Olgica Marinković

ili

Kako sam zaključala ključeve i izazvala intervenciju specijalnih jedinica.

Pogledam kroz prozor i imam šta da vidim – na maloj javnoj površini postavljene skalamerije kao za snimanje dokumentarca o nastanku civilizacije. Majstori u žutim prslucima, rovokopači, svrdla, valjci, mašine koje izgledaju kao da mogu da iskopa­ju prolaz do Kine. Fali samo kamerman iz Nacionalne geografije da objavi epohalnu vest.
A vest je da još nema vesti, niti naznaka šta će biti vest. I nije da je bitno, ali da ne kvarim koncepciju.

Od zaleđenog jezera do istine koja vonja.
Dana 31. decembra, tačno kada je Talin planirao da opere godinu iza sebe, voda je odlučila da se ne pojavi. Nestala je tiho, bez najave, bez oproštaja, kao državna odgovornost. Šta je oprano do 19h, oprano je! Vrednice i reduše, koje su naprasno rešile da se druže sa krpama, nisu bile previše razočarane. Radosno su se uključile u kolektivni orgazam ispraćanja i dočekivanja, prangijanja, ožderavanja i oblokavanja.

U parku, u tišini posle razornog vetra, zemlja diše mirisom rascepljenog drveta. Panjevi stoje kao otvorene rane stvarnosti. Kružni preseci vremena, svedoci godina koje su ćutke rasle prema svetlu. Vetar je otišao, ali njegova misao još kruži među krošnjama kojih više nema.

Devojka stoji pred jednim od tih panjeva, kao pred tihim oltarom. U rukama drži tanku knjižicu, svitak bez težine, ali sa dušom. Čita stihove koji nisu samo reči, već treperavi dah sećanja. Svaki slog koji izgovori vraća dah u oblike koji su nekada disali u zelenilu.

Mesecima se lokalni “vrači” trude da raščivijaju ono što je moja krštenica zamrsila. U međuvremenu mi “prepisuju” šetnju, ispijanje vode i žvakanje đumbira, čudo estonske medicine. Eventualno “duboku masažu”. Jedan od njih me je šeretski i sumnjičavo posmatrao i pitao koju muziku slušam. Htedoh da mu uzvratim kako preferiram Šemsu i Halida ali mi propala šala. Pitanje je bilo retoričko a "vrač" ga je nadovezao savetom kako bi mi pomogle seanse zvuka i vibracija koje duboko opuštaju telo i aktiviraju moći isceljenja.

Efekat pojma zabranjeno ima ogromnu moć. Istovremeno izaziva strah i neodoljivo privlačenje, a probuđena radoznalost stvara prostor posebnosti onome što nam se uskraćuje. Moćnici oduvek određuju šta se sme videti, čuti ili pročitati. Zabrane i cenzura ne odnose se samo na knjige i umetnost, već na sve sfere života: od političkog govora i verskih uverenja do ličnog ponašanja i javnog izraza. Menjaju se samo metode i mehanizmi — od spaljivanja rukopisa do digitalnog nadzora i apsolutne kontrole. Suština je ostala ista: ko upravlja informacijama, upravlja i moći.

Pitaš me čime se bavim?

Ja sam dimnjačarka.
Ne, nije šala. Nije ni porodični biznis, ni hobi.
To je poziv. Na granici između elementarnog i svetog.
Ljudi misle da mi čistimo dimnjake. Zabluda. Mi čistimo put kojim duh prolazi. Jer gde ima dima, bilo je i plamena. A gde ima pepela, tu je nekad bio život.

Par godina unazad, stiže poziv od prijatelja da se nakratko izmestimo iz svakodnevice i ustaljenog ritma, da “pobegnemo”:
– Ej, idemo u escape room!

Taman se na grad spustilo tiho zimsko septembarsko veče, okoliš pokrilo injem i mirisom Arktika, kad zazvoni aplikacija na telefonu i trenutno me razbudi kao alarm za vazdušni napad. Obaveštenje o upravo “pristiglom” severnom svetlu, atrakciji koja se ne propušta, osim ako si na respiratoru, nedajbože!

Otvaram garderober, navlačim krznenu odeću jer ako već moram napolje, bolje da izgledam kao sibirski milioner nego kao pingvin. Mada, više ličim na Jetija, ali to sad nije tema.

Baltičko more, ledeno kupalište koje ni u avgustu ne dostiže temperaturu veću od “ako uđeš, to je zato što te neko gurnuo”. Mi dođoši sa Balkana, mediteranski potrošači, odlazimo na plažu sa velikim očekivanjima. Opremljeni ćebadima i peškirima, drhturimo umotani u iste, i pokušavamo da izgledamo kul dok nam zubi glasno stepuju. Kao, pijuckamo kafu, pogledi nam fascinirano blude ka horizontu, iščekujemo toplotni talas i pravimo se da je pesak vruć, da nas prijatno peče po tabanima.