Mogućnost

... Pokušavao sam da se prisetim koji je presudni, besmisleni trenutak, jedan od mnoštva u mnogim danima, mnogim godinama bio taj ? Zatvaram oči, pravim se da spavam, da neko od putnika ne bi poželeo da započne razgovor. Iskreno, nisam raspoložen za priče, bilo kakve čak i smislene, možda korisne. Odbijam mogućnost da dogodiće se čudo i da ću saznati nešto novo, korisno, preko potrebno. Neka mi oproste, ne želim razgovor. Želim biti sam sa svojim mislima dok bežim od sebe i odlazim sebi.

Uvek se dogodi to što želimo, ne tada kada gorimo i nestrpljivi smo, kada ubedimo sebe da sada ili nikada. Sada je sada kada se događa, kada se ukrste putevi, kada se slože sve kockice, sada je kada... Veovao sam da sada je bilo u nekoj praznoj, davnoj februarskoj noći, i sve što se događalo iz večeri u veče govorilo je da korak me deli... Ali nije, jedan ispaljeni bes, suvišna rečenica i sve je izbrisano, zauvek. Danima koji su sledili, osećao sam krivicu, pokušavao da pronađem izgubljeno. Ponavljao sam ritualno radnje, hodao ispod magle, birao vreme, sve sam činio da bude kao pre, ali uzalud. Najzad posle nekog vremena odustao sam. Sećanje je bledelo i sasvim retko, sa podsmehom i glupim izrazom lica bih se prisetio dana... Sećao sam se samo sjaja praznine, izrezane klupe i grada koji je spavao danima ne budeći se.

Ko sam? To pitanje svakoga časa sebi postavljam, tim pitanjem banalizujem sebe i pređeni put, i uživam u nametanju krivice. Prihvatam izrečeno od ljudi, da prazan sam, nezadovoljan, gnevan i neuspešan sam. Postajem stvarnost u sebi koju su reči hora oslikale. Da niko. Prazni čovek, koji gnevom nemoćno isijava, mrači...

Danima ne uspevam... Ne, ne želim jadikovati. Ko zna, možda...ali iznenada, neočekivano stiglo je dugo iščekivano.

„V., ovo je vredno moje pažnje. Nekoliko puta sam, od prve do poslednje reči, pročitala svaku rečenicu. Mislim da postoji... „

Mogućnost! Reč koja mi je povratila zaboravljeni izraz lica.

Otvarao sam oči, spavao sam sanjao. Nazirem velike solitere i još malo deli me do sudbonosnog susreta. Ponavljam isprekidano rečenice iz pisma koje napamet znam, hrabrim sebe između redova koje sam pročitao nema ništa dvosmisleno, skriveno. Neko napisao je jasno, i...

Siva zgrada mi deluje prijatno, čak je svetla i... I koraci su mi sigurni, ma to je, ne hrabrim sebe lažno, tu iza vrata čeka me... Mogućnost...

Autor Vladimir Radovanović