Povratna karta, u jednom smeru

Stajao je ćutke iza vrata, vidno osedeo od naslaga prašine. A nekad je bio crn, onako, baš, momački. Pun je svega i svačega, ni milimetra nema mesta u njegovoj utrobi, ali on oseća glad. Veliku glad, koja je već počela da trne od jačine. To je onaj trenutak kada na primer, zub jako boli, toliko, da bol kada dotakne krajnji stepen, dođe do nulte tačke, nemerljive, pa ne može dalje, samo da prestane ili da nastavi da boli, i tu utrne. E, tako je njemu glad dostigla vrhunac.
Kada je se samo seća, a sve manje oseća. A seća se svega što je u njemu, što ga bode, žulja, pravi čudnu buku kada ga pomere. Pa kako je onda gladan, ako je pun? Zato, ako je neko pun, ne znači i da je sit. On je možda samo sit stajanja, ali i to stajanje u mestu je kao da je uvek na gotovs, da se može krenuti, na neki novi put. A kada? E, pa tu i jeste čar, ne znati to. Ili je i ta čar, to grozničavo očekivanje samo "šarena laža" za decu. A i ta šarena laža, iako laža, gubi svoj smisao nečaga što ne postoji, baš zato što je šarena. Tako i ta "laža" postaje sve drugo, osim "laže", na primer ladolež. Isto kao što ništa ne boli na Bolu na Braču, već to može biti najlepše mesto na svetu, jednog, naklepšeg letovanja. A on je još uvek, iako ne dete, po godinama i izgledu, ipak mlad... i još uvek...gladan. Zna on da je povlašćen, neprikosnoven u ovoj kući, da je njemu povereno sve ono najdragocenije, ipak...kada bi samo opet osetio taj put pod sobom... Nije da nije putovao, bio je na mnogim mestima, a baš to ga čini željnim svega toga. Dok ne osetiš ukus sladoleda od karamele, želećeš da ga probaš. Ali, tek kada ga osetiš, pa još ako ti se svidi, čeznućeš za njim. Čeznuo je za onim "krpicama", namerno ih je tako nazivao, onim letnjim, cvetnim kupaćim kostimima, od kojih uvek jedan bude specijalan, samo za sunčanje, da mu slana morska voda ne ispere boje, za haljinama, "da pamet stane", onim najsmelijima, koje nikako nisu bile za gradske ulice, jer njihovi, ulični pogledi lažnog morala bi ih videli kao neukusno zavodljive, čak neprikladne. A one su samo bile maštovito lepršave, pune života, nezavisne i svoje, moglo bi se reći, da bi sasvim samostalno mogle živeti. Čeznuo je on i za onim, brižljivo spakovanim, čizmama kaubojkama od " izvrnute" kože, za slučaj, "ako bude prilike", pa budu u istom stanju vraćene, jer se prilika nije ukazala, teren je bio uglavnom od blata. A tek što mu je srce ostalo vezano za jedan ular za konje, spakovsn, ako slučajno bude na tom mestu konja koji bi bili voljni da se uzjašu, uz druženje kroz prirodu. Jednom prilikom, na dalekom putovanju, u Nemačku, imao je već skoro spakovane porcelanske tanjire, možda vredne, možda i ne tako, ko će ga znati, ali je njima najveća vrednost bila to što su po njima bili naslikani konji. Rečeno je da će ipak iċi nekim drugom prevozom, u nekakvoj kartonskoj kutiji, da se kod njega ne polupaju. Drugi prevoz, obično znači i drugi put, a taj put, kada skrene u daljinu, nikada se više ne vrati. I odoše konji u ruke nekom ko ih i ne voli i ne mari za njih. Kod onog kome je to bio samo komplet za ručavanje za šest osoba, dok je za onog kome su bili namenjeni, pa otuđeni, samo još jedna od onih, pomenutih, "šarenih laža".
