Vladimir Radovanović

Rođen 22. aprila 1964. u Čačku, završio Gimnaziju u Čačku, nisam završio istoriju. Radim u Pošti Srbije, oženjen, otac dve kćerke. Napisao sam dramski tekst Uspavanka 1992., zbirku  kratkih priča Nedovršeno 2016., zbirku kratkih priča Ples žene leptira 2018. Spremam fragmentarni roman Mesečeva ulica, kada još uvek  ne znam... Volim književnost Dostojevskog, Kafke i Sabata. Navijam za Crvenu Zvezdu, najbolja rok grupa su Rolingstonsi, a u pokojnoj Jugoslaviji Atomsko sklonište i Azra. Mrzim svaku zemaljsku vlast, a nisam anarhista.

...  ...

želeo bih  da napišem nešto, pismo, suviše je malo, nešto više, ne mogu, teško mi je da olovku pokrenem, baš kao što mi teško i da pišem u prvom licu. Teško mi je kada nemam mogućnost da se sakrivam iza stvarnih ljudi i izmišljenih događaja, ili obrnuto, sasvim je svejedno.

Sasvim lagano, bez i najmanje žurbe, šutirao je kamenčić, kao kakav putokaz stazom. Baš ništa posebno, sasvim obično i sasvim nevažno, da li? Pod svetlošću maglene mesečine razmislio je da ovog trenutka, tamo negde gde je dan i toplo, prijatno vreme, baš ovog trenutka umire neki, neka, da poslednji put gledaju sunce života i uskoro odlaze zauvek.

-Tamo je jutro. - pomisli sa ozbiljnošću - Tamo se možda rađa novi život, u nekoj siromašnoj porodici. Ovog trenutka, razlivaju se osmesi, razdragani glasovi, radost, sreća.

U glavi bubnjevi, udarci, svakakvi zvuci .Mešale su se melodije, mešale su se slike znanih i neznanih ljudi, onih značajnih i onih na koje nikada nije obraćao pažnju. Kakav košmar, pomislio je, pritiskajući naduven stomak od suve hrane, koju je gutao u hodu, ne mareći za zdravlje, hrane sa mirisima i ukusima plastike, metala.

Ima sigurno desetak godina kako je jedna mučna strana života Viktora R. zatvorena, jednostavno tačka je stavljena. Tog trenutka, kutija zla zalljučana je iza sedam brava, vezana lancima i zazidana u podzemnom hodniku.

Danima se gomile lažnih osmeha tiskaju oko mene. Mesecima, ljudi niotkuda setili su se da negde živim i postojim. Nisam im potreban ja, potreban im je moj umorni izgled, potrebne su im mere, da izmere svoju snagu nad posustalom senkom.

Skrivenih, jedva čujnih koraka, klizio je niz ulicu. Bilo je vreme, kada se trzaji noći slivaju u svetlost zore, nije ličio na kradljivca, na sumnjivca, po povijenom hodu savijenog, visokog tela, ličio je na begunca. Osvrćući se na svaki šum, poput zeca načuljenih ušiju, koje su osluškivale i najmanje treptaje, spremnih na beg u nepoznato, drhtavih nogu išunjao se iz  zgrade, ne želeći da bilo ko i nasluti njegovo bekstvo.

Dugim koracima, Igor M. je obilazio sav poznati svet u svojim očima. Već dugo se kretao mesečevom stazom, obilazeći iznova poznati svet. Nije bio začuđen i zbunjen svim ruševinama koje su se nizale, više su ga plašila nova čudovišta koja su nicala na uspomenama. Samo je tiho, pognute glave, prolazio, krajičkom oka prateći bledi sjaj meseca.

U 1.38, precizno zapisano stoji u izveštaju. U tom trenutku, koja birokratska glupost, konstatovana je trenutna smrt nepoznatog muškarca između 45 i 58 godina, na uglu ulica N. i B…

Nepoznati vozač automobila, tablica...stajao je bled, izgubljen, oslonjen na auto, noge su mu klecale, činilo se da da gubi snagu, dok ga je uniformisano lice ispitivalo. Samo je odmahivao glavom, bez snage da bilo šta izgovori, ni pokret rukom nije mogao učiniti, samo, skladno, pomeranje glave, levo, desno i tako iznova, iznova...

Viktor je imao svoj povremeni ritual, redak, nepravilno cikličan i potpuno ishitren. To bi se događalo kada bi, pritisnut sobom, morao pobeći najdalje od sebe. A ovo veče, ono se već ponavljalo, drugi, treći put u poslednjih nekoliko večeri, posle niza godina zazidanosti u sopstvenu konstrukciju .

Žurim, trčim za korak ispred pucnja, infarkta, gušenja ili bilo kog trkača smrti. Završavam užurbano u grču ostavštinu gluposti i jada, da je neko ne ukrade. Evo, precizno i nečitko, sa zdravim razumom i ludilom pišem poslednje redove, još samo ovo, da još ovu sitnicu, ogromni zalog moga ludila, ništa ne sme biti izostavljeno, ni jedna tačka, zapeta, uskličnik. Ovo je moj zalog i ne dam ga nedovršenog.

Pages