Irena Đorđević

Rođena u Pirotu, berba '72, nekako s proleća. Shodno tome, zelena i budna sve ove godine. Laborant koji eksperimente izvodi samo i jedino u kuhinji, doživotni student književnosti, majka troje šašave dece i baka još šašavije unuke... Ne zna da komponuje i slika, a volela bi, pa zato piše, jer reči su tehnika koja sve to objedinjuje... Voli biljke, purpurne zalaske, krofne s džemom od jagoda i Crnjanskog. Živi u Kruševcu. I u nekim srcima...

 

Slika prva

 

Nedeljno popodne ispunjeno nemirom iščekivanja tvog povratka. Veliki ovalni trpezarijski sto, beli damastni stolnjak na njemu i moje  brašnjave ruke, koje davno naučenim kretnjama, brzo i vešto razvlače kuglu mekog testa u ogromnu tanku koru, posipaju je rendanim narandžastim zlatom bundeve i šećerom, savijaju u dupli valjak i slažu u tepsiju na stolici kraj stola.

 

Slika druga

Zahvalila mi se i učtivo odbila da drži časove mojoj mlađoj ćerki, zbog prezauzetosti. Ipak, razmenile smo brojeve telefona, za slučaj da neko od njenih sadašnjih učenika odustane od priprema. Okrenula se i otišla niz hodnik, a mene su pekli prsti koji su držali plavu kovertu u džepu i neizgovorene reči u grlu.  Razoružala me ta svetla blagost u njenim plavim očima, koje kao da su govorile: - Srešćemo se opet, kad za to dođe vreme.

"Mama, ja znam ovu devojku! U stvari, sad je žena tvojih godina, ali ja sam sigurna da je to ona. Zove se Vera Arsenijević i predaje matematiku u mojoj bivšoj školi. Zamenjivala je našu razrednu nekoliko puta i odličan je predavač!", reči moje kćeri su prekinule galopirajući niz pitanja koja su mi se rojila u glavi.

Najvrednije što ostane iza čoveka su sećanja. Materijalni tragovi koji ostaju za nama nemaju nikakvu važnost ako nas ljudi koje smo poznavali ne pamte po nečemu dobrom i lepom. U to sam se uverila mnogo puta. 

Dušanku sam zaista upoznala tek kada je umrla. Živela je u stanu broj jedan, u prizemlju naše zgrade i veći deo dana provodila na prozoru koji gleda na ulicu. Imali smo utisak da je prozor poprimio konture gornjeg dela njenog tela i da nas njene oči prate dok ulazimo ili izlazimo iz zgrade i kad nije bila tu.

Kucnula je nekoliko puta kljunom u napuklo staklo prozora iznad mog radnog stola, a onda se nasmešila. Da mi je neko rekao da golubovi mogu da se osmehuju, verovatno bih ga smatrala pomalo ludim.

Otvorio je oči, s mukom. Soba je bila bela, zidovi, nameštaj, posteljina na krevetu, zavese i pločice na podu. Sve je to mogao da vidi sa visoko podignutog uzglavlja, ali nije mogao da se pomeri. Ruke i noge su mu pod pokrivačima bile nečim pričvršćene za krevet. Pokušao je da viče ali njegov bariton je  zvučao kao tiho piskutanje. Iznad kreveta je bila kamera i nekoliko monitora s nekim potpuno nerazumljivim grafikonima i parametrima. Očajnički je pokušavao da se seti kako je dospeo tu, ali je rupa u njegovom sećanju bila je beskonačna.

"Želim te."

"Znam"

"Znam da znaš. Ali, ne znaš da ne želim da mi se ostvariš."

"Znam i to."

"Onda znaš i zašto."

"Naravno. Iz istog razloga iz kojeg i ja ne želim da ti se ostvarim. Ako bih se ostvarila, više ne bih bila želja. Ostvarenje je za svaku želju ravno smrti."

"Zar se ne bojiš da bih mogao da prestanem da te želim? "

Neke Crvenkape baš nemaju sreće. Kao da nije bilo dovoljno pretrpljene traume u epizodi s vukom, bakom i lovcem u mračnoj šumi, kada se vratila kući, dobila je grdnju od majke što joj je ogrtač pocepan i što je izgubila korpu u celom tom metežu.

Sredina aprila meseca 1999. godine, toplo, prolećno veče, ali nekako sablasno tiho, ne čuje se dečja graja sa igrališta, čak i lastavice pod strejom  ćutke sklapaju gnezdo. Ne rade škole, ne rade vrtići. Učimo slova kod kuće. I učimo lekcije iz ljubavi i nežnosti. 

Pages