Ona koja strada

Kurve obično nemaju ime. Ako imaju sreće, zapamte ih po nadimku: "Roza u sto poza", "Rajka - radodajka", "Mira - ne bira" ...

Ja sam Nada. Najbolje bi mi pristajao nadimak "... koja uvek strada", ali zvuči previše patetično, pa ćemo taj deo preskočiti. Ostajem na četiri slova kao i najčuvenija koleginica svih vremena - Nana.

Iako je pravilo da nakon obavljene rabote svako ide sopstvenoj "kući", često znam da se probudim pokraj mušterije. Shvatam da nije previše poslovno, ali opet - ljudi smo.

Ne gubim se tako lako, klijenti me pamte i traže, iznova i iznova. Neki čak pomisle da sam nestala, pa me u snu čvrsto zagrle, kao neku veliku bebu. Spasavajuće, nežno, očinski.

Posle svih tih zagrljaja i milošte, dodje mi da se rodim ponovo! Da rastem i narastam, da spasavam i budem spašavana.

Ali, priči nikad kraja, a svet čeka. Bez mene naprosto nema života, a ni radosti. Zato hitam, posla preko glave, ne znam kud bi pre. Stvarno mi je drago što smo upoznali. Zapamtite: Nada - koja uvek strada! Šteta. Niste se nasmejali, a trebalo je. Mala prikladna anegdota za rastanak. No, bilo kako bilo...

Nada - to sam ja. Vrhunska kurva koja uredno "ordinira" po snovima. Tudjim i vašim. I uvek sam tu. Na raspolaganju. Umirem poslednja.

Marija Gojkov, oktobar 2020