Olgica Marinković

Rođena sam u Vršcu, čini se već davne 1962.godine. Valjda je jedino utešno što je to godina najbolje „berbe“. Ostalo nije imalo praktičan značaj, bar ne za mene. Jer umesto nepokretnosti,  nepisanim testamentom, od prosvetarskih predaka sa očeve i svešteničkih predaka sa majčinestrane, ostavljena su mi usmena „predanja“ i srdačne želje za uspešno probijanje kroz život. Zato svoju „agendu“ otvaram u Zemunu,na nepoznatom terenu, bez viška prtljaga. Veslam kroz zdravstvene bujice, pa, skoro kao humanitarac. Pišem za svoju dušu, bez mnogo eksponiranja. A onda, posle 33 godine rada na galiji, dižem sidro i sa zavežljajem u koji sam smestila pet i po decenija životnog iskustva, odlazim u novi rezervni zavičaj. Trenutno živim u Talinu, pišem, slikam, izrađujem umetničke predmete, restauriram stari nameštaj, šetam udomljenu mešanku i iščekujem povratak panonskom iskonu.

Objavljene knjige:

-POGLED IZA VRATA BEZ KVAKE, Naučna KMD, Beograd, 2013.g.

-JELENA, Naučna KMD, Beograd, 2014.g.

-EVINE SVESKE, Naučna KMD, Beograd, 2015.g.

-CRTICE IZ VRŠAČKE ULICE, Naučna KMD, Beograd, 2016.g.

-DEČIJI DOM U VLADIČANSKOM DVORU U VRŠCU od 1945-1957.g, monografija, za izdavača „Džošua Print“ Vršac, 2019.g.

Prozni radovi objavljeni su u brojnim zbornicima, periodici, na portalima, u nedeljniku Vrsačke vesti, a priča PIJACA U TALINU, iz zbirke Baltičke impresije (Sveske, Časopis za književnost, umetnost i kulturu, izdavač „Mali Nemo“ Pančevo) bila je neposredna najava za knjigu

-LECE OD LEDA, Nova Poetika, Beograd, 2020.g.

Sneg, vetar, mraz – trebalo bi da bude početak ovog teksta. Poprilično izmenjen, glasi ovako:

Ako ste mislili da decembar donosi samo radosti, opuštanja, darivanja, slavlja, u velikoj ste zabludi. Decembar je najstresniji mesec u godini, bar na ovim prostorima. Jer, da bi se doživela puna čarolija praznovanja, neophodne su dobre pripreme koje su glavni potrošači ekonomskih, fizičkih i duševnih resursa kako pojedinaca, tako i timova zaduženih za različite zadatke. Predanost i briga da svi standardi budu zadovoljeni, da svako doživi maksimum Božićnog iskustva, neminovno vode u anksioznost.

Ponedeljak je bio medjunarodni Dan zahvalnosti pahuljicama. Malo kome je poznat ovaj praznik i ne zna se ko je njegov autor ali eto još jednog razloga za praznovanje. Severni svet ga vezuje za četvrtu advent sveću te se i pahuljama posrećilo i pripao im deo velikog slavskog značaja. Ko bi rekao da će maleni heksagonalni kristali pobuditi toliko interesovanje? Čeprkajući po „pamtiveku“ možemo pronaći da su se njima naučnici počeli baviti poodavno. Johan Kepler je bio pionir u proučavanju kristala leda. Rene Dekart je prvi dao detaljan opis strukture pahulje.

Sneg, led, mećava. Huči zimska neman ulicama i trgovima, dok raskošno okićen Talin prkosi prazničnim blještavilom. Na jelkama zveckaju ukrasni praporci, trepere sijalice u bojama radosti i iščekivanja.

„Nismо plаnirаli dа rаdimо tајnо i u mrаku. Idеја је bilа dа sе tо urаdi kаdа rаdnicimа budе nајzgоdniје. Srеdа rаnо uјutrо pоkаzаlа sе kао nајbоlје vrеmе.“

Tradicionalno paljenje vatri na severu tesno je povezano sa verovanjem da se na lomačama spaljuju zli duhovi, pročišćava ovozemaljski život i osvetljava put lepšoj budućnosti. Iz pepela sagorelih lomača rađaju se nova, zdrava priroda i zdrav život. Ovom ritualu neizostavno prisustvuju šamani. Razapinju šatore, prave čarobne napitke, izgovaraju nerazumljive mantre i sve je obavijeno misterijom koja, sa pucketavim iskricama vatre, treperi na tamnom svodu iznad grada.

Prema podacima Instituta za ekonomske studije Estonije, cena prosečne potrošačke korpe u tekućoj godini poskupela je za 18%, a cene osnovnih životnih namirnica porasle su u proseku za 53%. O tome vam mogu svedočiti nadugačko i naširoko ali kako bi to bila još jedna priča za etar, prostor će biti popunjen sasvim drugom temom koju stanje na tržištu hrane, takođe, nije moglo obići.  

Naime, radi se o školskoj užini u estonskim osnovnim i srednjim školama.  

I dok na jugu Balkana, jedna mala, nekad ponosita zemlja, izgara u paklu ljudskog zla, mržnje, bolesti i decenijskih pošasti kao produkata loše vođene politike i zdravstveno zapuštenih političara, na severu Evrope, druga mala zemlja, do ovih godina slabo afirmisana, vodi sasvim drugačije bitke. 

Negde, na skrivenom proplanku nacionalnog parka Keila, u blizini istoimenog vodopada, nalaze se kapelica i spomen-obeležja grofovske porodice Benkendorf. Obrasli u divlje rastinje, istrošeni kamen i izbledeli epitafi odavno su se prepustili zaboravu. Daleko od očiju javnosti i publiciteta počiva grof Aleksandar fon Benkendorf.

Velika livada i retko rastinje izazivaju zelenom svežinom i manastirskom tišinom. Narušavaju je samo šušketavi koraci moje tročlane familije, računajući i kućnog ljubimca. Nailazimo na tablu sa natpisom PRISTOJNA OSOBA NE IDE NAPRED SA PSOM. Uzalud pokušavam da ovu zabranu „objasnim“ psu koji je već daleko u šipražju i bavi se razmenom kerećih SMS-ova.

Pages