Olgica Marinković

Rođena sam u Vršcu, čini se već davne 1962.godine. Valjda je jedino utešno što je to godina najbolje „berbe“. Ostalo nije imalo praktičan značaj, bar ne za mene. Jer umesto nepokretnosti,  nepisanim testamentom, od prosvetarskih predaka sa očeve i svešteničkih predaka sa majčinestrane, ostavljena su mi usmena „predanja“ i srdačne želje za uspešno probijanje kroz život. Zato svoju „agendu“ otvaram u Zemunu,na nepoznatom terenu, bez viška prtljaga. Veslam kroz zdravstvene bujice, pa, skoro kao humanitarac. Pišem za svoju dušu, bez mnogo eksponiranja. A onda, posle 33 godine rada na galiji, dižem sidro i sa zavežljajem u koji sam smestila pet i po decenija životnog iskustva, odlazim u novi rezervni zavičaj. Trenutno živim u Talinu, pišem, slikam, izrađujem umetničke predmete, restauriram stari nameštaj, šetam udomljenu mešanku i iščekujem povratak panonskom iskonu.

Objavljene knjige:

-POGLED IZA VRATA BEZ KVAKE, Naučna KMD, Beograd, 2013.g.

-JELENA, Naučna KMD, Beograd, 2014.g.

-EVINE SVESKE, Naučna KMD, Beograd, 2015.g.

-CRTICE IZ VRŠAČKE ULICE, Naučna KMD, Beograd, 2016.g.

-DEČIJI DOM U VLADIČANSKOM DVORU U VRŠCU od 1945-1957.g, monografija, za izdavača „Džošua Print“ Vršac, 2019.g.

Prozni radovi objavljeni su u brojnim zbornicima, periodici, na portalima, u nedeljniku Vrsačke vesti, a priča PIJACA U TALINU, iz zbirke Baltičke impresije (Sveske, Časopis za književnost, umetnost i kulturu, izdavač „Mali Nemo“ Pančevo) bila je neposredna najava za knjigu

-LECE OD LEDA, Nova Poetika, Beograd, 2020.g.

Još jedno tiho jutro, vetrovito i usamljeno. U uobičajenoj maršruti, krckaju daščice parketa pod mojim korakom. Veliki iznajmljeni prozor za setu iznajmljenog prizora. Pogled se pruža prema parku, prema daljinama beskrajnog naselja i niza zgrada podignutih od bele cigle. Maglovita belina i sumorna, zbunjujuća uniformnost. I veliko drvo kao svetionik, kao orijentir kretanja po mislima. I melodijski intervali male žute ptice. Najavljuju zakasnelo proleće, retke prolaznike i ženu sa povocem u ruci.

Autor Olgica Marinković

Postoji li lepši doživljaj od buđenja uz umilne zvuke grtalica? Utrkuju se u raščišćavanju smetova, nadmeću koja će više, koja će jače, i nekako, sve je tako idilično i podseća na one Amerike iz filmova. Iskreno, doživljaj je neuklopiv u kasnoaprilskoaprilsko jutro jer je maj, po kalendaru koji i postoji radi vremenske orijentacije, već zauzeo niski start. I kako saopštiti jednom divnom prolećnom mesecu da će biti odložen jer se bestijanje zime malko odužilo?

Republika Estonija je 24. februara proslavila je 106 godina nezavisnosti i državnosti. Najveći estonski praznik započeo je vatrometom i podizanjem zastave na odbrambenoj kuli Herman. Zatim je usledilo obraćanje predsednika, vojna parada i veliko veselje.

Estonskoj sobodi i nezavisnosti prethodila je burna i turbulentna istorija.

Godine 1711. ruski car Petar Prvi napravio je prvu posetu Talinu. Razlog je bio obilazak i upoznavanje sa novoosvojenim posedima, naročito luke i gradskih utvrđenja. Među lokalnim stanovništvom, koje je bilo desetkovano ratovima i kugom, nastala je čitava pometnja zbog neizvesne sudbine i budućnosti u novouspostavljenoj vlasti „Petra Prvog, varvarskog tiranina sa Istoka“.

Autor Olgica Marinković

Daleke 1987.g. osamnaestogodišnji pilot Cesne-172 natankao je rezervoare povećom količinom goriva i sa dokumentima koji su potvrđivali Stokholm kao krajnju rutu, dobio dozvolu za poletanje. Posle 20 minuta leta isključio je radio-vezu, oštro okrenuo avion prema Finskom zalivu i spustio se na bezbednu visinu, van dometa osmatračkih radara. Estoniju je preleteo iznad mesta Kohtla-Jarve i time narušio vazdušni prostor tadašnjeg Sovjetskog Saveza što je učinilo da ceo svet za trenutak zanemi.

Matijas Rust.

Kiša, dan devetnaesti. Beskrajni trenuci nesvanulih, mokrih i blatnjavih dana i neprivlačnih parkova i ulica kojima šljapkaju smrknuta lica i pokisli psi. I ja među njima. I ne pitajte ме zašto se nisam spremila za ove nepogode! Ma, svi smo dobro obuveni i odeveni a ipak nespremni. Od glave do pete tapacirani nepromočivim, neprobojnim materijalima za odoljevanje svim ratnim dejstvima. Ali ne i kiši. Hudinijevskim metodama pronalazi pukotine u hermetičkim modnim ansamblima i podmuklo natapa santimetar po santimetar.

Oktobar. Volitelji jeseni, zaista bih želela da vas razumem! Koliki treba da si zaljubljenik u „kolorizovanu“ prirodu i bogate „darove“ jeseni i sve ostale atribute koje je ista lukavo prisvojila i samoproklamovala se najlepšim godišnjim dobom?!

Pages