Olgica Marinković

Rođena sam u Vršcu, čini se već davne 1962.godine. Valjda je jedino utešno što je to godina najbolje „berbe“. Ostalo nije imalo praktičan značaj, bar ne za mene. Jer umesto nepokretnosti,  nepisanim testamentom, od prosvetarskih predaka sa očeve i svešteničkih predaka sa majčinestrane, ostavljena su mi usmena „predanja“ i srdačne želje za uspešno probijanje kroz život. Zato svoju „agendu“ otvaram u Zemunu,na nepoznatom terenu, bez viška prtljaga. Veslam kroz zdravstvene bujice, pa, skoro kao humanitarac. Pišem za svoju dušu, bez mnogo eksponiranja. A onda, posle 33 godine rada na galiji, dižem sidro i sa zavežljajem u koji sam smestila pet i po decenija životnog iskustva, odlazim u novi rezervni zavičaj. Trenutno živim u Talinu, pišem, slikam, izrađujem umetničke predmete, restauriram stari nameštaj, šetam udomljenu mešanku i iščekujem povratak panonskom iskonu.

Objavljene knjige:

-POGLED IZA VRATA BEZ KVAKE, Naučna KMD, Beograd, 2013.g.

-JELENA, Naučna KMD, Beograd, 2014.g.

-EVINE SVESKE, Naučna KMD, Beograd, 2015.g.

-CRTICE IZ VRŠAČKE ULICE, Naučna KMD, Beograd, 2016.g.

-DEČIJI DOM U VLADIČANSKOM DVORU U VRŠCU od 1945-1957.g, monografija, za izdavača „Džošua Print“ Vršac, 2019.g.

Prozni radovi objavljeni su u brojnim zbornicima, periodici, na portalima, u nedeljniku Vrsačke vesti, a priča PIJACA U TALINU, iz zbirke Baltičke impresije (Sveske, Časopis za književnost, umetnost i kulturu, izdavač „Mali Nemo“ Pančevo) bila je neposredna najava za knjigu

-LECE OD LEDA, Nova Poetika, Beograd, 2020.g.

U davna vremena, jedan litvanski knez opsedao je Talin. Činilo se da ništa neće spasiti grad od osvajača, ali se kod gradskih vladara iznenada pojavio jedan ugledan čovek  i rekao da mu se u snu javila Sveta Birgita sa obećanjem da će spasiti Talin ako sagrade i posvete manastir. Članovi magistrata su se obavezali da ispune njenu volju. Odmah su na mesto naznačeno u viziji poslali litiju monahinja iz manastira Sveta Klara. Litvanci su na pola puta zarobili monahinje ali im je Birgita pritekla u nevolji.

Početak nedelje obeležilo je nezaboravno veče klasične muzike, koncert na kome su učestvovali talentovani harmonikaši sa muzičkog konzervatorijuma iz Kaunasa. Svečana sala palate Kadriorg pružila je gostoprimstvo ljubiteljima kvalitetnih nota, a iza magije uspešne muzičke večeri, na moju veliku radost, zapamćena je sjajna organizacija Momira Novakovića. Mladi umetnik iz Loznice, virtuoz na harmonici, potrudio se da umetnički doživljaj bude obostrano zadovoljstvo izvođača i publike.

U maju je navršena dvadesetogodišnjica postavljanja spomenika Dostojevskom u Estoniji, prvom piščevom spomeniku van granica Rusije. Ovom neverovatnom dogadjaju prethodila je šestogodišnja, moglo bi se reći, neprijatna istorija dešavanja. Do realizacije ideje došlo je zahvaljujući istrajnosti Nikolaja Vasiljeviča Solovjeva, tadašnjeg predsednika Saveza ruskih prosvetnih i dobrotvornih društava u Estoniji, kao i velikoj pomoći vlade Moskve, sa kojom je Talin, kao što je poznato, nedavno prekinuo odnose.

U dobro snabdevenom i tematski definisanom magazinu odigravala se velika “drama”. Grupa veselih devojaka isprobavala je kostime za karnevalsku subotu. Prebirale su po ofingerima, glasno komentarisale, uzvikivale, smejale se. Naslanjale su šarene kostime na sebe, vrtele se pred ogledalima, pevušile. Potpuno izmeštene u nepoznata vremena i tajanstvena zbivanja. Za to vreme, na drugom kraju ove neobične prodavnice, njihova drugarica posvećeno je prekopavala po starom drvenom sanduku iz koga je kipeo raskošni aksesoar.

Na početku mog estonovanja stanovala sam u ruskom delu grada, u carstvu „bele cigle“ i betonskih blokova, „složenih“ u stambene objekte za sva vremena. Tu negde, iako još vremešniji, stidljivo je i dementno provirivao svetionik, sentimentalno osveženje soc-realističkog proživljavanja današnjice. Treptao je čkiljavom svetlošću, danonoćno stražario i samovao i čini se da sam ga samo ja oblazila.

Silame, nekada Silamagi, nalazi se na estonsko-ruskoj granici, ima oko 13000 stanovnika i predstavlja malu, ali zanimljivu i rado posećenu destinaciju turista iz Narve i Sankt Peterburga. Prvi zapisi o njegovom postojanju datiraju iz 1500.godine. Jedan je od mnogih sa nekadašnje liste zabranjenih gradova.

Priča o ostrvu Saaremaa počinje pre više od 5000 godina. Hiljade ispisanih strana svedoče o brojnim ratovima i osvajanjima, o smenama vladara, o divljanju samozvanih vikinga-piratskih plemenakoja su vršljala Baltikom, o gladi i insektima, bolestima znanim i neznanim, o nezamislivoj ljudskoj katastrofi kao pratećem vokalu svakog krvoprolića.

Uzaludno pretražujem objave vremenske prognoze ne bih li naišla na nagoveštaj otopljenja, otapanja, cvetanja, nečega što neće podsećati na zimu. I kako je i danas svanulo nekakvo „večernje jutro“, namrčeno i hladno, odlučila sam da ga ignorišem.Velikodušno sam utrošila svojih petnaest minuta za pripreme i boravak na „vazduhu“ i otisnula se prema Piriti.

U nestrpljivom iščekivanju proleća, a iskreno se nadam da će navratiti bar na kratko, otvaram balkonska vrata, puštam estonske vetrove koji mi u sekundi izbistre um i podsete na razgovor sa jednim brokerom. Pokazivao mi je stan dajući šture informacije o nekakvim neophodnostima, malo je reći da je bio neprofesionalno uzdržan. Potpuno nezainteresovan i indiferentan! Tapkao je po sobama i zurio u svoja stopala upakovana u čarapice na trešnjice.

TERE!

Na estonskom zdravo.

Pages