Kristina Janković

Rodjena sam jedne davne godine, u mesecu poznatom po cvetanju ruza, želela da zarobim svet plesanjem, ali je pisanje zarobilo mene. Želim da preživim i dok sanjam mora, jer sam rodjena u ravnici, ja zapravo pišem. Budućnost ću videti šta će mi reći, pa se nadam da za biografiju još imam vremena. 

Potom, kao da je prozvan, izašao je mali čovek okrugle glave, crvenog lica, koji je gledao u pod stiskajući u rukama kapu. Bio je to starešina sela. Ponizno je stajao pred nekim ko ima viši čin od njega, pritom delujući uplašeno,  kao da nema snage da izgovori ono što je mislio, ali njegov glas nije bio tih, već jak i prodoran. Gledao je u pod, povremeno gledajući mimo sudije.

Zapravo, nisam stigla tamo gde sam se uputila, na godišnju smotru vina pod nazivom "Vinski šegrt", diveći se neverovatnoj maštovitosti organizatora, među kojima je bio i Markus (o njemu ću kasnije), da taj susret bude u ogromnom botaničkoj bašti, koja je podsećala na džunglu, jednu od retkih rezervata prirodne lepote koja je ostala na planeti zemlji.

Krenula sam polako preko ulice, čim se upalilo zeleno na semaforu. Moju široku torbu od skaja stisnula sam uz sebe, jer sam u njoj držala novac. Mnogo novca, i to nisu bile moje pare. Pokretala sam usne, ponavljajući reči: pare, novac, naizmenično, kao da pevam neku pesmicu, ali drugim šetačima to nije bilo čudno.

Davao mi je sigurnost dok sam gledala u te ljude, što su prelazili ulice, išli kao mravi ili zombiji. Moje lice iako ozbiljno se smejalo očima, jer sam imala tajnu za koju oni nisu znali...

Nikada nije voleo mačke, ta prepredena i lukava bića čije oči svetle u mraku, koje te posmatraju kao da žele da te hipnotišu. Smatrao ih je opasnijim, čak i od grupe besnih kerova. Svoju ljubav je čuvao za takmičenja i pobede u bilo kojoj oblasti, u školi, sportu, na studijama arhitekture, u životu; da ima što bolju kuću, posao, da bude uspešniji od većine. Čak je i svoju ženu smatrao za trofej.

U jednom intervju za poznati ženski časopis, izjavio je: 

Sedeo je na svom uobičajenom mestu zamračenog separea u jednom od dva lokala u koji je često zalazio posle uspešnog radnog dana. On je, naime, bio pisac, ali ne ma koji, već izuzetno nadaren, a samim tim i drugačiji od bilo kog poznatog ili anonimnog pisca sa ovih prostora. Doduše, on je to priznanje dobio od jednog kritičara, koji mu je, uzgred, bio i blizak prijatelj još sa studija, a koji se nikad nije upuštao u suviše duboke analize drugih ličnosti.

Dešavalo se, tako negde s kraja jeseni i početka zime, suvomrazica zapali obraze hladne, pa se provlačim kroz pune autobuse ljudi, da bih odlazila na trgove i započinjala razgovore sa potpunom nepoznatim licima koja su me podsećala na neke izgubljena. Oni, nesmotreno pričajući o tome koliko su srećni, ranjavali su me, jer ja osim sebe nisam imala nikoga uz koga bih se ušuškala, uz koga bih pobedila vetar i ledene dane. I onda bih promrzlim prstima hranila golubove hlebom, stegnutim i bajatim, ličeći samoj sebi na pepeljugu, čija priča nema srećan kraj.

Isprva, nisam je uopšte ni primetio kad sam toga jutra ušao u kancelariju. Kasnije mi je donela neke papire i upitala da li treba da prekuca ugovor sa Antićem.

- Posle, dođi posle! - odmahujem. Sinoć sam zaglavio na nekoj pijanki. Glava mi puca. Zvrcnuo sam sekretaricu.

Dok je Branko smišljao završne taktove plesa, koji će odigrati sa svojom komšinicom, u iznenadnu posetu dolazi njegova ćerka, želeći da mu preda neku zaostalu dokumentaciju. Dugo je zvonila, ne želeći da se vrati neobavljenog posla , cupkala nervozno, kad se iznenada otvoriše susedna vrata, i iz stana proviri Dijana.

- Čula sam buku, pa sam zato…- započe. Već joj beše neprijatno.

U svakoj ljubavnoj igri, jedan mora da vodi, a drugi da bude vođen. Iznimna strast koja čini da se dvoje totalno različitih spoje je prosto neshvatljiva, otud toliko gađenja i odbojnosti kod običnog sveta, ukoliko se dvoje prilično velike razlike u godinama, nađu zajedno. Mada ni to nije neko pravilo. Došlo je neko vreme da više ništa nije čudno.  Svako radi šta hoće. Ponekad nas želje progutaju i postanu veće od nas samih.

Da li je moguće da jedna rečenica, jedna jedina rečenica, pokvari sve godine ljubavi, ili je to samo šlag na torti već pokvarenih odnosa, za koju sam se držala kao za slamku. I zašto baš u najlepšem trenutku, kad je noć kao stvorena za šetnju (po oblacima) i sve vrvi od života.

Bilo je veče i šetasmo pored reke, pijani od vina, opijeni od dima i od strasti. Pomislih da je najzad sve rešeno, da sam našla čoveka svog života i da mu mogu apsolutno svaku pomisao svoju reći, bilo šta.

Pages