Nabacio mi je temu, a ja nisam znao sta sa njom...temom

Imam druga,

Iz Malog Mokrog Luga

Drug voli da cuga

Kada je noć duga, pritisne ga tuga

I ostane bez pljuga

Životu se ruga 

Iduć preko pruga

u slušalici fuga

Bahova...

Jednom mi je, u pripitom stanju, ispričao, kako je u prošlom životu bio prilično dobar pesnik, pisac, ali je umro mlad, ne stigavši da napiše jednu posebnu pesmu za neku lokalnu lepoticu koja ga nije primećivala, a bio je smrtno zaljubljen u nju.  Sad, u ovom životu, ta je lepotica, žena nekog pekara sa Dušanovca, ne naročito lepa i prilično nesrećna, ali on i dalje ne može da sroči pesmu za nju. 

Rekao je, kad bi uspeo da joj napiše pesmu, opet bi bila ona za kojom je čeznuo kad je bio pesnik.

-Ajde, ti bi to mogao, ti pišeš, imaš dara, čitao sam na Fb-u, prate te i hvale onolike žene, ushićene na svako tvoje slovo.

A ja sam ga gledao i mislio u sebi... - Da prate me, mnoge , osim one za koju pišem.

U stvari, već mesecima nisam napisao ništa novo, inspiracija me sasvim napustila, samo ponavljam neke stare tekstove, zavaravam sebe, jer te kestenjaste oči za koje pišem odavno više ne žive u mojoj ulici, iako im je adresa još uvek u mom srcu.

Zvala se Branka i bila je moj Novi  svet  koji sam u mislima svakodnevno osvajao, kao Kolumbo Male Antile. Išli smo u istu, medicinsku školu, bila je starija od mene dve godine i nikada joj nisam prišao, ali smo se gledali, sve do njene mature i preseljenja u prestonicu. Njen otac, kapetan po činu, dobio je premeštaj tog leta, ona je upisala fakultet i cela porodica se odselila, a da ja to nisam znao. Dve godine kasnije i ja sam doputovao s malim j koferom u veliki grad da potražim i nju i sreću. Nju sam našao, ali već je postala tuđa sreća. Napustila je studije i udala se, po očevoj želji, za sina njegovog druga sa klase. Samo jednom sam je video, izdaleka, kako ulazi u neka skupa kola sa zatamnjenim staklima i  to je bilo to, kraj, nema više. U stvari, prolazio sam bar jednom mesečno njenom ulicom u Zemunu, ali su teški zastori na velikim prozorima uvek bili spušteni i niko od komšija nije znao da mi kaže da li tu neko još uvek živi.

I prestao sam da je tražim i da se nadam. Studiranje istorije je postalo istorijsko, pa sam batalio i živeo od konobarisanja i povremenih honorara za tekstove u nekom dnevnom smeću od novina. Skrpivši nešto love objavio sam i dve knjige, poezije i kratkih priča koje su počele fino da se prodaju od kako sam  svoje tekstove krenuo da objavljujem na društvenim mrežama. Ali, nje nije ni tamo bilo. Mirka sam sreo na nekoj poetskoj manifestaciji u predgrađu. Klub pun dima i preglasne muzike, ocvala i pripita  pevačica poznatog džez benda, koja pokušava da stoji pridržavajući se za mikrofon, mlada i neiskusna voditeljka koja glasnim kikotanjem prikriva svoju zbunjenost i siromašan rečnik, nekoliko parova koji su došli zbog poezije i gomila njih koji su bili tu zbog jeftine, a kvalitetne trave i dobre domaće kajsijevače, koju je proizvodio vlasnik kluba lično, inače moj drug s fakulteta... Bio sam tamo čest gost i, osim  što sam povremeno prodao neku knjigu i ogrebao  se za neki kres na brzaka, voleo sam da sedim za stolom u ćošku, sakriven polutamom, i da posmatram ljude koji tu dolaze. Ne znam, valjda sam podsvesno iščekivao da će u jednom trenutku i ona ući na ta velika, pomalo rasušena i škripava vrata i da će me prepoznati, od prvog pogleda. Valjda sam se još uvek nadao čudu, iako godinama več nisam znao kuda se Branka  odselila.