A knjiga, koliko ih je tek na svakom putu imao za čitanje! Neophodnih, iako puno već puta pročitanih, zato i jesu neophodne, i onih novih, sa svežim mirisom odštampanih slova, tek ispod prese izašlih. Kao miris pereca iz pećnice omiljene pekare. Zadoljstvo koje jedva čeka se "zagrize". Sveske sa putopisnim zapisima, nikada posle pročitanih, i razglednice s "puno toplih i slanih pozdrava", nikada ubačenih u žuto sanduče, što zbog snebivanja, jer, šta ako primalac "pogrešno shvati", što zbog zaborava, jer uvek se "može i sutra, da se ne skreće s puta ka plaži, pošta je daleko. Kad bude oblačan dan, tada će biti vremena na pretek." Ionako, sve se to vrati s njm. A njemu to nije smetalo, samo je time bio još više obogaćen i srećan. Dnevnik koji je uvek stajao u levoj pregradi je na putu pisan po danima, taksativno, sa više informacija samo u slučaju da se dogodi nešto "ludo", pa bude obeleženo crtežom ili slamčicom morske trave sa plaže ili računom iz kafića. Pa će se popuniti kod kuće, po povratku u sobu, po čijem podu će sve to biti rasuto, za skupljanje, pranje, sortiranje po fiokama.
Ne zna da iskaže je li više bio srećan na ispraćajima ili dočecima. Jer, svaki ispraćaj je, ustvari, bio dupli doček. Tamo gde ide i tamo gde će se vratiti. Sećao se tih ruku, koje su se smenjivale da ga prihvate iz tih njenih malih, koje su krile snagu jednog zmaja, a to niko nije znao, pa ni ona sama, to će tek kasnije od života saznati...sećao se ruku njenog ujaka, krupnih, mekih, a nekada su bile tako suve, logorske, s plavim noktom na levom palcu..., njene majke, uvek tople, nežne, a odlučne..., očeve, dugih prstiju i izraženih vena, jake i zaštitničke. Tu su se našle, doduše, svud po njemu, čak i šape njenog mačka, koji je jednom prilikom, pred njen put, za pozdrav onome kome je pošla, a i za dugo sećanje njoj, koja polazi, hteo da ostavi beleg, u vidu mirisa svog neodoljivog parfema. Srećom, njegov dar je na vreme odbijen, kao vrlo suvišan, bez uvrede. Zato se demonstrativno popeo posred spakovane gomile i nije hteo ni da makne, dok se on lično ne upiše u spisak putnika. Težak je to rastanak bio, sećao se sa setom. Pun ogrebotina...
Bilo je kasnije, još puno ruku, puno kilometara, raznog terena, od kaldrme do stare autobuske stanice grada na moru, gde joj je ujak imao kuću, do finog, mermernog, na aerodromima, njenog grada, a i nekih evropskih. Na aerodromu u Amsterdamu, kada je išla sa kartom velikog studentskog popusta, umalo se nije izgubio. Možda je bio spašen, baš zato što je neko po nalepnici shvatio da pripada sirotom studentu. Vraćen je njoj, koja ga voli toliko, da se on, bez zadrške, oduvek osećao kao osoba, i to posebna. I on nju voli... Iako ga je poslala jednom na jedan put samog, bez nje, mada, ipak sa proverenim ljudima, u koje je imala poverenja, da će joj ga vratiti. Njemu je priirodno da ide na puteve, zato je i bio stvoren, ali mu je bilo žao nje, što nije i ona sa njim pošla. Zamisli molim te, otišao je čak u Australiju! Ona je o tome mogla samo da sanja. Kada se vratio, nije bio u stanju da joj ispriča kakva je čuda tamo sve video, jer je po prirodi ćutjiv, pa još i zanemi od takvih prizora. Njemu je samo bilo važno što joj se vratio. Nikada nije bio toliko željan povratka. Prvi put je oseto gde mu je dom. Sve što bi, da je mogao, o putu da joj ispriča, bilo je na njemu ispisano, sve se po njemu transparentno videlo gde i kada je bio, taksativno, baš kao na stranicama njenog dnevnika, obeleženo nalepnicama sa danima i pečatima. Sve je ona to videla, ali nije mogla znati kako se tamo osećao. A osećao se usamljeno, pozajmljeno, iskorišćeno, u nedostatku onog koji bi išao umesto njega, a pošto takvog u tom momentu nije bilo, budući da je on važio za jakog i izdržljivog, taj put mu je poveren kao društveno-koristan rad, bez emocija, vezivanja, jedan čisto poslovni put.
