Kristina Janković

M.D. se odjednom  setio. Ostavio je nedovršen posao koji je odrađivao online. Može da sačeka. Svi su radili online, mada, realno, nije bilo više nikakve opasnosti. Sada se ovaj posao otegao toliko da je zaboravio na sebe. Zevnuo je dva puta, povukao rukama obraze što su se spustili, protegnuo se, ustao,  brzo otišao da se okupa i da nešto prezalogaji. Sad se već osećao daleko bolje.

Čovek u prolazu se uspravio na svom improvizovanom, kartonskom ležaju. Bolela su ga leđa, ustao je sa mukom i krenuo ka izlazu. Vetar se smirio. Na uglu je ugledao policajca, nabrao čelo, pitajući se da li je bio tu i juče. Rešio je da se preda. – Sačekajte me! Brzo se vraćam. – ovaj pogleda skitnicu, klimnuvši glavom, kao da je to nešto što se podrazumeva. 

Kad je izašao iz stana nakon detaljnog razgovora sa suprugom dotične skitnice, Lazar se uputio pravo na adresu koju mu je žena dala. Mrštio se, pa se lako dalo zaključiti da mu se nešto u svemu tome nije dopalo. Pozvonio je po treći put, i već je mislio da odustane, kad se vrata otvoriše.

- Da? - upitno ga je gledala, dok je on buljio u tu devojku prenaglašene lepote, iako je tek ustala. "Kako li tek izgleda kad se sredi?", pitao se.

Beše kasna noć ili rano ujutru, kad su se čuli nečiji užurbani koraci, krik žene i pucanj, a onda je sve utihnulo. Nije znao da li ga je probudio pucanj ili krik, tek, mamuran, ustao je i opipavajući zidove, našao stepenice, prateći hladnoću vetra, uspinjući se polako, kao da je na žičari. Nije znao šta se dogodilo, nije ni razmišljao o tome da li je nešto čuo... No, ipak, ugledavši policajca na uglu ulice, rekao mu je:

- Mislim da je neko pucao tamo dole! Čini mi se da sam je video. Ona je… - nije završio rečenicu.

“Jednom davno, u jednoj zemlji, živeli su dvoje koji se nikad upoznali nisu u stvarnom svetu, ali su bili najbolji prijatelji u onom virtuelnom.”, započeo je svoju priču Timofej L.

“Dugo su se znali, Anabel Li i Gavran, lažni prijatelji lažnih imena, godinama su razmenjivali mišljenje, nikad ne odavajući svoj identitet, nikad ne pitajući ona dosadna i intimna pitanja, o tome sa kime žive, da li rade negde i gde, imaju li partnere. Pisali su pesme, posvećene, strasne, sve dok…”

Rano bi ustajala, pa bi išla po bolničkim hodnicima, pevušeći neku pesmicu koje se sećala, povlačeći prstima nevidljive linije po zidovima. Sofija nije znala koliko tačno ima godina, niti gde se nalazi, kako je dospela u ovaj muzej voštanih figura, koju su neki zvali ludarom. Čekala je da se pojavi sunce, da sa nameštene bine objasni šta je dobro za narod, jer ona je bila vođa pokreta za prava građana, ona je bila važna, ona je bila reinkarnacija čuvene revolucionarke kojoj je zaboravila ime, pa je nadenula neko drugo; zove se Nadin! Da. To je lepo ime.

Stojim na milionitom stepeniku moga sna, koji se kao tepih prosuo pod mojim nogama, izgleda ravan, bez strmina, kao da sam istovremeno na samom vrhu planine i u njenom podnožju! Samo još sasvim malo i ja stižem do svog cilja. Međutim, ne osećam ni mrvu sreće niti ushićenje kojs se javilo prilikom prve jasne vizije moga sna. "Da, ja to mogu, osećam da mogu, pa makar ceo život utrošila na taj san, biće ostvaren", zapisano stoji u svesci, koju sam nazvala - Snovi!

"Vreme je postalo izdajica…", misli, dok šeta od jednog do drugog prozora, povremeno proviri kroz jedan, a potom i kroz drugi prozor, dok broji korake u tom velikom stanu u kome stanuju praznina i ona. A tako se dugo borila da se razvede, da njen stan bude njen, a ne njihov, i sad kad je to konačno postigla, sustigla je neka nerazumljiva sila, da ostane kući, sama.

Sem je seo u stolicu nasuprot malog, bucmastog čoveka, koji mu je ulivao poverenje, zbog smirenosti u glasu. Na stolu beše lampa sa prigušenim osvetljenjem, taman toliko da je osvetljavala lice tog čoveka. A onda je primetio ljutiti pogled na njegovom licu. Pokušao je da se izvini, možda je već kasnio, možda nije smeo da otvara ta vrata, ali Sem ga ništa nije razumevao, ma koliko se trudio. Kad je počeo da govori smirenijim glasom, onda je razumeo.  

Zavesa se po drugi put podigla uz ovacije publike, koja je tražila bis. No, mister nevidljivi se nije pojavio, što je uslovilo još veći aplauz. Nakon toga sve je utihnulo.

Semjuel se prenuo iz svojih misli, povukao dim cigarete u koji je nestajao, bacio hitar pogled kroz prozor ustanovivši da je napolju dovoljno velika magla da može nesmetano da izađe.