Sloboda zadojena strahom

"Vreme je postalo izdajica…", misli, dok šeta od jednog do drugog prozora, povremeno proviri kroz jedan, a potom i kroz drugi prozor, dok broji korake u tom velikom stanu u kome stanuju praznina i ona. A tako se dugo borila da se razvede, da njen stan bude njen, a ne njihov, i sad kad je to konačno postigla, sustigla je neka nerazumljiva sila, da ostane kući, sama.

Nikola, koga je slučajno upoznala nakon razvoda, nije dolazio kod nje mesecima, zabranio je da i ona dolazi njemu, jer mogla bi da ga zarazi, a on ne namerava još da umre. Htela je da mu kaže da ga ne može zaraziti, jer ni ona ne mrda iz kuće, da sve mere poštuje i da joj strašno nedostaje, da ih dele tri ulice, ali je ćutala. I sad će novogodišnju noć provesti sama, među četiri zida, gledajući u TV, u jelku što je sama ukrasila... Ništa nije bilo isto. Godinama je bila sluškinja u svojoj kući, nije nikada proslavljala tu jednu jedinu noć van kuće, jer on, njen bivši,  to nije voleo. Zaspao bi pre ponoći, ujutru bi pili kafu u tišini, pošto mu je smetala buka. Mislila je da je kasno za ljubav, dok nije upoznala Nikolu, ljubaznog, prijatnog i pametnog, takav se pokazao pre korone, a onda...

Hodala je lupkajući svojim štiklama, na šta joj je komšinica sa donjeg sprata, odgovarala udarajući drškom metle o radijator, a onda bi vikala da prestane da joj šeta po mozgu. Mina je nervozno držala u ruci cigaru, oslonjena na sims prozora, dok se na stočiću hladila kafa. Morala je da napiše nešto Nikoli, pisamce koje će otvoriti i čitati radujući mu se, zamišljala je. Ljudi su zatvarali vrata, zatvarali svoja srca, živeli u strahu od bolesti, umesto od otuđenja.  A ona je razmišljala o njemu. Kako može čovek toliko da se promeni? Ne, ne voli je, to je očigledno.

Sela je za laptop. Gledala u poslednju poruku što mu je poslala pre dva dana na fejsu. Video je, ali nije odgovarao. Postala je ista kao i svi, baš tako, nije bilo mogućnosti izbora. Sve što je mislila da su drugi, bila je zapravo ona... Uhvatio je i mrak u obamrlici, ne osećajući svoje noge i ruke, pospano je zatvarala oči, ali to nije bio san, samo su je pekle oči od suza i od buljenja u ekran. Sve se svelo na Nikolino ignorisanje…

Nikola je živeo na poslednjem spratu višespratnice na Novom Beogradu, mrzeo ravan krov, voleo pivo i ćevape i bio kao svaki drugi čovek, sve dok globalni sistem nije razorio njegov unutrašnji sistem vrednosti. Borba između dobra i zla, koju je vodio unutar sebe, često popuštajući pred kormilom onog drugog, dok se savlađivao da ne vikne negde u javnosti, da ne uradi nešto što  bi ga izblamiralo, jer to bi to značilo smrt njega kao socijalnog bića. Bio je visok i krupan, odavajući utisak da ga ništa ne može zaplašiti, sve dok može da kontroliše stvari oko sebe. Kako da vodi sopstveni život bez kontrole? A život je izmakao kontroli, kad se pojavila misteriozna bolest o kojoj niko ništa nije znao.

Do njega je došla preko ekrana, i osećao se strašno umorno i bolesno, kao i svi muškarci, mada mu nije bilo ništa. Morao je nešto preduzeti, kao svaki odgovorni građanin.  Slušao je najnovije vesti svaki dan, gledao kroz prozor ljude, brojeći koliko ih je prošlo sa, a koliko bez maske. Zapisivao je u svoj notes te podatke, kao i broj zaraženih, izlečenih i umrlih.