Ubrzo su opet zajedno putovali, ispraćani i dočekivani žilavim rukama njenog oca, i dalje zaštitničkim, iako već vidno slabijim od njenih. Zato je želela da njen otac, dok može, nakon praznine odlaska njene majke, upije još sunca i snage, na nekim grčkim obalama i predelima u kojima pre nije bio. U tom dobu, vozalo se s njim puno poklona i slatkiša za nečiju skakutavu decu onamo, tegli od slatka ovamo, nara, smokava, mandarina, blokova papira i tuba s bojama ka tamo, gde se kist i u more može umočiti, a onda, nekoliko prosečnih i dva dobra akvarela nazad, pomešanih s peskom svud po stvarima. Prevozio je savršene oblutke, pa i druge kamenčiće čudnih oblika i morske zvezde, ali ne žive, već ljušture njihovog života, a opet tako divne, koje je sama sebi izranjala, baš kao i sve drugo u životu. Uostalom, svako sebi izroni iz mora ili bunara ono što želi. Niko ničije želje ne može iz očiju čitati, a naročito sa ćutljivih usana. Jednog ranog jutra, dok ju je on, njen dragi, pratio na autobusku stanicu, preuzela ga je, teška srca, taj svoj prtljag snova, iz vlažnih, nervoznih, dlanova njenog dragog, onih u koje je često bojažljivo zagledala, ne bi li mu videla linju života, da se od prošli put kojim slučajem nije skratila. A nije pomišljala da se linija života nastavlja i kada je ona ne gleda više, kada se za nju taj dlan zatvori. Možda je zato njegov dlan bio vlažan, osećao je da joj ta ruka maše poslednji put.
Nakon tog puta, kada su mali odahnuli, umesto da nastave, oboje su stali, kao da su se ukopali u toj sobi sa velikim prozorom u svet, ali samo za oči, ne i za korake. Jer i stopala mogu da vide, imaju oči, koje gledaju samo dole, tako im je priroda dala. A mi im prekrivamo pogled kojekakvim smešnim oblicima obuće od kože i još gore, od plastike, često neudobnim, samo da bi se svideli onim očima na glavi.
Ona ga je, valjda, da ne bi sedeo neuposlen, napunila svakakvim dragocenostima. Kasetama za kasetofon koji više nema, ploče za gramofon koji nema odavno, sveske iz srpskog i matematike, do četvrtog razreda, sa peticama u blagom opadanju vrednosti od nižih ka višim razredima, ali ipak iznad trojke, dok je srpski jezik uvek "briljirao", mada, oduvek, samo na papiru, ne i naglas. Nikada joj matematika nije išla od ruke, a ni pod ruku, uglavnom je računala tako, da su joj rezultati bili pogrešni. Precrtani crvenom olovkom. Tu je bilo dva postera Džona Lenona, sa Bitlsima i bez, David Bowie -a, grupe Duran Duran i veliki plakat filma "Casablanca", u kom joj je Sem oduvek bio najbolji lik, jer tako dobro zna da predvidi nečiju glupost, koju su maestralno dočarali Ingrid Bergman i Humphrey Bogart. Plišani meca, jedini opstao, pored svih lutaka koje je dobijala od tetaka..., ispeglane folije od Mozzart kugli, olovke sa junscima iz crtaćabna vrhu..., svi su oni zajedno obitavali, pripijeni uz roze koverat sa ceduljicama, sa nečijim prepisanim porukama iz starog mobinog telefona, jer taj nije imao toliku memoriju, kao sadašnji telefoni, ali mu je ta ograničenost davala dušu, bila je tako bliska onoj, ljudskoj. Tu se našlo mesta i za karte za bioskop, sa opisom gde, kada i s kim... A fotografije, one su bile na pijedestalu, u