Irena Đorđević

Rođena u Pirotu, berba '72, nekako s proleća. Shodno tome, zelena i budna sve ove godine. Laborant koji eksperimente izvodi samo i jedino u kuhinji, doživotni student književnosti, majka troje šašave dece i baka još šašavije unuke... Ne zna da komponuje i slika, a volela bi, pa zato piše, jer reči su tehnika koja sve to objedinjuje... Voli biljke, purpurne zalaske, krofne s džemom od jagoda i Crnjanskog. Živi u Kruševcu. I u nekim srcima...

 

U tih nedelju dana koje sam proveo na psihijatriji gradske bolnice, dolazila je svakodnevno i provodila sa mnom svaki slobodan trenutak. Nekad smo pričali, nekad samo ćutali i gledali kroz loše opran prozor u krošnje kestena koje su se širile s druge strane stakla, slobodne, iako nepomične. Ispričao sam joj i ono što jeste i što nije pitala, srećan što sam konačno našao nekog ko hoće da me sluša, pa još i dragog i bliskog.

Kada sam se vratio iz poslednjeg rata, '93, s dva gelera u listu desne noge i nepovratno izgubljenog vida levog oka, jedino zbog čega sam bio srećan je što je žena otišla i odvela decu sa sobom. Ne bih podneo da me sinovi vide ovakvog, a ni nju ne bih imao čime da usrećim.

Otvorio sam oči, ali ono što sam video bilo mi je sasvim nepoznato i nepojmljivo. Mrak je imao crvenkaste prelive i neki čudni odsjaji su mi, samo na trenutke, otkrivali  slivove plavih i crvenih reka koje su se račvale i preplitale, na toj neobičnoj geografskoj karti u mreznjačama, na kojoj nije bilo ni jednog putokaza. Hteo sam da pomerim ruke i noge, da ustanem i izađem na svetlo dana, ali mišići nisu slušali komande mojih misli.

-Ti si moj bršljan.- rekao sam joj, a ona se samo nasmejala i još jače privila uz mene.

-A ti si moj javor, slast sokova ispod tvoje kore budi moju želju i pretvara je u potrebu, u neizbežnost, u zavisnost...

Sparno subotnje popodne, niski oblaci na zapadu prete kišom. Prazan gradski park, utonuo u graktanje vrana i gavranova negde visoko u krošnjama, prazne klupe, ljuljaške i tobogani. Sedim u hladu platana i čekam kći da dođe sa probe hora, pa da nastavimo vožnju biciklama. Prešle smo danas dobrih osam kilometara, da ispunimo zacrtanih deset, pa idemo kući. Usput smišljam koju ću tortu da pravim za njen rođendan, koji je uskoro i šta sve još treba da kupim pri povratku kući.

Toliko sam ga često sanjao da sam prestao da spavam. Sklopio bih oči, umoran, a onda bi se pokrenula ogromna vrteška u mojoj glavi i košmar bi me izmučio, tako da da sam se budio sav u znoju i sa krikom strave u plućima. Znao sam poreklo moje nevolje, ali nisam mogao da razumem zašto mi se vratila posle toliko godina. Taj ringišpil je obeležio moje detinjstvo, ali nisam ga preležao kao druge dečje bolesti, već se iznova i iznova vraćao, pretvarajući mi život u pakao.

Sveti Ilija. Drugi dan avgusta, upekla zvezda, prašina koju nose naleti vrućeg jugistočnog vetra štipa oči. Velika utrina na kraju sela, šatori, trubači, tezge sa đinđuvama i raznim zanatlijskim proizvodima, leskovački kamioni s bostanom i paprikom , mnogo sitne, musave dece i pomalo pripiti i raspojasani seljani u hladu oraha kraj puta. Užurbane domaćice koje kupuju potrepštine za kuću, cenjkajući se s trgovcima, gunđajući kako je sve skupo...jednom rečju – vašar.

Kada sam se udala za Peru, imali smo samo jednu sobu u potkrovlju u kojoj se i kuvalo i pralo i spavalo i samo jedan krevet uz zid levo od vrata. Običan, gvozden krevet, s paunovima na uzglavlju, koji je imao dobar madrac, ali položaj mu je bio nezgodan, baš ispod prozora. Pera je mnogo voleo da legne da odrema posle ručka, i svakog je dana tako radio. Jednom, ja stavila beli veš da se otkuva dok on odrema, soba se ispunila parom, Pera se oznojio, ja otvorim širom prozor, da se izluftira i Peru dohvati išijas u krstima.

"Ko si ti i zašto me celi dan pratiš!?" Besno je upitao, okrenuvši se na desnoj peti (levu nogu nije ni imao, pojela je gangrena), crnu musavu devojčicu, koja je zastala na dva koraka od njega. Nije se uplašila. Nasmešila se, više očima nego licem, sležući ramenima. Pokazivala je nešto umrljanim prstima obe ruke, ali on nije razumeo znakovni jezik.

Sedela je na tremu svoje male kuće, u staroj, očevoj stolici za ljujanje. Ispred nje, na stočiću od pruća, hladila se kafa u plavoj šolji s motivom belih rada. Na njenim kolenima zadovoljno je prelo sivo mače, uživajući u prvom jutarnjem suncu. Kada se približio, nije se pomerila, samo su joj oči sinule osmehom, po kojem ih je pamtio.

„Znala sam da ćeš doći još jednom. Kada sam sinoć čula da si se vratio, shvatila sam da si juče u biblioteci bio ti i nisam mogla da shvatim kako te nisam odmah prepoznala...“

Pages