Kristina Janković

Rodjena sam jedne davne godine, u mesecu poznatom po cvetanju ruza, želela da zarobim svet plesanjem, ali je pisanje zarobilo mene. Želim da preživim i dok sanjam mora, jer sam rodjena u ravnici, ja zapravo pišem. Budućnost ću videti šta će mi reći, pa se nadam da za biografiju još imam vremena. 

Neko ga je dozivao:

Čitav taj mesec je padala dosadna jesenja kiša, koja je sumrak pretvarala u maglu, a nebo se činilo kao da po njemu plove olovni labudovi. Mrzela je kišu, zimu i hladnoću, koliko god da se oblačila, njoj je bilo zima. Ništa manje nije mrzela ni leto, zagušljivu sparinu i miris bolnice. Kad malo bolje razmisli, bilo koja pomisao joj je stvarala nervozu ili ravnodušnost. Ničeg nema lepog, mislila je gubeći brzo interesovanje, ali odlučivši se za osvetu koja je tinjala u njoj kao tek razgorela vatrica, njoj se učini da ipak ima nečeg lepog.

Čitave te nedelje je padala sitna, dosadna kišica, nebo je rasipalo svoje nevidljive lasere preko sivih krovova, a ona kao da je nosila čelične čizme, pa se noga lepila za asfalt. Doslovno se vukla do klinike, spremna da svoju zamisao privede kraju. Sve je do tančina isplanirala i prognoziranje o mogućem krajnjem rešenju je zaokupljalo njene misli. Pomalo depresivna i u isti mah srećna - raspolućena pamet njena, kad je ugledavši čuvenog hirurga Ignjata Prata, kako užurbano prolazi hodnikom, sagla glavu da je ne prepozna.

Ta noć, tako mirna i preblaga za zimska povečerja, prepuna sumaglice i snega što sitno pada, tako nestvarno topla i nežna,  natera je da izađe, da u tišini i šetnji spere iz svojih misli - njega.

Provirila je kroz prozor, obrisavši vlažnu zamagljenost sa okana, svide joj se svetlost ulične svetiljke što je u kosini padala na snežnu stazu,  pa se uputi ka vratima,  u dugačkom čojanom kaputu, koji je stezao u struku i dopirao do polovine članaka teških čizama.

Potom, kao da je prozvan, izašao je mali čovek okrugle glave, crvenog lica, koji je gledao u pod stiskajući u rukama kapu. Bio je to starešina sela. Ponizno je stajao pred nekim ko ima viši čin od njega, pritom delujući uplašeno,  kao da nema snage da izgovori ono što je mislio, ali njegov glas nije bio tih, već jak i prodoran. Gledao je u pod, povremeno gledajući mimo sudije.

Zapravo, nisam stigla tamo gde sam se uputila, na godišnju smotru vina pod nazivom "Vinski šegrt", diveći se neverovatnoj maštovitosti organizatora, među kojima je bio i Markus (o njemu ću kasnije), da taj susret bude u ogromnom botaničkoj bašti, koja je podsećala na džunglu, jednu od retkih rezervata prirodne lepote koja je ostala na planeti zemlji.

Krenula sam polako preko ulice, čim se upalilo zeleno na semaforu. Moju široku torbu od skaja stisnula sam uz sebe, jer sam u njoj držala novac. Mnogo novca, i to nisu bile moje pare. Pokretala sam usne, ponavljajući reči: pare, novac, naizmenično, kao da pevam neku pesmicu, ali drugim šetačima to nije bilo čudno.

Davao mi je sigurnost dok sam gledala u te ljude, što su prelazili ulice, išli kao mravi ili zombiji. Moje lice iako ozbiljno se smejalo očima, jer sam imala tajnu za koju oni nisu znali...

Nikada nije voleo mačke, ta prepredena i lukava bića čije oči svetle u mraku, koje te posmatraju kao da žele da te hipnotišu. Smatrao ih je opasnijim, čak i od grupe besnih kerova. Svoju ljubav je čuvao za takmičenja i pobede u bilo kojoj oblasti, u školi, sportu, na studijama arhitekture, u životu; da ima što bolju kuću, posao, da bude uspešniji od većine. Čak je i svoju ženu smatrao za trofej.

U jednom intervju za poznati ženski časopis, izjavio je: 

Sedeo je na svom uobičajenom mestu zamračenog separea u jednom od dva lokala u koji je često zalazio posle uspešnog radnog dana. On je, naime, bio pisac, ali ne ma koji, već izuzetno nadaren, a samim tim i drugačiji od bilo kog poznatog ili anonimnog pisca sa ovih prostora. Doduše, on je to priznanje dobio od jednog kritičara, koji mu je, uzgred, bio i blizak prijatelj još sa studija, a koji se nikad nije upuštao u suviše duboke analize drugih ličnosti.

Dešavalo se, tako negde s kraja jeseni i početka zime, suvomrazica zapali obraze hladne, pa se provlačim kroz pune autobuse ljudi, da bih odlazila na trgove i započinjala razgovore sa potpunom nepoznatim licima koja su me podsećala na neke izgubljena. Oni, nesmotreno pričajući o tome koliko su srećni, ranjavali su me, jer ja osim sebe nisam imala nikoga uz koga bih se ušuškala, uz koga bih pobedila vetar i ledene dane. I onda bih promrzlim prstima hranila golubove hlebom, stegnutim i bajatim, ličeći samoj sebi na pepeljugu, čija priča nema srećan kraj.

Pages