Marija Gojkov

Rođena 1966. u Zemunu. Svetska skitara, globalni nomad, uspešno zamaskiran u srednjoškolskog profu. Skuvana žaba koja ne dozvoljava da bude i pohovana. Ličnu odgovornost snosi za nastanak mnogobrojnih aforizama, poema, pesama, priča, čak i jedan roman (jos uvek u rukopisu). Autentični svaštopis. Odaziva se na nick Buika Fiuk. Može bez vazduha, ali bez pisanja i muzike jok.

Sreli ste jaku i stabilnu ženu koja troši četvrtu, petu deceniju života. Pokušali da je impresionirate, pravili se pametni, zabavni, šarmantni... U principu, pokušali ste da joj se skuplje "prodate"! Medju nama, nije ni prvi, ni poslednji put, zar ne?

Krenula sam da vežbam. Ovog puta u teretani. Po savetu lekara, ni manje ni više. Kaže čovek - bol u donjem delu ledja, slaba tačka tolikih osoba koje provode sate ispred računara, neće proći sam od sebe.

Teška srca se složih sa njim. Na moju žalost, disciplinovano praktikovanje joge ipak - nije dovoljno. Elem, kao svaki šteber, uradim domaći tj. temeljno se raspitam za dobrog profesionalnog trenera na Vračaru i vrlo brzo stignem do Vlade.

Kurve obično nemaju ime. Ako imaju sreće, zapamte ih po nadimku: "Roza u sto poza", "Rajka - radodajka", "Mira - ne bira" ...

Ja sam Nada. Najbolje bi mi pristajao nadimak "... koja uvek strada", ali zvuči previše patetično, pa ćemo taj deo preskočiti. Ostajem na četiri slova kao i najčuvenija koleginica svih vremena - Nana.

Dom

"Vi mrzite Srbiju!", kroz vazduh zviždi rečenica koja mi se poput puščanog zrna zabada negde izmedju drugog i trećeg rebra, potpuno isteravši dah iz pluća.

Uvežbanim pokretom stišavam žamor u učionici, nastao nakon glasne, unapred osudjujuće Nenadove konstatacije.

Solidarnost i empatija se uče od malih nogu.

Današnji (relativno) mladi roditelji su odrasli uz Pink i ratove, Cece i Arkane. U sopstvenim "burnom" životu su doživeli svašta (uključujući i bombardovanje), ali jedino solidarnost i empatiju - videli nisu. Njihova deca su danas u osnovnoj i srednjoj školi. Gde su ona mogla da vide ljudskost i vaspitano ponašanje? Od koga?

Željkov tata je pandur. Ili inspektor?! Razabiram tek po neku reč dok stojim ispred kancelarije direktora škole. Čujem uzrujan, povišen ton mog oca. Skoro da se dere, uopšte ne liči na njega:

"Odakle Željku lisice!!? Šta radi taj njegov otac? Pa šta ako je inspektor!"

Stvari počinju da dobijaju smisao.

Nije nikakva tajna da se ne bavim Njima. Prosto, besmisleno je. Oni rade najbolje što mogu, bore se, čupaju se kako znaju i umeju, ne spavaju, ne jedu... Nemaju pedigre, nemaju legalne i legitimne diplome, nisu putovali, ne poznaju kako stvari funkcionišu na globalnom nivou....

Bauk male mature protutnjao je i ovog juna. S' obzirom na (nedovoljne?) mere predostrožnosti koje se primenjuju, čini se da je to prvi i na žalost, poslednji ispit koji se odvija bez očigledne korupcije. A tamo gde je takmičenje pravo, autentični su i mini nervni slomovi, teška nerviranja i ogromne sekiracije, kako đaka, tako i njihovih roditelja.

Glede dogadjaja koji je isprovocirao "američko proleće". Svi smo, na žalost, videli stravičan dogadjaj iz Mineapolisa. Ubistvo čoveka u realnom vremenu. Liči na video igricu ali nije. Krv je prava, zlo je istinsko. Ustanak, koji se zahuktava pred našim očima deluje kao logična posledica potpunog sloma liberalnog - ekonomskog koncepta nekontrolisanog kapitalizma.

Kada se Sergej pojavi u studiju "urađen", pocepane košulje i sočnog rečnika, to šalje poruku da su ljudi koji su, takođe, protiv AV u suštini - nepristojni i neozbiljni (blago rečeno).

Kada Boško sedne na one stepenice, bez ikakve izlazne strategije, osim njegove lične promocije i želje za slikanjem - emituje se slika da su svi protiv vlasti bezidejni, konfuzni i nespremni na istinsku žrtvu.

Pages