Vladimir Radovanović

Prsti lepljivi i nemirni dodirivali su tastaturu. Brže bolje pobegli bi od praznine i vreline. I disanje bilo je usporeno, teško, uspavljujuće, bez sna. Oči užarene, mutne, praznog pogleda kroz koje su strujale prazne misli. Stanje tela i uma u neskladu, nemiru. Kraj ne vidi se, ali tu je negde, skriva se, muči, iznuruje. Traži budnost i da mu se pojuri u susret, da se zgrabi. I nedostižan je kraj, a sa mukom klizio sam kroz dane, promicao kroz ... I skriveni glas mi šapuće samo još malo izdrži.  I napravim iznenadan, besan, nekontrolisan pokret.

M., dugo je bila na putovanju, više od mesec dana i skoro da sam zaboravio na poslednju popijenu kafu s nogu, na brzinu, koju smo popili. Sve vreme nervozna i u iščekivanju i ono malo vremena koje mi je poklonila tog podneva proletelo je kao dlanom o dlan.

Ne, nije to... Ništa dramatično, nesavladivo, to je poslednja kap koja klizi sporo, iritirajuće i nikako da dodirne zamućenu vodu. Da ostavi trag po prljavoj čaši i konačno zvukom, makar tihim razbije tišinu. Martin je ćutao. Zabrinjavajuće je da ni bes, vatra ne klize po licu. Samo kameni izraz lica i dugo zurenje u tačku. Bez misli, i onih praznih, bez jedva čujnog disanja bez sebe.

Brojao sam minute, sate, nekoliko dana pretvarao sam u sitne pahulje držao ih na dlanu... I bio sam beskrajno tužan. Na dodir ruke, spavala je osmehivala se ali bila je daleko. I dugo željeni susret nije se dogodio, ko zna zašto... Opravdanje prazne reči, izmišljeni razlozi. Najzad prekinuo sam sopstveno bedačenje, naglo, grubo kao da sam ošamario sebe tako snažno da sam... Ugledao sam sve zvezde dok mi je obraz brideo od snažnog i iznenadnog udarca...

San je bio kratak i prekinut demonskim prstima. Modrice po vratu, brisao sam ledenom vodom i želeo sam da mogu da vidim. Poderani pokrivač nije mogao sakriti prazni deo kreveta. Reči koje su bile snovi, progutale su svežinu noći. Gašenje noći bilo je tiho, a jutro u buđenju prepuno kapi.

Došao je čas ? Zgrčeno telo koje podrhtava, čas vidljivo čas prikriveno. Prazne misli koje udaraju sve snažnije, to je... Stanje postojanja, čestih dana ili praznih tihih noći koje se stapa sa kišom i klizi. Taj čas traje i traje. Ne nije ovakav, nikada ovako nemoćni izraz privida nije se zgrčio, sakrio, drhtao. Ni ime ne može više puta ponoviti da sasvim siguran je da on je. On ili ... Dopirali su do njega zalutali vapaji, odbeglih senki. Iz mraka su se vraćale senka za senkom u nepravilnom podrhtavanju dana, pozne noći.

Čudni dani, čudno proleće koje je više ličilo na poznu jesen, nego na radost života. Sve kao i vreme u kojem sam postojao. Ne mogu reći da je bilo šta drugačije, mnogo drugačiji nego godinu, dve, više godina ranije, slično je ili samo osećao sam se... Stariji, bespomoćniji, beživotniji. Nisam imao volje ni za sitnim radostima, bekstvima, beleškama...jednostvano osećao sam se kao predmet, ostavljen negde, odbačen koji samo diše i ne razlikuje se od stvarnog odbačenog predmeta.

Očajanje, lenjost i jadikovanje. Pad, patetična igra ćutanja. Jedno telo koje narasta, postaje prazna naduvena mešina koja pomera se s kraja na kraj i ništa više ili najviše to. Merenje isticanja vremena, brisanje znoja koji davi... Ponekad, ali retko uspevao je da natera sebe, da probudi se i prošeta to prozora, da na trenutak pogleda svet. Suženi svet u pogledu koji postoji. Dovoljno, bez želje da pogled razbudi zaleđene misli. U tom pogledu smenjivali su se kratkotrajni prizori, kiše, sunca koje budi život, beline pokrivene tamom...

Poslednji naš razgovor bio je neprijatan i kratak. Uputila je nekoliko uvreda i pretnji, čak rekla je da ću najebati, ako još samo jednom pozovem je. Ćutao sam znajući da nemam nikakvih izgleda da izgovorim reč, i da je uzalud suprotstaviti se bujici histerije. I glas, bio je hladan, ona boja glasa koja čak uliva strah ili neprijatnost. Da bio je to naš poslednji razgovor negde u poznu jesen dok sam se vozom vraćao nazad. Osetio sam i nekakvu tugu, bila mi je draga i voleo sam razgovore sa njom, umeo sam da trpim i njen bes. I događale su se neprijatne scene više puta, ali sada je kraj.

... Pokušavao sam da se prisetim koji je presudni, besmisleni trenutak, jedan od mnoštva u mnogim danima, mnogim godinama bio taj ? Zatvaram oči, pravim se da spavam, da neko od putnika ne bi poželeo da započne razgovor. Iskreno, nisam raspoložen za priče, bilo kakve čak i smislene, možda korisne. Odbijam mogućnost da dogodiće se čudo i da ću saznati nešto novo, korisno, preko potrebno. Neka mi oproste, ne želim razgovor. Želim biti sam sa svojim mislima dok bežim od sebe i odlazim sebi.