Irena Đorđević

Rođena u Pirotu, berba '72, nekako s proleća. Shodno tome, zelena i budna sve ove godine. Laborant koji eksperimente izvodi samo i jedino u kuhinji, doživotni student književnosti, majka troje šašave dece i baka još šašavije unuke... Ne zna da komponuje i slika, a volela bi, pa zato piše, jer reči su tehnika koja sve to objedinjuje... Voli biljke, purpurne zalaske, krofne s džemom od jagoda i Crnjanskog. Živi u Kruševcu. I u nekim srcima...

 

Koautorska priča Irene Đorđević i Mirka Jekića

Autobus privatnog autoprevoznika je stajao pored svake bele kuće od kako su prešli granicu na Kelebiji i svaka ga je koščica bolela kad je u sumrak izašao na stanici i uzeo mali kofer. Osvrnuo se oko sebe, srećan što ne vidi nikog poznatog. Nije mu bilo do priče. Kuma je jedina znala kada stiže, ali je očigledno zadržala tu informaciju za sebe i bi mu drago što će moći sam da ode do bolnice i vidi Svetlanu. Poslednje što mu je sin rekao bilo je da je došla svesti posle operacije i da ne može da govori, ali da ga čuje i razume.

Probudio se posle još jednog prespavanog, slobodnog dana, umorniji no što je legao. Poslednja limenka lošeg Karlsberga gledala ga je izazivački sa stola. Kroz tanke zidove iznajmljene sobe u hostelu za nemirne duhove poput njega, čuo se glasan kikot neke pripite žene. Braća Rumuni opet imaju žurku utroje, pomislio je, dok  je vadio iz frižidera načetu konzervu pasulja i pokušavao da nađe telefon u nekom od džepova pantalona.

- Požuri jednom u životu! - rekao je zlovoljno i zalupio vrata za sobom, izlašeći iz stana s buketom u ruci i lica natmurenog kao da idemo na parastos, a ne na zlatnu svadbu svojih  roditelja. Razumljivo, ne ide mu se, jer pred roditeljima ne može da se napije. Ni meni se nije išlo, ali iz sasvim drugih razloga. Ne volim tu potrebu za šljaštećim, kičerskim proslavama koja vlada u celoj njegovoj familiji i koja je i od naše svadbe napravila cirkusku predstavu, po kojoj će nas generacije pamtiti.

U tih nedelju dana koje sam proveo na psihijatriji gradske bolnice, dolazila je svakodnevno i provodila sa mnom svaki slobodan trenutak. Nekad smo pričali, nekad samo ćutali i gledali kroz loše opran prozor u krošnje kestena koje su se širile s druge strane stakla, slobodne, iako nepomične. Ispričao sam joj i ono što jeste i što nije pitala, srećan što sam konačno našao nekog ko hoće da me sluša, pa još i dragog i bliskog.

Kada sam se vratio iz poslednjeg rata, '93, s dva gelera u listu desne noge i nepovratno izgubljenog vida levog oka, jedino zbog čega sam bio srećan je što je žena otišla i odvela decu sa sobom. Ne bih podneo da me sinovi vide ovakvog, a ni nju ne bih imao čime da usrećim.

Otvorio sam oči, ali ono što sam video bilo mi je sasvim nepoznato i nepojmljivo. Mrak je imao crvenkaste prelive i neki čudni odsjaji su mi, samo na trenutke, otkrivali  slivove plavih i crvenih reka koje su se račvale i preplitale, na toj neobičnoj geografskoj karti u mreznjačama, na kojoj nije bilo ni jednog putokaza. Hteo sam da pomerim ruke i noge, da ustanem i izađem na svetlo dana, ali mišići nisu slušali komande mojih misli.

-Ti si moj bršljan.- rekao sam joj, a ona se samo nasmejala i još jače privila uz mene.

-A ti si moj javor, slast sokova ispod tvoje kore budi moju želju i pretvara je u potrebu, u neizbežnost, u zavisnost...

Sparno subotnje popodne, niski oblaci na zapadu prete kišom. Prazan gradski park, utonuo u graktanje vrana i gavranova negde visoko u krošnjama, prazne klupe, ljuljaške i tobogani. Sedim u hladu platana i čekam kći da dođe sa probe hora, pa da nastavimo vožnju biciklama. Prešle smo danas dobrih osam kilometara, da ispunimo zacrtanih deset, pa idemo kući. Usput smišljam koju ću tortu da pravim za njen rođendan, koji je uskoro i šta sve još treba da kupim pri povratku kući.

Pages