Marija Gojkov

Rođena 1966. u Zemunu. Svetska skitara, globalni nomad, uspešno zamaskiran u srednjoškolskog profu. Skuvana žaba koja ne dozvoljava da bude i pohovana. Ličnu odgovornost snosi za nastanak mnogobrojnih aforizama, poema, pesama, priča, čak i jedan roman (jos uvek u rukopisu). Autentični svaštopis. Odaziva se na nick Buika Fiuk. Može bez vazduha, ali bez pisanja i muzike jok.

Bauk male mature protutnjao je i ovog juna. S' obzirom na (nedovoljne?) mere predostrožnosti koje se primenjuju, čini se da je to prvi i na žalost, poslednji ispit koji se odvija bez očigledne korupcije. A tamo gde je takmičenje pravo, autentični su i mini nervni slomovi, teška nerviranja i ogromne sekiracije, kako đaka, tako i njihovih roditelja.

Glede dogadjaja koji je isprovocirao "američko proleće". Svi smo, na žalost, videli stravičan dogadjaj iz Mineapolisa. Ubistvo čoveka u realnom vremenu. Liči na video igricu ali nije. Krv je prava, zlo je istinsko. Ustanak, koji se zahuktava pred našim očima deluje kao logična posledica potpunog sloma liberalnog - ekonomskog koncepta nekontrolisanog kapitalizma.

Kada se Sergej pojavi u studiju "urađen", pocepane košulje i sočnog rečnika, to šalje poruku da su ljudi koji su, takođe, protiv AV u suštini - nepristojni i neozbiljni (blago rečeno).

Kada Boško sedne na one stepenice, bez ikakve izlazne strategije, osim njegove lične promocije i želje za slikanjem - emituje se slika da su svi protiv vlasti bezidejni, konfuzni i nespremni na istinsku žrtvu.

Izbori se približavaju. Umesto karanfila na reveru, njihov zaštitni znak će biti Korona. "A must have" za ovu (i verovatno) sledeću sezonu. Ima još skoro mesec dana do njihovog održavanja, a mnoge tanane duše su već u predinfarktnom stanju.

Baš kao i svi prosvetni radnici ovih nedelja, i ja sam bukvalno zatrpana poslom. Toliko - da karantin jedva stignem i da primetim, preostalim slobodnim ćoškom neokorteksa. Prilično naivno sam se radovala jedinoj dobroj stvari, koju svako od nas ima na raspolaganju kao zatočenik betonskog kaveza - a to je sloboda u planiranju sopstvenog vremena i generalni gledano - malo više slobodnog vremena, opšte uzev.

S' obzirom da građanska svest počinje stidljivo da podiže glavu, očekujem novu turu raskopavanja i preturanja po kostima predaka, naročito u vrlo službenim tabloidima i medijima. Pre nego što u vene ubrizgamo novu dozu emotivno – ideološke manipulacije (diler svoju lopovsku ideologiju ne menja), ne bi bilo zgorega da se podsetimo nekih istorijskih činjenica:

Retko dozvoljavam sebi da žalim ljude. Nema tužnijeg osećanja u mojoj emotivnoj skali vrednosti. Večito se trudim da izbegnem takav izliv adrenalinskog vrenja - kako zbog drugih, tako i zbog sebe ali ...

Kroz glavu mi prolaze slike raznih porodičnih skupova, veselja, sahrana, krštenja... Preko zalogaja rinflajša, prelivenog sosom od mirodjije, jedni drugoma se

Svako od nas poznaje sliku, reč ili maker delo bar jednog istinskog intelektualca. U eventualnom nedostatku bližeg uvida u njihov privatan život, tu su knjige, eseji, kolumne, objave, u skorije vreme, postovi, Ytb i tvitovi…Tito ih je, svojevremeno, smeštao u dedinjski rezervat, fantastično mesto, poznato po tome da, vremenom, otupi i najoštrije misaono pero. Danas, u zlatno doba blagostanja, sa mnogima od njih se svakodnevno laktate kroz Kalenić, Bajloni, sudarate po Knezu…

Imam ti ja, dete, najveću i jedinu tezgu na Kalenić pijacu. Silom sam rasterala sve ostale i dobro mi ide. Mis'im, kako i ne bi, pa jedina sam. Kako - tako? Pa, tako lepo. Ne pitaj me ništa!
Nego, došo' mi otoič onaj ulickani da moli da primim onog našeg nesrećnog komšiju, da i on nešto prodaje na moju tezgu, onako s' ćoška.
Metaforički rečeno, sloboda u Srbiji prolazi baš kao i njene planinske reke. Ogradili su je, isušili, preusmerili. U takvoj ukroćenoj slobodi, sve je manje života.
Gradjani Srbije iskaču iz tih sasušenih korita, pokušavajući da se spasu. Evakuišu se, kupuju kartu u jednom pravcu, skaču sa mostova, zgrada, ne prave pitanje. Od "ukorićene" slobode, čak i smrt deluje primamljivije.

Pages