zlatnoj kutji u fioci radnog stola, kraljevski "nedodirljive". Dok je ovde, na ovom mestu, kao u nekakvom sabirnom centru, tavorilo sve ono zbog čega bi joj neko rekao, kada bi, ne daj Bože, drmnuo zemljotres ili opet neko bombardovanje, da nije normalna ako misli da nosi "to" sa sobom. Sve se to unutra, u njemu, baš kao i on sam, pitalo otkud oni tu, i čemu tu služe. Verovatno, kao što se i ljudi odvajkada pitaju, otkad je sveta i veka, otkud oni u tom svetu i ko su, zapravo. Odgovora nema, ni jednima ni drugom, barem ne onog, zadovoljavajuće definitivnog. Valjda zato što je neke odgovore uzalud tražiti. Ćuti i uživaj, skraćeno rečeno. Dok si tu. A posle ćeš opet, kako bude. Tolike gorostasne naučne postulate može uzdrmati samo jedno, naivno "pitanjce". I eto, opet nas na početku. Dobro, takoreći. Važan je valjda, taj put. Gde je put, tu je i kretanje, nogama ili u glavi. Dakle, ċuti, hodaj, gledaj ispred sebe i uživaj, ako hoćeš. Ako nećeš, opet, do tebe je.

Jednog dana, kada se činilo da nije vreme za put, neke silne kiše su padale, a možda i snegovi, jer došlo je vreme da se nije više znalo šta je šta, ona saspe iz njega sve svoje blago, kao svoj život, prospe ga svud po podu. Neko vreme je gledala taj njen život, usred kog je stajala bosih stopala, a onda, tako nesloženog ga tu i ostavi. A onda uze njega, svog vernog saputnika, pa ga opet napuni, ali samo sa nekoliko neophodnih, ali zaista neophodnih, ne samo po njenoj luckastoj glavi, sitnica, obrisa prašinu s njega, te se on u momentu podmladi, dobi onaj svoj crni sjaj. Dohvati ga ona odlučno, mada, sada već, morao je to da primeti, iako kao nekada malenom rukom, ali ne od mladosti, već skvrčenoj od puno dodira, ali više od nedodira i šapnu mu:
-"Idemo na naš najlepši put do sada."

Točkovi su mu u isto vreme bolno i veselo zatandrkali po onoj strmoj ulici, kojom se toliko puta zanosno spuštao, kao niz tobogan, u susret tim divnim daljinama, a isto toliko puta se penjao, pomalo "ušinut" od neravnog terena, a i pretrpanosti, u povratku, noseći pregršt ushićenih utisaka i uspomena za police u sobi. Ta ulica je obeležila i njegov i njen životni put. Strma ili brdovita, kako se već posmatra, odozgo ili odozdo. Ma, prava ulica dostojna brdovitog Balkana. Valjda je zato i dobila takvo ime.
Otišli su u nepoznatom pravcu, ne osvrćući se za šeširom koji je ispao iz njene ruke, kao prošli put. A ta ruka, i dalje sigurna, iako već pomalo drhturava, oslanjala se na njega dok ga je vodila, a on se njoj, kao i do sada, sav prepustio, pun poverenja. Prepušten je njoj, još otkad ga je ponela iz prodavnice kofera, torbi i novčanika, na ćošku preko puta parka, odabravši baš njega. Zato što je tako crn, lepe građe, komotan i univerzalan, sa nalepnicom modne kuće koja propagira sve boje sveta, pa je u njemu, tako crnom, dobila sve boje koje je samo ona videla. Dovoljno joj je bilo da ona zna kakvim bojama on sve može biti obojen, u zavisnosti od toga kako je kada raspoložen.

Njegovo fabričko ime je:
kofer "Benetton", serijski broj 756, sa dva reda rajsferšlusa, dva spoljna džepa, četiri točkoća, i jednom oprugom na izvlačenje sa rukohvatom od kože.

Autor Ivana Đorđević