Olgica Marinković

Kada se Viktorija i Igor pojave na vratima, kao da se uključe reflektori na Marakani. Nasmejani, vedri, puni neiscrpne energije. Izlivaju kofe adrenalina i dobrog raspoloženja u moj stan koji je sa pokućstvom i stanarima odavno utonuo u beskrajno dugo zimsko sivilo i estonski mrak. Ipak, nekoliko poslednjih dolazaka obeležilo je samo nasmejano Viktorijino lice. Igorov izostanak pravdala je vajkajući se: Depresija, depresija!

Dočekan i ispraćen sa velikom pompom, duh Božićnih praznika kao da još uvek ne napušta Estonce. Praznovanja su daleko iza njih, ali se i dalje ponegde mogu čuti udaljeni prasak i rasprskavanje vatrometa, kao da je teško oprostiti se od blagdana i radosti porodičnog okupljanja. Danima su domovi bili raskošno ukrašeni, a trpeze svečarski postavljene. Pravoslavni  Božić manjinsko rusko stanovništvo proslavilo je bez pompe, kao i malobrojne srpske porodice koje su se dovijale na sve moguće načine kako bi izgledao kao onaj „kod kuće“.

U estonskom prazničnom kalendaru Božić je jedan od dva najveća praznika. Svake godine se nestrpljivo iščekuje i dugo priprema. Mešavina je tradicionalnog i modernog, duhovnog i svetovnog, sa izvesnim primesama magije i mistike. Veliki porodični praznik u kome podjednako uživaju i poštovaoci religije, kao i oni koji se tokom godine tako ne osećaju. Već početkom decembra može se videti užurbanost na ukrašenim ulicama i gužve u saobraćaju i trgovinama.

Davne 1806. godine u Talinu je prvi put započeta proizvodnja pekarskih i konditorskih proizvoda. Osnivač je bio izvesni Lorenc Kavijezel. Poslastičarnica je otvorena u Starom gradu i bila je poznata i po ručno rađenim bombonama i figurama od marcipana - tradicija koja je zadržana do današnjih dana.

U stanu iznad mog živela je jedna (ne)obična ruska porodica. Mama, tata i troje dece. Možda. Sa razlogom „možda“, jer bi i na izveštaju  komisije za popis stanovništva stajala ista primedba. Broj članova porodice varirao je između dva i deset. Ovo aritmetičko uvećavanje doživljavale su sve komšije u neposrednoj blizini, a pojavilo se kao posledica sumanutih svađa, lomljave i galame koja je probijala granice izdržljivosti.

Na jugoistoku Estonije, manje od tri sata vožnje od Talina, nalazi se veliki prirodni rezervat, ruralna oblast i okrug Pelva, čiji je administrativni centar malo naselje, ni po čemu poznato, zaglavljeno u nekim prohujalim vremenima. Iznenada, 2018. godine, Kanepi se oslobađa višedecenijske pospanosti i dobija na popularnosti.

Osvajanje i naseljavanje estonske teritorijeviše se ne karakteriše kao misija koja zaslužuje medijsku pažnju, ali se i dalje nalazi u rubrici hrabrost, naročito ako se radi o starijim osvajačima kod kojih je avanturistički duh uveliko trebalo da podnese zahtev za penzionisanje. Ukoliko se ta hrabrost i dalje otima i odbija nirvanu u skromnoj vikendici na ivici nekog šumarka, sleduje joj, recimo, sever sa svim pripadajućim atributima.

Utorak obojen sivilom. Veliki, od vode otežali oblak, nadnosi se nad gradom. Iz njega se već nedeljama cedi hladna i neprijatna kiša. I dok se vetar ne razgoropadi, sve će biti natopljeno i udavljeno hektolitrima tekućine koju kameno tlo ne može da proguta.

Uobičajeni mir raskvašenog dana, a u Estoniji ih ima poprilično, narušava i obespokojava nesvakidašnji dogadjaj.

Samozvane ili uz nečije dovitljivo kumovanje, Estonija, Latvija i Litvanija poznate su pod imenom baltički tigrovi. Tri susedne zemlje koje su se sopstvenim snagama i  istrajnošću, kao tigrovi, borile i izborile za oslobođenje od komunističkog zagrljaja sovjetske imperije. Skok iz dugogodišnje tame prema svetlećim uzorima zapada takođe podseća na nezadrživ osvajački pohod pomenute životinje. Stoga, pored „harizmatičnih“ Estonaca, ne bi bilo zgoreg pomenuti i komšijske tigrove, tek da ne naoštre zube zbog zapostavljanja.

Tog 23.avgusta 1989.godine, tačno u 19 časova, napravljen je najduži ljudski lanac u istoriji. Dva miliona ljudi, žena i dece svih uzrasta uhvatili su se za ruke i formirali 675 km puta koji je simbolizovao mirne demonstracije i uzvišenu želju za slobodom.