Oslobodivši prostor samo za sebe, ne javljajući se nikom na telefon, živeo je u zamračenom stanu, samo ponekad otvarajući prozore. Nije mu bilo dosadno. Što su veće bile kazne, za one neposlušne, to se više radovao, odlazeći noću i špijunirajući ko je i kad izašao, kad se vratio, gde se nepoštuju mere opreza. Prijavljivao je neogovorne građane, tj. svoje komšije, preko broja bez identifikacije, dojavljivao policiji koji kafići rade duže nego što je dozvoljeno. U stvari, on je bio zarobljenik sopstvene zamke.

Protrljao bi ruke, kao posle dobro obavljenog posla, čestitajući sam sebi, a onda se povlačio u svoj stan. Gledao je sve dvogledom, pazeći da ga niko ne vidi. Tako mu je dan po dan prošla čitava godina.

Jednom je video jednu ženu, u mantilu, sa crnom maskom, koja se stalno osvrće, a jednog momenta pogleda ka njemu kao da joj je neko rekao da pogleda, i tek tada žurno se udalji, kao da beži. - Zanimljivo! - reče Nikola, i ceo dan po glavi mu se motala ta žena, uopšte ni ne pomišljajući da je to Mina, žena za koju je mislio da je   voli.

Ali o tome ne može sad da misli, kakva ljubav, prvo rad, pa sve drugo…  Te posledice sedenja u kući bile su neizbežne i stigle su ga jednog dana. Bled, kao avet, bez apetita, apatičan, u gustom oblaku dima od cigarete, shvatio je da mu treba vazduha. Poremetio je svoj ritam, ranije je dolazilo kod njega društvo iz kraja i sa posla, gledali su zajedno utakmice, pravili roštilj leti na mansardi, smejali se, bilo je svačega, smeha, čale, priče, flerta... Sad je radio svoj posao preko kompjutera, slao izveštaje kompaniji, radovao se svom špijunskom poslu, da bi shvatio da je sve to besmisleno.

Veče pred Novu godinu beše zadojeno neispunjenim obećanjima, strahom, nerešenim životnim situacijama, bilo je ubitačno dosadno, tiho i prazno. On je postao nešto što nije mislio da može da bude.

Otvorio je prozore, podigao roletne, u sobu je ušlo sivo nebo, mirisalo je na kišu i sneg, vetar je duvao.  Izašao je napolje. Čudno. Nikoga nije video, nijednog čoveka, samo po kojeg psa ili mačku, što su  bežali od njega. Prolazio je pored prodavnica, pored kafića. Ušao je u jedan bar. Povikao: -Ima li koga? Odgovorio mu je sopstveni eho. Ušao je iza šanka, našao limenku piva i popio je.

 -Gde su svi? Šta se dogodilo?

Izašao je na ulicu razočaran, šetao sredinom ulice kad je ugledao udaljenu priliku.  

- Hej. - povikao je i potrčao za njom. Prilika je bežala, Najzad je sustigao.

- Nemoj, molim te, nemoj me ubiti. - rekla je prilika.

- Zašto bih te ubio? - upitao je.

- Zašto me onda juriš? - podigla je oči ka njemu. - Mina?! To si ti! - skinuo joj je masku - Kako si? Gde su svi nestali? - umesto odgovora ljubila ga je halapljivo i nezasito, kao da je to kraj, svršetak sveta. 

- Na znam, ne znam. Tu su valjda svi. - nije joj se pričalo. Odgurnu je od sebe.

- Šta to radiš?! Hoćeš da me zaraziš?  

- Ti si budala! Kako da te zarazim? Čime? Time što sam te volela? - rekla je uvređeno, stavila ruke u džepove - Zbogom, Nikola! – on je neko vreme stajao tako, ali njeni poljupci kao da su ga osvestili. Potrčao je za njom.

- Izvini, molim te, izvini! Poludeo sam, izgubio kontrolu i... – zagrlio ju je i zatvorio oči. Osetio je po svojim rukama, po licu sitne pahulje snega, čuo glasove ljudi, život se vraćao svojim ustaljenim tokom.

– Nedostajala si mi, samo što toga nisam bio svestan. Znaš, sve ovo…

Stavila je prst na njegove usne: – Molim te, ćuti! Nestaće magija ako pričaš!

Kristina Janković