Marija Gojkov

Rođena 1966. u Zemunu. Svetska skitara, globalni nomad, uspešno zamaskiran u srednjoškolskog profu. Skuvana žaba koja ne dozvoljava da bude i pohovana. Ličnu odgovornost snosi za nastanak mnogobrojnih aforizama, poema, pesama, priča, čak i jedan roman (jos uvek u rukopisu). Autentični svaštopis. Odaziva se na nick Buika Fiuk. Može bez vazduha, ali bez pisanja i muzike jok.

Retko dozvoljavam sebi da žalim ljude. Nema tužnijeg osećanja u mojoj emotivnoj skali vrednosti. Večito se trudim da izbegnem takav izliv adrenalinskog vrenja - kako zbog drugih, tako i zbog sebe ali ...

Kroz glavu mi prolaze slike raznih porodičnih skupova, veselja, sahrana, krštenja... Preko zalogaja rinflajša, prelivenog sosom od mirodjije, jedni drugoma se

Svako od nas poznaje sliku, reč ili maker delo bar jednog istinskog intelektualca. U eventualnom nedostatku bližeg uvida u njihov privatan život, tu su knjige, eseji, kolumne, objave, u skorije vreme, postovi, Ytb i tvitovi…Tito ih je, svojevremeno, smeštao u dedinjski rezervat, fantastično mesto, poznato po tome da, vremenom, otupi i najoštrije misaono pero. Danas, u zlatno doba blagostanja, sa mnogima od njih se svakodnevno laktate kroz Kalenić, Bajloni, sudarate po Knezu…

Imam ti ja, dete, najveću i jedinu tezgu na Kalenić pijacu. Silom sam rasterala sve ostale i dobro mi ide. Mis'im, kako i ne bi, pa jedina sam. Kako - tako? Pa, tako lepo. Ne pitaj me ništa!
Nego, došo' mi otoič onaj ulickani da moli da primim onog našeg nesrećnog komšiju, da i on nešto prodaje na moju tezgu, onako s' ćoška.
Metaforički rečeno, sloboda u Srbiji prolazi baš kao i njene planinske reke. Ogradili su je, isušili, preusmerili. U takvoj ukroćenoj slobodi, sve je manje života.
Gradjani Srbije iskaču iz tih sasušenih korita, pokušavajući da se spasu. Evakuišu se, kupuju kartu u jednom pravcu, skaču sa mostova, zgrada, ne prave pitanje. Od "ukorićene" slobode, čak i smrt deluje primamljivije.

Rekao bi čovek - prosta stvar. Banalna. Jedan običan suglasnik. praćen samoglasnikom. Pa - ponovljeno. Poredjano, čini kratku reč najdužeg značenja - tata.

TA-TA. Sriču dečije usne, mnogim maleckim ljudima bivaju čak lakše za izgovor od ne manje važnog ma-ma.

U - tata!

Nedavno sam gledala ruski film Leto. Prikazuje život progresivnih rok muzičara 80-ih godina, u tadašnjem Sovjetskom Savezu. Film je impresivan i što je najvažnije, verodostojan. Potpuno se poklapa sa onim, što sam skoro 10 godina lično doživljavala, živeći i studirajući u Moskvi.

Tadašnji Sovjeti su živeli strašnim životom. Sve je funkcionisalo na granici ljudskog dostojanstva.

Razmišljam o jednoj, jedinoj reči koja bi obeležila stvarnost u kojoj živimo. Prvo što mi pada na pamet je njeno veličanstvo BEDA.

Materijalna: Ljudi se dave u najstrašnijem siromaštvu, istovremeno gledajući užasnu dekadenciju svojih besčasnih sugradjana, koji postaju vlasnici njihovih života. Isterani iz kuća, bez struje, hrane, moderni "berači pamuka" ovog podneblja, poniženi i prokaženi tumaraju, bez cilja.

Vidovita Senka - pod tim imenom je memorisana u mnogim prestoničkim mobilnim telefonima.

Sa klijentima se obično sastaje negde u blizini njihovih kuća. Čak i ako je na drugom kraju grada - ne mari. Voli da pešači, da se muva, vremena ima na pretek. Seansa košta 20 evra, to je tržišna cena poslu, poput njenog. Da, poslu - dobro ste čuli. Pošteno ga radi, svaki božiji dan u nedelji i primećuje da je sve više tražena.

Sa obale se vidi ogroman, šljašteći brod. Samo što nije isplovio. Iz pravca gde je ukotvljen, dopire muzika, graja i smeh, iznad njega - vatromet. Putnici, koji su se već ukrcali, razdragano mašu zbunjenim gradjanima, na pristaništu.

"Požurite, ima još mesta, čemu oklevanje"? Sve nas čeka luda zabava, takva se ne propušta!"

Sve je počelo iznad očekivanja. Relativno brzo, nakon svega nekoliko neuspešnih kastinga - bingo! 

Glavna muška uloga je dodeljena harizmatičnom "buntovniku", činilo se - najbolja moguća podela, pravi "zicer".

Pages