Sanja Trninić

Rođena sam 05.02.1977. u Pančevu. Radim kao knjigovođa već 18 godina. Udata, imam dva sina.

Knjigu pesama „Kotrola uma“ izdala sam 2008. godine. Od 2017. godine pišem kratke priče. Uskoro iz štampe izlazi moja zbirka priča „ Dnevnik moje mašte“ .

Uživam u knjigama i svom svetu mašte.

Zatvara vodu na tušu i usporenim korakom okreće se da izađe iz tuš kabine. Uloži puno truda da iskorači desnom, a potom i levom nogom. Napravi grimasu kad oseti bol. Rana na stomaku, prekrivena gazom, reguje na svaki nagli pokret.
Ima svega dva dana kako je Una došla iz bolnice. Treća operacija u poslednjih pet godina ostavila je traga na njoj. Više nikad neće biti ona stara, koja je mogla da potrči kad god poželi, uradi bilo koju vežbu ili pospremi stan, a da se pritom ne umori. Nikad više.

Prvi dani nakon gubitka voljene osobe su najteži. Sara je izgubila svaku volju za životom od kad joj je poginuo verenik. Vukla se po kući kao po kazni, teških nogu, okovanih nevidljivim gvozdenim obručima.

Bila je drugi razred osnovne škole kada je sa učiteljicom otišla na Palić. Nevena je znala da će se njeni roditelji preseliti dok je ona na Paliću i da, kad se vrati, ide u novu kuću. Bila je još mala i nije shvatala tačno šta to znači.

Posle završene škole, Milena je tražila posao. Pošto nije našla posao  u struci, kao bibliotekar, rešila je da prihvati bilo kakav. Listala je novine danima. Jedino što je našla, a da nije posao konobarice, bio je posao u jednoj kući gde je trebala da kuva i čisti. Rešila je da prihvati, za početak.

Bilo je hladno decembarsko veče, kada je Mira sa dvogodišnjem sinom u rukama i torbom sa stvarima na leđima, izašla iz kuće u koju je ušla pre tri godine, verujući da će u njoj živeti srećno sa čovekom kojeg voli.

Još petnaest dana do Nove godine. Radnje u gradu su prepune. Ljudi ulaze, izlaze, vuku pune kese poklona i namirnica kako bi što lepše proveli praznike sa svojom porodicom.

Anđelija stoji ispred radnje sa igračkama i tužnim okicama posmatra lutku Barbi u crvenoj haljini sa dugom plavom kosom.

"Nikad neću sakupiti dovoljno novca za nju.",  premeće iz ruke u ruku novac, brojeći ga. A onda, shvativši da joj treba još mnogo, spusti glavu, novac vrati u džep i ode.

Rođena sam u jednom malenom selu u Banatu, pre 67 godina. Oduvek sam živela u nekom svom svetu mašte i tako sam osmislila scenario svog života.

Imala sam dosta udvarača, ali ni jedan nije bio po merilima mog zamišljenog, idealnog muškarca. Zato sam starost dočekala sama. Ali, ne žalim, imam lep život. Oduvek sam volela da čitam i pišem. Imam nekoliko svezaka popunjrnih, što pričama, što pesmama. Čak sam napisala i dva romana. Ali, niko nikad to nije čitao. Nisam smogla smelosti da rukopise ponudim nekom izdavaču.

Jasmina je bila presrećna kada je dobila mejl od novinarske kuće gde je obaveštavaju da im se sviđaju njene priče i da će ih rado objavljivati.

Već par meseci je objavljivala na društvenim mrežama svoje priče i puno ljudi je pratilo njen rad, hvaleći je.

Mira je nakon završenog fakulteta rešila da otvori knjižaru. Novcem koji je nasledila od bake, kupila je manju kuću sa potkrovljem. Donji deo kuće popunila je policama i napunila knjigama. Jedan deo tog prostora bio je namenjen za književne večeri. U jednom delu potkrovlja stavila je kauč, pisaći sto i policu za registratore, a u preostalom delu, bilo je manje kupatilo sa tuš kabinom i malena kuhinja.

Jesen se bližila kraju. Drveće je pokušavalo da sačuva poslednje listove na sebi, ali uzalud. Hladan vetar nemilosrdno je kidao poslednje listove i nosio ih daleko na svojim snažnim krilima.

Pages