Marija Gojkov

Rođena 1966. u Zemunu. Svetska skitara, globalni nomad, uspešno zamaskiran u srednjoškolskog profu. Skuvana žaba koja ne dozvoljava da bude i pohovana. Ličnu odgovornost snosi za nastanak mnogobrojnih aforizama, poema, pesama, priča, čak i jedan roman (jos uvek u rukopisu). Autentični svaštopis. Odaziva se na nick Buika Fiuk. Može bez vazduha, ali bez pisanja i muzike jok.

Ljudi su na ivici pucanja. Onoliki životi su protraćeni da bismo se vratili na početak košmara!

Kao pokusni kunići, uporno vrtimo točak misleći da će nas odvesti u slobodu. I to košta. Živaca, imovine, zdravlja, života... Koliko god entropijski izgledalo, ipak postoje izvesne zakonitosti u ovom našem kolosalnom, nacionalnom propadanju. Geneza propasti nije nikakva misterija.

Ulazi uvek uz neku buku, galamu, teatralno. Pozdravlja i levo i desno, maše redom svima, nekako lažno smrknutog pogleda. Onako je oniži, poput robusnije natkasne. Dugačak trup, preširoka ledja, okraće noge jakih listova. A na njima - čitave monografije. Levo - Gračanica, u živim, drečavim bojama, desni list obavija Djordje i njegova aždaja. Zver skoro odgriza sopstveni rep, prizor je psihodelično živopisan. Da li je tatu - majstor baš tako zamišljao scenu - više nije ni bitno.

Ovih dana mi je u inbox često stizao jedan te isti video snimak. Znate onaj gde šarmantni bradonja, sedeći u kolima, razgovara telefonom sa rodjenim detetom, a tema je vrlo in - nastava na daljinu i njeno (ne)sprovodjenje.

Bradonja niže hipotetičke, (možda i stvarne situacije) na komičan i zabavan način, sve je tako pitko, viralno i lepršavo. Ismevanje teške situacije - najlakši poeni, zar ne? Uvek bilo. Nego, ima tu nekoliko bitnih stvari koje nisu ni malo zabavne, pa se o njima ne zbijaju čak ni šale.

Sreli ste jaku i stabilnu ženu koja troši četvrtu, petu deceniju života. Pokušali da je impresionirate, pravili se pametni, zabavni, šarmantni... U principu, pokušali ste da joj se skuplje "prodate"! Medju nama, nije ni prvi, ni poslednji put, zar ne?

Krenula sam da vežbam. Ovog puta u teretani. Po savetu lekara, ni manje ni više. Kaže čovek - bol u donjem delu ledja, slaba tačka tolikih osoba koje provode sate ispred računara, neće proći sam od sebe.

Teška srca se složih sa njim. Na moju žalost, disciplinovano praktikovanje joge ipak - nije dovoljno. Elem, kao svaki šteber, uradim domaći tj. temeljno se raspitam za dobrog profesionalnog trenera na Vračaru i vrlo brzo stignem do Vlade.

Kurve obično nemaju ime. Ako imaju sreće, zapamte ih po nadimku: "Roza u sto poza", "Rajka - radodajka", "Mira - ne bira" ...

Ja sam Nada. Najbolje bi mi pristajao nadimak "... koja uvek strada", ali zvuči previše patetično, pa ćemo taj deo preskočiti. Ostajem na četiri slova kao i najčuvenija koleginica svih vremena - Nana.

Dom

"Vi mrzite Srbiju!", kroz vazduh zviždi rečenica koja mi se poput puščanog zrna zabada negde izmedju drugog i trećeg rebra, potpuno isteravši dah iz pluća.

Uvežbanim pokretom stišavam žamor u učionici, nastao nakon glasne, unapred osudjujuće Nenadove konstatacije.

Solidarnost i empatija se uče od malih nogu.

Današnji (relativno) mladi roditelji su odrasli uz Pink i ratove, Cece i Arkane. U sopstvenim "burnom" životu su doživeli svašta (uključujući i bombardovanje), ali jedino solidarnost i empatiju - videli nisu. Njihova deca su danas u osnovnoj i srednjoj školi. Gde su ona mogla da vide ljudskost i vaspitano ponašanje? Od koga?

Željkov tata je pandur. Ili inspektor?! Razabiram tek po neku reč dok stojim ispred kancelarije direktora škole. Čujem uzrujan, povišen ton mog oca. Skoro da se dere, uopšte ne liči na njega:

"Odakle Željku lisice!!? Šta radi taj njegov otac? Pa šta ako je inspektor!"

Stvari počinju da dobijaju smisao.

Nije nikakva tajna da se ne bavim Njima. Prosto, besmisleno je. Oni rade najbolje što mogu, bore se, čupaju se kako znaju i umeju, ne spavaju, ne jedu... Nemaju pedigre, nemaju legalne i legitimne diplome, nisu putovali, ne poznaju kako stvari funkcionišu na globalnom nivou....

Pages