Irena Đorđević

Rođena u Pirotu, berba '72, nekako s proleća. Shodno tome, zelena i budna sve ove godine. Laborant koji eksperimente izvodi samo i jedino u kuhinji, doživotni student književnosti, majka troje šašave dece i baka još šašavije unuke... Ne zna da komponuje i slika, a volela bi, pa zato piše, jer reči su tehnika koja sve to objedinjuje... Voli biljke, purpurne zalaske, krofne s džemom od jagoda i Crnjanskog. Živi u Kruševcu. I u nekim srcima...

 

Rano je jutro, tek svanjava, majka je već odavno ustala i miris prženica se širi iz malene kuhinje stana u suterenu stare, oronule zgrade na periferiji. Igor i njegova sestra Jelena se polako bude, dok napolju počinje prvi sneg. Decembar, prvi dan zime. Za koji minut, majka kreće na posao, a njih dvoje ostaju sami da doručkuju, igraju se i održavaju vatru u starom šporetu, čekajući da se ona vrati s posla oko podneva.

Buđenje iz tromesečne kome za Igora M. bilo je ravno ponovnom rođenju. Dva dana posle njegovog pada sa skele, konzilijum vrhunskih lekara je konstatovao da  je urađeno sve što se moglo i da su prognoze za njegov oporavak prilično beznadežne, ali glavni anesteziolog bolnice, Dr Stanisavljević, nije mislila tako i zatražila je odrešeene  ruke za njegovo lečenje. Nije imao bliže rodbine, niko ga nije posećivao, nekolicina prijatelja i kolege s posla su vrlo brzo prestali da i telefonom pitaju  za njegovo stanje.

Veliki sat na gradskoj kuli otkucao je podne. Sedeo je na  klupi u parku, tačno preko puta zgrade u kojoj je živela na drugom spratu. Roletna na prozoru njene sobe bila je podignuta i mogao je da vidi, tek ovlaš, pomeranje bledožute zavese. Znao je da je to njena ruka i da je to ona bacila pogled niz ulicu kojom bi on, u ovom trenutku, trebalo da pristigne do ulaza u zgradu. Kombi kurirske službe  se zaustavio par metara dalje od zgrade i čovek u plavožutoj uniformi je izašao iz njega noseći oveći paket. Srce mu je zaigralo u iščekivanju.

Dovezao se do pruge poznatom nizbrdicom i parkirao iza stanične kućice. Svitalo je, uveliko, ali su mu oči još bile naštelovane na šumski polumrak. Brat od tetke, Radovan, čekao ga je pred vratima. Dao mu je ključeve kola i kratko ga zagrlio. - Čuvaj mi majku, rođeni. Ona tebe voli najviše od sve rodbine. Javiću se kad stignem. Sve mušterije su obaveštene da si ti preuzeo snabdevanje i znam da će biti zadovoljni. One četiri ovce možeš i kod sebe da prebaciš, ako ima mesta. Uostalom, dogovori se sa svojom tetkom. Evo ti pismo za nju, daj joj večeras.

Isti takav pogled i osmeh imala je mlada Čehinja na Zlatiboru, kada je pre dve godine, njenom ocu vratio iščašeni zglob na mesto. Slučaj je hteo da tog lepog miholjskog dana odnese ćumur svojim prijateljima Radetu i Stani, koji su imali nekoliko bungalova i koje je redovno snabdevao.

Danima je, krijući od majke, spremao stvari za put. Stari vojnički ruksak je konačno bio spreman. U polutami svoje sobe, dok se svitanje s naporom probijalo kroz teške oblake iznad planine na istoku, pregledao je, još jednom, pasoš, ugovor s agencijom, diplomu fizioterapeuta srednje medicinske škole i sertifikate o znanju engleskog i nemačkog jezika.

- Tata, vidi šta mi je baka kupila! - uzviknula je  Nađa, trčeći mi u zagrljaj. U rukama je držala mali klavir, a oči su joj blistale od radosti, one čiste, iskrene, detinje. Podigao sam je sa poda i zavrteo, nismo se videli ceo vikend, koji je provela kod mojih roditelja, dok sam ja bio na putu.

- Malena, mnogo si mi nedostajala. - rekao sam, a moja majka se tužno smešila na vratima, unoseći Nađin ranac i trotinet. 

Viši inspektor Petrović je zapalio još jednu cigaretu. Pepeljara na stolu pred njim je već bila puna opušaka. Dežurstvo mu je počelo vađenjem samoubice iz mutnih voda Save,  negde oko 22 sata. Ustao je i odškrinuo prozor. Svežina majske noći ga je malo razbudila. Ponoć je uveliko prošla, a mršavi, bledi čovek, mokre proređene kose, umotan u policijsko ćebe, još uvek je drhturio kao pokisla lutalica na stolici preko puta njega. I nije progovorio ni reč, očigledno još u šoku.

Slika prva

 

Nedeljno popodne ispunjeno nemirom iščekivanja tvog povratka. Veliki ovalni trpezarijski sto, beli damastni stolnjak na njemu i moje  brašnjave ruke, koje davno naučenim kretnjama, brzo i vešto razvlače kuglu mekog testa u ogromnu tanku koru, posipaju je rendanim narandžastim zlatom bundeve i šećerom, savijaju u dupli valjak i slažu u tepsiju na stolici kraj stola.

 

Slika druga

Zahvalila mi se i učtivo odbila da drži časove mojoj mlađoj ćerki, zbog prezauzetosti. Ipak, razmenile smo brojeve telefona, za slučaj da neko od njenih sadašnjih učenika odustane od priprema. Okrenula se i otišla niz hodnik, a mene su pekli prsti koji su držali plavu kovertu u džepu i neizgovorene reči u grlu.  Razoružala me ta svetla blagost u njenim plavim očima, koje kao da su govorile: - Srešćemo se opet, kad za to dođe vreme.

Pages