Prolećni moratorijum (pisma iz Estonije)

Postoji li lepši doživljaj od buđenja uz umilne zvuke grtalica? Utrkuju se u raščišćavanju smetova, nadmeću koja će više, koja će jače, i nekako, sve je tako idilično i podseća na one Amerike iz filmova. Iskreno, doživljaj je neuklopiv u kasnoaprilskoaprilsko jutro jer je maj, po kalendaru koji i postoji radi vremenske orijentacije, već zauzeo niski start. I kako saopštiti jednom divnom prolećnom mesecu da će biti odložen jer se bestijanje zime malko odužilo? I prekinulo stidljivo pojavljivanje trave i visibaba, zaustavilo ih u fazi namere cvetanja, revoltiralo ih oduzetom im ulogom najavljivača proleća.

Ozloglašeni oblak, isti onaj što u najvećem delu godine dežura nad Talinom, kao da se predomislio ili se dosetio da nije dovršio svoj posao do kraja, prekinuo je s pakovanjem,  nanovo se namrštio, naduvao mehove i sručio na grad sav kusur od vetra i snega, pretekao od zime. A pahulje? Lagane, krilate, vazdušaste i savršene. Male i velike, nežne i drage, odlučile su da udruženim snagama i enormnim količinama upriliče gala predstavu i zatrpaju pola Estonije. Uz prisustvo niskih temperatura koje imaju posebnu misiju. Automobili, požurivši da zamene zimsko za letnje ruho, vuku se ulicama kao isprebijani ili zatrpani, ostaju tamo gde su se zatekli.  

Pešaci kao i svuda. Maštoviti i snalažljivi, svikli na ćudi severa, koriste najneobičniji aksesoar i pomagala za probijanje kroz sneg. Od kvrgavih motki i balvana do skijaških štapova. Kreativne moći i mogućnosti razmahane su do neslućenih visina, pozavidele bi im najveće modne kuće. Na nogama im „instalacije“ od gumica za tegle u raznim bojama, stare čarape i kuhinjske krpe omotane i uvezane oko obuće, a ima i urbanih klinova i anti-klisko cipela kao i, onih manje urbanih ali dobro oprobanih, krplji sa Aljaske.

Deo populacije koji uredno prati kalendarske smernice, vredan da odloži zimsku opremu i hrabro se razgoliti, najednom nespreman i iznenađen, očajnički balansira praveći groteskne i krajnje živopisne piruete, proklizava, vesla rukama i nogama, posrće, pada, ustaje ali ne gubi nadu. Kao pomoć i olakšica u izvođenju egzibicija na ledu, grad se pobrinuo da na svako autobusko stajalište dupuni kontejnere „granitnim čipsom“ u cilju samoposluživanja i posipanja istim.

Situacija, bar za nas dođoše za koje više ništa nije iznenađujuće, ne može biti potrebitija za energetskom infuzijom u vidu sarme, naravno. Dve crvene šerpe sa belim tufnama, povećih dimenzija, poprilično dotrajale i srednje olupane i nimalo amerikanske, nasleđene od babe jer je iz njih sarma „prste da poližeš“, napadaju šporet ofanzivnom borbom. Zvuci slasnog krčkanja i kloparanja poklopaca najavljuju najdelotvorniju terapiju za telo, dušu i dobro raspoloženje za decembarski april leta Gospodnjeg 2024.

Autor Olgica Marinković