Igor Čobanović

Rođen je u Sremskoj Mitrovici 19.06.1978. godine. Pisanjem počeo da se bavi, jer nikad nije znao gde će sa viškom reči, pa je rešio da ih beleži na papir. Aforizmi koje piše objavljivani su u knjigama sa više autora i u dnevnim i nedeljnim novinama, kao i na raznim portalima. Autor je knjige kratkih priča i aforizama pod nazivom “Aforizmi i druga nerazmišljanja”.

Često sam putovao. Na stanicama sam se nagledao vozova koji su redovno kasnili i ljudi koji su redovno žurili da na njih stignu. Zanimljivo je to da su svi ti ljudi, uvek uspevali, i pored svih tih kašnjenja, da odu tamo gde su želeli da budu.

Legao sam sa glavoboljom, sa njom sa se i probudio.

Glavobolja je kao neka prokleta kurva koju pokupiš kraj prašnjavog puta i sa njom zaglaviš u jeftinom motelu. Svud joj je bolje nego na onoj vetrometini, na raskrsnici onih puteva koji nju nigde ne vode.

Novih snova više nemam. Imam pun kofer ovih polovnih, okrnjenih, poluostvarenih.

Gde god krenem, vučem ih sa sobom, sve nadajući da ću ih ostvariti tamo gde sam pošao ili bar negde usput.

Na graničnim prelazima, kad god mi se neki carinik obrati sa: "Gospodine, imate li šta za prijaviti?", ja ih uredno prijavim.

Tako i ovaj put, na pitanje carinika, odgovorih:

Za sledeće izbore, ima da osnujem stranku i da građanima Srbije ponudim ovaj program: Prvo, ime stranke će biti "Srbija do Tokija" ili skraćeno SDT.

Zašto tako?

Zapeli smo u devedesetim godinama prošlog veka i nikako da se izvučemo iz njih. Kao da smo upali u neku crnu rupu i vrtimo se u krug. Skoro trideset  godina smo taoci vlastite gluposti. Nije da nismo u mogućnosti da to promenimo, da se oslobodimo, izađemo iz tog mraka i uhvatimo korak sa svetom, još kako smo u mogućnosti, samo čini mi se da to ne želimo.

Nekih hiljadu i nešto kilometara jugo-zapadno od Balkana, ja sam otkrio drugu planetu. Definitivno, Valensija je neki sasvim drugi svet u odnosu na onaj gde sam rođen, gde sam odrastao i živeo. Kad dođeš ovde, ne osetiš, kako neki kažu „kulturološki šok“, ma, ni blizu toga. Osetiš neku vrstu „šoka normalnosti“. Sve ono što kod nas deluje kao naučna fantastika, ovde je sasvim normalno, ovde je to čista realnost.

Koliko je nekad bilo divno, kad bili smo klinci. Ne samo zbog mladosti nego i zbog neopterećenosti svim i svačim kao danas. Malo šta je tad moglo da nas podeli. Uglavnom su to uspevale sitnice, ali i one su se pojavljivale samo kad se igramo ili kad gledamo derbi. Samo tad i to prođe već nakon 90 minuta. Slavili smo sve zajedno. Uopšte nije bilo bitno koji je i čiji je praznik, mi smo sve to doživljavali kao naše.

Pregovore o statusu Kosova sa jedne strane vode kriminalci, ratni huškači i profiteri, a sa druge strane teroristi, kriminalci i profiteri. Dakle, Kosovo je izgubljeno čije god da bude posle tih i takvih pregovora. U oba slučaja, građanima Kosova i Metohije se ne piše dobro. Ne samo zbog enormnog kriminala, koji caruje ne tom prostoru, nego što je Kosovo trajno kontaminirano nacionalizmom, što srpskim, što albanskim.

Prosvetni radnici su danas izgubili sve ono što im je nekad davalo autoritet. Obrazovni sistem je izgubio svoj obraz i onaj šamar od neki dan je zapravo šamar tom i takvom sistemu.Na neki način, ja se divim ljudima koji se danas odluče da rade u prosveti. Danas kada je čitav obrazovni sistem izgubio onaj drugi deo naziva koji ga je krasio pre nekih 20, 30 i više godina.

Nije problem što sit gladnom ne veruje.
Problem je što gladan sitom veruje i glasa za njega.

 

Pravi dokaz da nas je Bog stvorio još nisam video.
Dokaze da smo nastali od majmuna sretnem svaki dan.

 

Nervira me jedan Miloš.
Hitno potrebna dva loša!

 

Pages