Irena Đorđević

S prvim prolećnim danima samo se pojačao njegov jad i muka. Žena je polako kopnila i topila se pred njegovim očima, a on je u detetu koje je raslo i smejalo se sve češće video jedinog krivca za njenu sve očigledniju nemoć i boljku. Ni njena uveravanja da će biti bolje, ni toplo aprilsko sunce, nisu sprečili smrt, koja se ušunjala jedne noći i odnela njenu omršavelo telo i izmučenu dušu, ostavljajući ga samog s detetom koje plače, danonoćno. Nekoliko žena iz sela je ponudilo pomoć, koju je odbio bez razmišljanja.

Stajala je pognuta nad kolevkom i tiho pevušila, nešto nerazgovetno, blagim umirujućim glasom. Mala, smeđokosa glava se smešila u povoju i gugutala nešto,  samo majci razumljivo. Ušao  je puštajući talas januarske studeni da utuli vatru u ognjištu i još s vrata krenuo da psuje i kune.Pogane reči su zazvečale resko, odbijajući se o oskudni nameštaj u prostiriji i prekidajući nit nežnosti uspavanke koja je lelujala u polumračnoj prostoriji.

Imam druga,

Iz Malog Mokrog Luga

Drug voli da cuga

Kada je noć duga, pritisne ga tuga

I ostane bez pljuga

Životu se ruga 

Iduć preko pruga

u slušalici fuga

Bahova...

- Mama, opet si zgazila mrava! A meni kažeš da gledam gde idem! Taj mali mrav ima mamu. I sestru i brata. Oni će plakati za njim, a ti ga nisi ni primetila....

- Mama, hoću da budem ptica, kao onaj golub tamo na krovu. Zašto mi nisi rodila krila? Zašto ljudi rađaju samo druge ljude? Zar ne bi bilo bolje da smo svi ptice ili leptiri? Da smo ptice, ne bismo sad stajali zaglavljeni u ovoj koloni na mostu već pola sata, dok sunce prži... Preleteli bi reku i već bi stigli kod Luke na rođendan.

Taj trenutak u kojem je ponovo zagrlila malog brata čije su šake bile zamotane gazom, bio je za Jelenu kao dar sa neba. Plakali su oboje, on od radosti što je opet  vidi, ona od tuge što će već sutra otići iz Doma, a nije znala kako da mu to kaže. Još je strašnija bila vest da im je majka u bolnici i da je neizvesno hoće li preživeti i kakve će posledice imati posle pokušaja da sebi oduzme život ispijanjem poveće količine lekova u nastupu nervnog rastrojstva zbog onoga što se desilo njenom sinu.

Rano je jutro, tek svanjava, majka je već odavno ustala i miris prženica se širi iz malene kuhinje stana u suterenu stare, oronule zgrade na periferiji. Igor i njegova sestra Jelena se polako bude, dok napolju počinje prvi sneg. Decembar, prvi dan zime. Za koji minut, majka kreće na posao, a njih dvoje ostaju sami da doručkuju, igraju se i održavaju vatru u starom šporetu, čekajući da se ona vrati s posla oko podneva.

Buđenje iz tromesečne kome za Igora M. bilo je ravno ponovnom rođenju. Dva dana posle njegovog pada sa skele, konzilijum vrhunskih lekara je konstatovao da  je urađeno sve što se moglo i da su prognoze za njegov oporavak prilično beznadežne, ali glavni anesteziolog bolnice, Dr Stanisavljević, nije mislila tako i zatražila je odrešeene  ruke za njegovo lečenje. Nije imao bliže rodbine, niko ga nije posećivao, nekolicina prijatelja i kolege s posla su vrlo brzo prestali da i telefonom pitaju  za njegovo stanje.

Veliki sat na gradskoj kuli otkucao je podne. Sedeo je na  klupi u parku, tačno preko puta zgrade u kojoj je živela na drugom spratu. Roletna na prozoru njene sobe bila je podignuta i mogao je da vidi, tek ovlaš, pomeranje bledožute zavese. Znao je da je to njena ruka i da je to ona bacila pogled niz ulicu kojom bi on, u ovom trenutku, trebalo da pristigne do ulaza u zgradu. Kombi kurirske službe  se zaustavio par metara dalje od zgrade i čovek u plavožutoj uniformi je izašao iz njega noseći oveći paket. Srce mu je zaigralo u iščekivanju.

Dovezao se do pruge poznatom nizbrdicom i parkirao iza stanične kućice. Svitalo je, uveliko, ali su mu oči još bile naštelovane na šumski polumrak. Brat od tetke, Radovan, čekao ga je pred vratima. Dao mu je ključeve kola i kratko ga zagrlio. - Čuvaj mi majku, rođeni. Ona tebe voli najviše od sve rodbine. Javiću se kad stignem. Sve mušterije su obaveštene da si ti preuzeo snabdevanje i znam da će biti zadovoljni. One četiri ovce možeš i kod sebe da prebaciš, ako ima mesta. Uostalom, dogovori se sa svojom tetkom. Evo ti pismo za nju, daj joj večeras.

Isti takav pogled i osmeh imala je mlada Čehinja na Zlatiboru, kada je pre dve godine, njenom ocu vratio iščašeni zglob na mesto. Slučaj je hteo da tog lepog miholjskog dana odnese ćumur svojim prijateljima Radetu i Stani, koji su imali nekoliko bungalova i koje je redovno snabdevao.