Zoran Škiljević

Zoran Škiljević (Beograd, 1962), romansijer i pripovedač.
Objavio: Happening, kratke priče, 2014. Vrata podzemnih voda, roman, 2015. O ljubavi i još koječemu, kratke priče,  2016. Nojeva barka, roman, 2017. Do obala Goe, roman, 2018.

„Kada se veliki gospodar jednom vraćao sa Svečanosti rascvetalih šljiva, vo upregnut u njegova kola otrgao se i povredio nekog starca koji je baš u tom času prolazio, ali starac je na to, kako kažu, sklopio ruke u znak zahvalnosti što ga je oborio vo Velikog gospodara.“

 

Šampion je prihvatio izazov. Ali je i uslovio da će izaći na megdan, ali samo pod određenim, kako je naglasio, fer i poštenim uslovima, a to znači da izazivač ima povez preko očiju i da mu ruke budu vezane. Izazivač je sam tražio kavgu a, kao što vidimo, bilo je uzmi ili ostavi, pa ipak je rešio da rizikuje, i više nego svestan koliko su mu male šanse da iz ringa izađe neporažen. Možda samo u jednom slučaju: ako bi šampion, ponesen euforijom i, kako poznavaoci ovog sporta kažu, nikad lakše odbrane titule – ne raspizdi samog sebe po sred labrnje.

Tabu (engleski: taboo) u opštem smisli znači zabranu, ono o čemu se ne sme raspravljati. Jedna od odlika primitivnih plemena bila je upravo to da imaju tabue, zabrane čije se kršenje smatralo najvećim grehom. Tabui su se od plemena do plemena bili različiti, ali je kazna za prekršioca bila ista: proterivanje iz zajednice. Tim činom uskraćuje mu se zaštita najvišeg bića i praktično bi bio izjednačen sa životinjom, stoga se neretko dešavalo i da završi na trpezi bivših saplemenika.

Sve je više opičenjaka i frikova  koji toliko vole medije, bezmalo bi spavali s njima, šetali ih kao kućne ljubimce, obećavali kule i gradove, ne bi li im ljubav bila uzvraćena. Ne manjka ni onih zanimljivijih, da ne kažemo, težih slučajeva, pa i onih koji bi hteli ljubav na silu. Primera radi, jedan naš zvaničnik, gostujući u popularnoj tv-emisiji, hvalisao se kako je dan ranije prekinuo svoje redovno obraćanje javnosti, ne bi li se vanredno obratio prisutnim poslenicima „sedme sile“, a potom održao još dve redovne i dve venredne konferencije za medije.

Dva dana kasnije Marina i ja otišli smo u Stari Slankamen, kod njene majke.

Narednih nekoliko dana jedva sam pregurao. Užegla kolotečina.

Čak je i na poslu bilo mirno. Ne pamtim kad sam poslednji put sastavio više dana u kontinuitetu, a da se nisam posvađao s mojim kurva-šefom; licemerom, podlacom, potkazivačem.

Od prvog radnog dana, čim sam kročio u magacin napravio mi je scenu.

U salon sam ušao sav važan, iskezio se i nazvao Boga, ali, čini se da sam na prisutne ostavio prilično jadan utisak. Niko se nije okrenuo, niti dao bilo kakav znak da je registrovao moj dolazak.

Ipak, zadovoljno sam konstatovao da je baš lepo što nema gužve i što je, ako ne računamo četvrtastog tipa mrkog i opakog pogleda što su ga dve devojčice doterivale, – još samo jedna mušterija čekala pre mene na red za ulepšavanje.

Eh, ali emotivno nezrela ličnost je već nešto drugo. To je opasna dijagnoza. To boli. Naročito ako bih to ponekad čuo iz Marininih usta. Uvila bi tu svoju pomisao u birane reči, kao da mi poklanja bombonjeru napunjenu otrovom. A od toga zbilja nema ništa gore.

Kad u njenom glasu osetim da u njoj tinja neko nezadovoljstvo, dođe mi da svisnem. Pokunjim se. Potonem. Niti znam kako da se odbranim od toga, niti umem nju da umirim. Onda dozivam Boga i pitam ga kako da se izborim s tim?

Da li sam zaista egomanijak, često sam se pitao. Kako i na osnovu čega je ona muškarača iz vojne bolnice došla do tog zaključka? Jeste, dali su mi da uradim neke testove i ja sam, najpametnije što sam umeo, odgovarao na pitanja. Gde sam pogrešio? Da li sam uopšte negde pogrešio? Da li je ona dovoljno stručna da iz mojih odgovora izvede prave zaključke? Jeste da sam o sebi oduvek mislio kako sam nešto posebno, ali valjda to svako tako misli o sebi.

Najpre da se predstavim. Ja sam Lazar Petrović zvani Brando. Prezime sam dobio po mom ocu, Borisu, ime je bilo želja moje majke, Mirjane, a nadimak u gimnaziji.

Pages