Mirko je čitao moje priče i pesme na Fb-u i često ispod njih ostavljao škrte komentare, ali osećao sam njegovu iskrenost, kad mi je prišao posle mog nastupa na pozornici i predstavivši se, zatražio da kupi obe knjige. Pozvao sam ga na piće i tako je krenulo to naše druženje

Imali smo nešto zajedničko. Neostvarenu ljubav, piće i poeziju. Doduše, njegova je ljubav živela u komšiluku, udata za nekog pekara sa Dušanovca, i on je, glumeći da radi negde u blizini, svakog jutra svraćao tamo na burek. Kada mi je ispričao tu svoju potajnu čežnju, smejao sam se naglas...

- Dobro je. -  pomislio sam - Nisam jedini koji ne zna šta radi zbog neke tamo žene koja i ne zna da postojim... Ali, kad mi je rekao da se pekareva žena zove Branka, prestao sam da se smejem. Insistirao je da mu napišem pesmu za njegovu Branku i obećao je da će je lično odneti i uručiti, ako to budem uradio.

- Ne mogu da pišem za nekog koga nisam nikada video u životu, rekao sam i seo u kola.

- Hajde, idemo, upadaj i veži se. Možda mi proradi inspiracija kad sretnem tu tvoju fatalnu pekarku. - kiselo sam se nasmejao, dodajući gas.

Stigli smo začuđujuće brzo, iako je  grad bio prepun automobila i šetača. Mirko je izašao iz kola i ušao u radnju. Gledao sam za njim, neodlučan.

- Zašto li sam pristao na ovo, a bio sam trezan? - pomislio sam, s nekim nelagodnim osećajem u stomaku. Onda sam izašao iz kola, bacio opušak i  glumeći nezainteresovanost ušao za Mirkom.

Tri mala stola, prilično ofucana, sa po dve stolice za svakim, zauzimali su sav slobodan prostor između pulta sa toplom vitrinom i pecivima i zida  obloženog lamperijom i sa ogledalom u sredini. Za jednim od stolova sedela su dva građevinca i ljuštila pivo. Ispred njih  su bili masni tanjiri i gužve papira. Mirko je zviždukao  "Devojko mala", koja je išla na radiju, naslonjen na pult s rezbarenim, starinskim nogarima. U udubljenju iza kase, pokrivenom belom platnenom zavesom, čula se škripa i lupanje limenih tepsija koje izleću iz vruće furune.

- Sad će doneti, celu tepsiju, vrućeg, s mesom, kakav voliš. Siguran sam da ovakav burek nisi odavno jeo... - rekao je moj drug, osmehujući se, zaneseno, dok sam ja oduzetih ruku i nogu gledao u kestenjaste oči moje  Branke koja se pojavila iza zavese, izručila burek na masnu hartiju, isekla ga radlom na četvrtine, smotala, stavila u kesu i nasmešila se Mirku.

- I litar jogurta, komšija, je l' tako rekoste?

Oči su joj bile umorne, lice skoro sivo, sa dve duboke bore na čelu. Izgledala je bar 10 godina starija no što jeste i očigledno, nije me prepoznala. Ne znam da li sam bio srećniji ili tužniji zbog toga... Ne znam ni kako sam izašao iz pekare, ni kako sam uspeo da pokrenem kola. Mirko je povikao: - Kočiii! I ja sam nagazio kočnicu. Izašao sam iz kola na sred ulice i rekao mu, tiho, isprekidanim glasom: 

- Izvini, druže, ali ne mogu da ti napišem ništa. Ništa nije dovoljno dobro za nju.