Vladimir Radovanović

Rođen 22. aprila 1964. u Čačku, završio Gimnaziju u Čačku, nisam završio istoriju. Radim u Pošti Srbije, oženjen, otac dve kćerke. Napisao sam dramski tekst Uspavanka 1992., zbirku  kratkih priča Nedovršeno 2016., zbirku kratkih priča Ples žene leptira 2018. Spremam fragmentarni roman Mesečeva ulica, kada još uvek  ne znam... Volim književnost Dostojevskog, Kafke i Sabata. Navijam za Crvenu Zvezdu, najbolja rok grupa su Rolingstonsi, a u pokojnoj Jugoslaviji Atomsko sklonište i Azra. Mrzim svaku zemaljsku vlast, a nisam anarhista.

Lupkam olovkom po papiru. Otkidam vreme od vremena, koje me guši dok nezadrživo nadolazi bujica praznine i tuposti. Više i ne reagujem, potpuno sam svestan svog izbrojanog vremena, koje liči na poslednja, sitna zrnca prašine peščanog sata. Nisam uspeo zaustaviti vreme.

Nisam ga zaustavio, u okretanju glave pred olujom, nisam ga zaustavio ni sklanjajući se, zanemarujući njegovu silnu sporost. Nisam uspeo ni da ga zaustavim kada mi se činilo da mi dosadno kaplje po čelu dok spavam u bekstvu od njega.

Nikako nije mogao da započne rečenicu. Samo je želeo napisati pismo sastavljeno od nekoliko rečenica, ali ne, nikako. Ko zna koji je papir po redu završio u korpi za otpatke, papir sa započetom rečju, ispisanih nekoliko slova i kraj.

Teški dani, puni vlage, noći bez sna, daška vetra, uz…bivali su nepodnošljivi. Najviše što je želeo iz noći u noć, bilo je da izađe iz odeće sopstvene kože, da oslobodi krila, da leti, da nestane. Ali, olovo je pritiskalo sve jače, zajedno sa paklenim temperaturama umrtvljavalo je mrtvo telo do tačke da se samo bes i nemoć mogu slivati.

Svake zore budio se u približno tačno vreme. Nikada posle šest sati, samo pre. I svakoga dana jedan isti ritual, upotpunjavao je u praznini koja je čvrste bedeme podigla oko njega i ostalih.On je video da zid raste iz dana u dan, na zid su postavljani okovi, rešetke, bodljikava žica i na kraju to nije bilo omeđeno mesto.

Baksuz, rospija, zlo...kao meta, kao bludnica za kamenovanje,  zaključana je u kavezu. Stara, već slomljena žena, svakoga dana pregledala je skrivene foto albume, ostatke gorkih, ali jedinih uspomena, odbačena od svih, osuđena gromoglasnim i čestim brujanjem bujice reči.

Mora da je prošla ponoć, sigurno sat ili dva iza ponoći. Šunjao se kroz hodnik kuće, napipavajući u mraku poznate samo njemu znake, koji su ga vodili ka vratima. Tiho, sa prekinutim disanjem, osluškivao je da li se čuju ne koraci, već šumovi ispred, da slučajno ne bude iznenađen i uhvaćen u zamku. Tek nakon nekoliko minuta iščekivanja, odluči da otvori stara vrata, već načeta od udaraca, vrata koja su bila poslednji branik imaginarne slobode.

U prekidima sna, po nečemu bio mu je značajan dan, valjda spomen na neko sećanje, nije se sećao koje. San koji je isprekidano sanjao bio je sa mrljama, one su ličile na fotografije nekog nepoznatog dana, nepoznatog grada i nepoznatih ljudi, koji su se sudarali jedni sa drugima, ili se saplitali o ostatke ruševina.

Topli septembar nije dozvoljavao da se jesen nazire. Poslednji letnji mesec ličio je na početak, a ne na kraj leta. I dani su se činili dugi, baš kao da se iščekuje najkraća noć. Prijatno, okupano suncem vreme, davalo je život, neku neobičnu snagu, ljudi su bili veseli, ma koliko da su ih brige mučile, davali su sebi oduška kroz šetnje, druženja.

Sunce, najlepše sunce pretprazničnog jutra prelivalo je radošću čitav grad, kao da u zagrljaj prima sve. Sa tugom i bolom u grudima, suvih usana, ruku koje se tresu, sa mukom otvarajući oči, Viktor se spremao da ustane, nesiguran u sebe, sa mislima koje su ga gušile. Tako usporeno, kao da odlazi na poslednji put, nemo je gledao kovertu i nije imao nikakvu ideju šta da učini sa sobom.

Pages