriја, а zаvršаvајu sе kао kаstinzi Pјеrа Vudmаnа u industriјi filmа zа оdrаslе. Nа tim kаstinzimа su nа isti nаčin prоlаzili i glumci i glumicе. Rеditеlј је biо čоvеk širоkih shvаtаnjа... Kоd njеgа diskriminаciја pоlоvа niје dоlаzilа u оbzir.

Isus koji je došao kasno! Naravno, figurativno-u prenesenom značenju, bez želje da se pravi Isus- jedan i jedini sin Božji vređa, ili da se u bilo kom kontekstu i na bilo koji način stavi u istu ravan sa ljudima. Isus je svojom pojavom doneo spasenje i spoznaju; darivao je ljudima istinu, ali i motiv, da jedni u drugima pronađu čoveka, i da u neku "novu eru" krenu u koloni jedan pored drugog, a ne jedan iza drugog. I jedino ta kolona ima smisla, i jedino je takva kolona- Hristova kolona!

Ako želiš da promeniš vlast, prvo moraš da promeniš opoziciju! Ako želiš da promeniš ljude koji vladaju, prvo promeni, iskristališi i uljudi one političke strukture koje će vladati. Jedino je tako ispravno, i jedino to ima smisla. Sve ostalo je presipanje iz šupljeg u prazno, i šetanje iz mraka u tminu. Borba za bolju budućnost, počinje s borbom za bolju opoziciju. Opozicija znači i buduća vlast! U njoj ne sme biti mesta za kompromitovane ljude iz naše bliske prošlosti.

Ako je 30. avgusta bio dečko koji obećava, 31. je postao čovek koji odlučuje. Dritan Abazović, crnogorski političar albanske nacionalnosti, lider pokreta "Ura"; možda prvi političar u nekoj državi Evrope koji dolazi iz manjinskog naroda, a koji u suštinskom smislu u toj državi ima takvu moć i takav znača. 30. avgust, Abazović je dočekao kao jedan u nizu lidera u dugačkoj koloni crnogorskih opozicionara kojima je muka od politike Mila Đukanovića.

Komunjara?! Izraz nastao u jeku hladnog rata, u vakumu između sovjetsko-savezničke tačke na nacističko razaranje sveta, i trenutka kada su Amerikanci gonjeni nekim svojim đavolom tu tačku prepravili u zapetu i time nekadašnji blickrig zamenili liberalno-kapitalističkim tihim izumiranjem. Izraz koji označava pripadnika višeg staleža zemalja Istočnog bloka, partijskog moljca i podguznu muvu, kome je petokraka "vazda" bila samo paravan za zadovoljenje ličnih interesa i ličnih ambicija.

Pozdrav Petre Jankoviću, brate moj. Neću ti reći "dragi brate", jer mi drag odavno nisi, ali brat jesi, i evo, odlučio sam da ti pišem. Odlučio sam moj Petre, iako sam onomad, pre skoro pet godina, kada smo se rastali u buci i halabuci, uz bujicu tvojih uvreda i pogrda, javno, i pred tvojom i pred mojom porodicom, obećao da ti se više nikada neću javiti, ali eto, ne mogu! Ne mogu Petre, jače je od mene. Da bar kao ti imam kamen umesto srca, bilo bi mi lakše, a ovako: Teško mi je Pero, mnogo mi je teško.

Sve godine tvoje ja dvaput u sebe mogu da stavim,

i da ostanu još koje,

one- što se pred Bogom kriju,

a pred đavolom ne broje.

 

Sve strahove tvoje ja davno sam umro,

i vaskrso pre tvog prvog dana...

Moj krst je davno svoj grob video,

mnogo pre tvog prvog nadanja, prvih želja i prvog srama.

 

Eh, malena, reči su kao mač,

što ih više iz korica, odnosno iz usta vadiš

sve su željnije krvi.

Sve više o osećanjima govore,

a sve manje osećanja imaju.

Postaju prokleta rutina;

Propali smo, zato što nemamo komšijsku solidarnost. Izgubili smo empatiju, osećaj za tuću muku, želju da jedni drugima pomognemo bez digitrona i računice, bez da nešto očekujemo ili tražimo zauzvrat. U moru ljudi, u opštoj buci i halabuci, izgubili smo čoveka. Izgubili smo ga s namerom da ga nikada ne pronađemo. Prognali smo ga duboko u sebe, do svog debelog creva, u nadi da će odatle, preko kanalizacije i neke reke, stići daleko u svetska mora, daleko od nas, jer nam sama premisa i ideja čoveka kao takva nije potrebna.

Pages