Nataša Đurović

Krstovdan, leta gospodnjeg, ne znam kog. Nije ni važno. Ovde se vetrovi ukrštaju od postanka vremena, a danas je dan kad se bore za prevlast. Koji nadvlada, njegova će godina biti. Nemilosrdni su, ne štede se u borbi, kao da je svaka od njih poslednja; kao da će vreme nestati, povući se, zatvoriti u školjku sa dna mora, a onda će to isto more progutati zemlja.

„Miruj. Staviću ti obloge na glavu. Sledeći put nemoj njom u drvo, nije ono krivo.“

„Mala, izgledaš k’o bog, biće nešto od tebe“

Miris toplih krofni budio je neodoljivu želju da ih pojede u jednom zalogaju.

„Da li si spremna da doživiš nešto o čemu do sada nisi ni sanjala?“

“Ono si što udahneš i što dahom izbaciš”

Ko zna čega se čovek nagleda i šta može otkriti na putevima kojima se kreće?

U tom momentu, počela je istinski da mrzi majku. Kako god da okrene, za sve je ona bila kriva!

Jedna duša sačinjena od mnogo slojeva koji su se, vremenom, odvajali jedni od drugih, cepali, premeštali, budili, uspavljivali, radili sve težeći harmoniji u svom poretku, čekala je onako kako se čeka doba bremenito novim spoznajama koje daju tajne moći; čekala je da se zadato obistini;

Čekala ga je... Gledala kroz prozor, kuvala dve kafe, spremala ručak za dvoje. „Nema ga na spisku poginulih“. Nikad te reči nisu oprestale da odjekuju u njoj, kao ni vera da če se pojaviti, iznenada...