Vladimir Radovanović

Rođen 22. aprila 1964. u Čačku, završio Gimnaziju u Čačku, nisam završio istoriju. Radim u Pošti Srbije, oženjen, otac dve kćerke. Napisao sam dramski tekst Uspavanka 1992., zbirku  kratkih priča Nedovršeno 2016., zbirku kratkih priča Ples žene leptira 2018. Spremam fragmentarni roman Mesečeva ulica, kada još uvek  ne znam... Volim književnost Dostojevskog, Kafke i Sabata. Navijam za Crvenu Zvezdu, najbolja rok grupa su Rolingstonsi, a u pokojnoj Jugoslaviji Atomsko sklonište i Azra. Mrzim svaku zemaljsku vlast, a nisam anarhista.

Hodao sam tromo i sa malo volje. Postojao sam u nepostojanju. Ljudi su me susretali i bili su jako „ljubazni“, neki su govorili da drag sam im i da im je beskrajno žao ... Lica njihova unosila su mi se u vrhove cipela, valjda bliskost hteli su potvrditi dok su posmatali moje oči naslonjene na beton.

Svetlost je prijatna i opuštajuća... Ne nije, tama je i svaki trenutak se skriva pod kapcima. Bes gnevnog čoveka, bori se sa danima koji nisu dani i gde vreme nije vreme, već mučna teskobna igra između promicanja i smrti. I čitavu večnost traju, zaborav je izbrisao pamćenje početka. Slepilo ne dodiruje ni naziruće. I postojanje je mučna igra o nitima ...

Sunce prži nemilosrdno. Vrelina gori i topi sve. Smrt bi bila dar, ali ne dolazi. Vreme nije izbrojano.

Kako bedno je i ponižavajuće, korak je zarobljen u živom blatu, duboko i nikuda. Ni snage da pokrene bekstvo... Mokar i hladan, išiban vetrom i natopljen bujicom ne može dalje. I ovaj put sačekaće „milost“ i poželeće...

Skrivena sanjala je. Razbuđena motrila je. Bila je strpljiva i uporna. Mogli su se nizati ne dani, već meseci, ali nije se predavala. Svu razočarenost i vatru vešto je skrivala iza nevidljivosti. Čekala je strpljivo, vrebala svaki pokret i nije pokazivala očajanje.

Prazninu sakrila je iza osmeha. Aroganta vešto, ni najmanjoj slutnji nije se predavala. Živela je sa gorčinom i očajem koji niko nije prepoznao, video, dotakao. Ali samo u svom skrivenom svetu, polutame i tišine.

Ova priča može započeti sa: Bio je... Ali zašto ne i jeste još uvek, negde... Jer niko ne može potvrditi istinitost sumnje u događaj koji se nije ili možda jeste dogodio. Poslednje što je spuštena grana drveta zapamtila, bio je dodir ruke i prstima umesto peroreza, zapisano nekoliko reči. Levo stopalo skliznulo je ostavljajući poslednji trag i tog trenutka sve nestaje.

San je bio kratak i prekinut demonskim prstima. Modrice po vratu, brisao je hladnom vodom i pokušavao je da otvori oči.

Poderani pokrivač, nije sakrio prostor prazne strane kreveta. Reči koje su bile snovi, gutale su preostalu svežinu noći . I gašenje noći previše tiho je. Jutro koje je dolazilo, natopljeno je sitnim kapima.

Ples utvara po zidovima bio je nečujan, prljavi tragovi slivali su se.

Staza se nazire, sve kraći pogled je i koraci nesigurni, sve bliže je. Znam to, nije mi potreban olovni pogled u jutru, dok skriveno gledam lice. Kada ugledam izdužene linije koje se produžavaju. I otežale oči koje sve niže su.
Sve teže mi bekstva padaju i umor me sustiže. I san mi je varljiv, savlada me brzo i još brže me razbudi i drži me nekad predugo između tame i buđenja dana.

Sivi zimski dan retkih hodača. Pravo vreme da misli ispune koraci po smrznutoj zemlji. Osećao se prijatno, pratile su ga reči koje su ugasile nemire. Sve što često bilo je mučno u prizorima, nije primećivao. Čudio se da isto ili slično, misli mogu obojiti i da duboka praznina nepostojanja može biti sunčani dan.

... ne nije  moguće ... moram nestati... glas je iznad vrhova smrznutih krošnji. Glas reže oblake, i ptice se skrivaju u letu nad stablima...

Pаd, аli nеzаvršеn pаd kојi bi mоrао biti krај. Pаd је biо, оstаvlјеn dа trаје. Тrаžiо sаm sеbе u sеbi, pоkušаvао dа iz svаkоg јutrа kоје mi је оtvаrаlо vrаtа prоnаđеm еufоrični trаg, izlаz iz lаvirintа. Unаprеd оdbiјао sаm mоgućnоst dа mоgu izmеniti rаspоrеd, uvrstiti sеbе u nеprеglеdаn rеd kојi čеkа. Мučnо mi је dа svаki dаn zаvršаvаm sа gоrkim ukusоm, izbоrаnim pоglеdоm i sа prаznоm rеčеnicоm kоја mi оdzvаnjа, mоždа је sutrа tај dаn.

Njegov odlazak, iznenađujući? Ne presudan, navukao je olovne oblake... Gnevni čovek izbrisao je sebe. Naprosto, dogodi se da neko ostane bez reči i ispred preostaje izbrisanost, nevidljivo postojanje, jedini pravi izbor. Nosio je teret, poneo ga je sa sobom sasvim dovoljno daleko. Po cenu skrivene tuge, po cenu...

Pages