Olgica Marinković

Rođena sam u Vršcu, čini se već davne 1962.godine. Valjda je jedino utešno što je to godina najbolje „berbe“. Ostalo nije imalo praktičan značaj, bar ne za mene. Jer umesto nepokretnosti,  nepisanim testamentom, od prosvetarskih predaka sa očeve i svešteničkih predaka sa majčinestrane, ostavljena su mi usmena „predanja“ i srdačne želje za uspešno probijanje kroz život. Zato svoju „agendu“ otvaram u Zemunu,na nepoznatom terenu, bez viška prtljaga. Veslam kroz zdravstvene bujice, pa, skoro kao humanitarac. Pišem za svoju dušu, bez mnogo eksponiranja. A onda, posle 33 godine rada na galiji, dižem sidro i sa zavežljajem u koji sam smestila pet i po decenija životnog iskustva, odlazim u novi rezervni zavičaj. Trenutno živim u Talinu, pišem, slikam, izrađujem umetničke predmete, restauriram stari nameštaj, šetam udomljenu mešanku i iščekujem povratak panonskom iskonu.

Objavljene knjige:

-POGLED IZA VRATA BEZ KVAKE, Naučna KMD, Beograd, 2013.g.

-JELENA, Naučna KMD, Beograd, 2014.g.

-EVINE SVESKE, Naučna KMD, Beograd, 2015.g.

-CRTICE IZ VRŠAČKE ULICE, Naučna KMD, Beograd, 2016.g.

-DEČIJI DOM U VLADIČANSKOM DVORU U VRŠCU od 1945-1957.g, monografija, za izdavača „Džošua Print“ Vršac, 2019.g.

Prozni radovi objavljeni su u brojnim zbornicima, periodici, na portalima, u nedeljniku Vrsačke vesti, a priča PIJACA U TALINU, iz zbirke Baltičke impresije (Sveske, Časopis za književnost, umetnost i kulturu, izdavač „Mali Nemo“ Pančevo) bila je neposredna najava za knjigu

-LECE OD LEDA, Nova Poetika, Beograd, 2020.g.

Izreka da su pijace ogledala i duše gradova još jedna je u nizu onih koje na severu nisu našle opravdanost svog izvornog  značenja. Voće, povrće i „svašta nešto“ smešteni su u markete i na poneku tezgu zalutalu u neprometnoj ulici.

Bogata istorija i brojni osvajači ostavili su, moglo bi se reći, trajni pečat u religiji Estonije. Najpre, dugotrajan i veliki uticaj imali su germanski pagani. Zatim su Šveđani nastupili sa zabranom svake religije, ruski osvajači doneli su pravoslavlje koje je potom ugušeno velikom ateizacijom društva pod sovjetskom okupacijom. Verovatno su ovo razlozi zbog kojih Estonci slove za najmanje religiozan narod u Evropi. Neki statističar uspeo je da na ovim prostorima napabirči nekakvih trideset procenata vernika.

Estonci su po svemu specifični. Visoki su i kršni kao gorštaci, a ipak bledunjavog tena i prozirno plavih očiju u kojima stanuju naizgled prazni pogledi. Crte lica krajnje nekarakteristične, na glavama lelujava retka kosa nalik nitima kudelje, a bele maljice robusno štrče iz anemične kože. I pored toga, bilo bi surovo reći da su ružni i neugledni. Izostanak šarma i uobičajene egzotike daje im posebnu lepotu, estonsku. Zadovoljni i neopterećeni, stupaju ponosno uzdignitih glava, nezainteresovani za ostatak planete.

Muzika je posebno značajan segment nacionalnog i kulturnog identiteta Estonije. Nezvanično, svaki treći Estonac virtuozno svira, peva ili komponuje. Dešavanja na muzičkoj sceni gotovo da su svakodnevna. Repertoari su prebogati, muzički događaji se organizuju kako u koncertnim salama, tako i na otvorenim pozornicama, kao i u svakom prostoru koji može biti oplemenjen notama, a zainteresovanih je uvek više nego slobodnih mesta. Posebno je zanimljiva svaka prigoda kamerne muzike upriličenau kakvoj katedrali.

Od bezbrojnih “najova”koji se mogu vezati za ovu zemlju, izdvajam isledeće:

Estonija je šampion sveta po količini meteorskih kratera. Najbrojniji su na ostrvu Saarema, a najvećem je starost procenjena na 4000 godina.

Najpoznatiji filmovi, od „Stalkera“ (Andreja Tarkovskog) do „Teneta“ (Kristofera Nolana) snimani su na najzanimljivijm lokacijama u Talinu.