Irena Đorđević

Rođena u Pirotu, berba '72, nekako s proleća. Shodno tome, zelena i budna sve ove godine. Laborant koji eksperimente izvodi samo i jedino u kuhinji, doživotni student književnosti, majka troje šašave dece i baka još šašavije unuke... Ne zna da komponuje i slika, a volela bi, pa zato piše, jer reči su tehnika koja sve to objedinjuje... Voli biljke, purpurne zalaske, krofne s džemom od jagoda i Crnjanskog. Živi u Kruševcu. I u nekim srcima...

 

Polovinom devetnaestog veka, njen se čukundeda, Pavle Jovanov Petrović, oženio visokom i naočitom devojkom iz sela s one strane planine. Bila je jedina kći Stojana Savića, seoskog kovača, na glasu po lepoti i umeću u svim kućnim poslovima. Ono po čemu je naročito bila poznata beše njen glas i ime koje je s ponosom i pravom nosila. Zvala se Gizdava. Pevala je na seoskim mobama i prelima, pevala tako zvonko i jasno da su je, pričalo se, čuli u susednom selu.

-Jerino, natoči mi malo vode!- dete nepomično sedi, zabavljeno slikovnicom, čuje, ali ne reaguje na molbu svoje babe.

-Jerino, tebi kažem! - baba s mukom ustaje s kreveta, lupka štapom po nameštaju, jer ne vidi na jedno oko, prilazi stolu, uzima bokal s vodom i uz mnogo napora sipa vodu u malo plavo lonče.

- Eee, Jerino, Jerino... Ništa ti mene ne slušaš, samo u knjiđe gledaš!

"Iz knjige sam izašla da bih se u knjigu vratila" 

Jedanaest mi je godina. Idem iz škole kući, podne je, prvi dan juna, vruće i sparno. Na nebu ni jednog oblačka, ni daška vetra, put je prašnjav i izlokan, grlo mi je suvo i bole me noge od pešačenja. Ipak, koračam, trudeći se da ne mislim na dešavanja u današnjem danu , dešavanja koja mi ne izlaze iz glave, potpuno su mi obuzela misli i  boli me glava od ogromnog klupka pitanja koja se sudaraju između mojih slepoočnica.

Sanjam, i znam da je san, ali mi to ne smeta nimalo, sanjam kako se kao desetogodišnji dečak verem po samom vrhu dedine trešnje, pokušavajući da uberem prve, tek uzrele slatke plodove, dok me jato čvoraka glasno začikava sa obližnjeg duda, čekajući da odustanem, pa da nastave sa gozbom. Sanjam, i znam da mljackam u snu, ali me nije briga, nema nikog da me vidi i čuje, ni da me zbog toga zafrkava kad se probudim, uživajući u prvim đurđevskim trešnjama, koje niko nema.

„Imali smo dogovor, sećaš li se!? Imali smo jebeni dogovor, ti i ja, i opet si zeznuo stvar!“ Gnevno je šutnuo nogu od stola u mrtvačnici, na kome su zemni ostaci njegovog oca, pokriveni čaršavom sumnjive čistoće, čekali dvojicu dežurnih bolničara da se vrate s pauze. Tišina u hladnoj prostoriji, bezličnih sivih zidova, skoro da je bila opipljiva. Plamen sveće je pucketao u ritmu kazaljki na satu iznad ulaznih vrata.

(Epilog)

- Koja si ti kučka od žene!- povikala je, sva crvena u licu, moja najbolja prijateljica Daca, kada sam joj, veče pred doček Nove godine ispričala gde sam videla svog školskog druga, a njenog muža, Vladu, poznatog gradskog hirurga i najboljeg prijatelja mog muža.

Zvali smo je Nera. Od Nermina. Crni slapovi kovrdža neobuzdano su se otimali iz pletenica, praveći divan ram za njeno lice i oči boje smaragda. Bila je najlepše žensko biće u celoj varoši. Ni sa kim se nije družila. Dolazila je u školu sama, kaldrmisanim sokakom iz mahale u kojoj je živelo nekoliko romskih familija, uvek ozbiljna i sa nekom tugom u očima.

Nije volela dnevno svetlo. Po danu je morala da ide na posao, da sreće druge ljude, da razgovara sa njima, da se osmehuje, da učestvuje u životu. Po danu je morala da misli o računima, o spremanju hrane, o svakodnevnim obavezama koje su joj sve teže padale, a nije ih mogla izbeći.

Pages