Put

Legao sam sa glavoboljom, sa njom sa se i probudio.

Glavobolja je kao neka prokleta kurva koju pokupiš kraj prašnjavog puta i sa njom zaglaviš u jeftinom motelu. Svud joj je bolje nego na onoj vetrometini, na raskrsnici onih puteva koji nju nigde ne vode.

Ja se ni ne sećam gde sam ovu pokupio. Znam da sam sinoć vozio mračnim putevima prošlosti. Znam da sam žurio da se domognem nekog svetla, nekog sjaja budućnosti. Verovatno sam stao negde da odmorim. Garant me je tu i nahvatala. A i pojma nemam gde sam sad.

Da li je ovo sadašnjost? Ako jeste, bar sam na pola puta do cilja. Samo da se rešim ove kurvetine sa kojom sam se probudio. Tu ću je i ostaviti. Ostaviću joj i neki dinar da se vrati nazad u prošlost. Tamo odakle sam je i pokupio.

Idem pojesti nešto pa krećem dalje. Što dalje od svega onog iza mene i što dalje od ove sadašnjosti u kojoj se budim sa demonima iz prošlosti.

I ne stajem više nigde. Nema više usputnih stanica. Samo napred, onako kako sam i rešio kad pođoh na ovaj put.

I džaba mi je da okrećem novi list ako je knjiga i dalje ista. I dalje su u njoj svi oni likovi sa početka priče. I oni i ovi koji se pojave na pola. Skoro svih njih se moram rešiti usput.

Da pišem knjigu, bilo bi puno lakše. Sve bih ih pobio do dvestote strane i imao bih sretan kraj. Ovako, moram ih ostaviti da žive. Da žive, ali u nekom drugom životu, ne u mom. Ne više, dosta je bilo. Dosta je mi je svega. I njih takvih i sebe ovakvog nesigurnog i zarobljenog u jebenoj prošlosti.

Krenuo sam dalje i nema više zaustavljanja.