Nismo ni svesni koliko smo srećni što postoje ti neki ljudi koji brinu za naše zdravlje i bezbednost tako što nas na nešto upozoravaju.

Prvi dani posle sahrane su bili strašni za Biljanu i Srđana. Stan je delovao avetinjski prazan, tišina ih je ubijala.

„Homo sum, humani nihil a me alienum puto.“

„Čoveksam, ništa ljudsko mi nije strano“,

Terencije

Rekao bi čovek - prosta stvar. Banalna. Jedan običan suglasnik. praćen samoglasnikom. Pa - ponovljeno. Poredjano, čini kratku reč najdužeg značenja - tata.

On je imao neverovatnu tragediju, žena sa kojom je proveo trideset i pet godina umrla je od otrovnih pečuraka. Često je sebe proklinjao što je baš njega sudbina ostavila u životu. Prošlo je od tada...

Sunce moje lepo! Opet, oda jesenjem suncu! Steglo mi se srce, učvoruje se, a to mi nekako nije svojstveno. Meditiram u prepunom autobusu, trudeći se da gledam kroz siva lica saputnika. I ti si siva Jadranka, postaješ siva,...

Jedan dečak je devojčici iz odeljenja zalepio žvakaću gumu za kosu. S obzirom da je potajno zaljubljen u nju on je ovim, ne baš inteligentnim potezom, pokušao da pridobije njenu pažnju.

Ako je čovek siguran da je išao u neku školu ili radio neki posao u mladosti, onda sa vrlo verovatnom sigurnošću može reći da je jednom prilikom rođen. Ali, kako je to uopšte moglo da se desi?

Ta mala, živela je u novobeogradskim blokovima, ali je nosila dve duge pletenice koje su se spuštale niz leđa, pa su je prozvali umesto Svetlana, Biserno Oko, jer je tako podsećala na Indijanku.