Zoran Škiljević

Zoran Škiljević (Beograd, 1962), romansijer i pripovedač.
Objavio: Happening, kratke priče, 2014. Vrata podzemnih voda, roman, 2015. O ljubavi i još koječemu, kratke priče,  2016. Nojeva barka, roman, 2017. Do obala Goe, roman, 2018.

Ujutru, petao je opet zakukurikao u isto vreme. Jedva sam se nekako izvukao iz kreveta i teturajući se produžio do kupatila. Tuširanje mi je malo razbistrilo glavu, ali i dalje sam bio slab, ispumpan, umoran od maratonskog seksa.

Muka mi je bila da preturam po stvarima, pa sam obukao isto što sam nosio i juče. Farmerke, teget duks, teksas jaknu, patike.

U sumrak, na klupici sa najlepšim pogledom sa Kalemgdanske (ili bilo koje druge) terase.  

– Samo da znaš, umem ja da budem i nezgodna u nekim situacijama. Recimo, ako zatražim da nešto obaviš, onda to mora biti urađeno istog ternutka. Poludim kad čujem „sad ću”, „strpi se”, „evo, samo što nisam”, i druge izgovore – u jednom dahu reče Ana pošto su se ona i Slaviša prvi put poljubili.

Tačno u 06.30 zakukurikao je petao sa mog mobilnog telefona. Jedva sam otvorio oči i dozvao se u stvarnost. Kad pre, majku mu! Imao sam osećaj da uopšte nisam spavao, samo što sam se okrenuo s jednog boka na drugi, već je bilo vreme za ustajanje.

Bacio sam pogled na Marinu, čvrsto je spavala. Uh, šta bih dao za još jednu ovaku noć!

Posle opsežnih priprema, u velikoj sali Zadužbine Ilije M. Kolarca upriličeno je književno veče medijski najavljivano kao literarni događaj decenije. Prema zamisli organizatora, društva za negovanje humanih odnosa među ljudima „Podvižnik“, predviđeno je gostovanje eminentnih književnika, profesora i akademika, i razgovor  na temu: „O LJUBAVI PREMA BLIŽNJIMA“. Nesebičnu potporu dala su brojna književna udruženja, nije izostao ni blagoslov patrijarha, čak su i gradski oci i ministar kulture zdušno podržali ovakav skup.

Uđeš u autobus, ali ne onako bučno i nevaspitano kao što mi ulazimo, urlajući i potiskujući druge laktovima i ramenima, nego gospodski, neprimetno poput lupeža.

Pa, pošto si ušao, registruješ se kao putnik (na onaj jezivo glup način kako je to već u našem gradu predviđeno), ako imaš sreće, sedneš, ako nemaš, onda se voziš stojećki, balansirajući na jednoj nozi kao roda.

Jedne avgustovske večeri poznati glumac, Mile Skakavac, sedeo je sa dvojicom kolega u Maderi. Sedeo i šljokao, prisećajući se ne tako davnih vremena s početka karijere, kada je bio slavljen i hvaljen, a sad se svakim danom sve više primicao sudbini zvezde na zalasku.

Prirodna stvar, posle nekog vremena morao je da poseti nus prostorije.

Kada ga je ugledala Baba Sera, jako mu se obradovala, pa mu reče kao starom poznaniku:

„Kada se veliki gospodar jednom vraćao sa Svečanosti rascvetalih šljiva, vo upregnut u njegova kola otrgao se i povredio nekog starca koji je baš u tom času prolazio, ali starac je na to, kako kažu, sklopio ruke u znak zahvalnosti što ga je oborio vo Velikog gospodara.“

 

Šampion je prihvatio izazov. Ali je i uslovio da će izaći na megdan, ali samo pod određenim, kako je naglasio, fer i poštenim uslovima, a to znači da izazivač ima povez preko očiju i da mu ruke budu vezane. Izazivač je sam tražio kavgu a, kao što vidimo, bilo je uzmi ili ostavi, pa ipak je rešio da rizikuje, i više nego svestan koliko su mu male šanse da iz ringa izađe neporažen. Možda samo u jednom slučaju: ako bi šampion, ponesen euforijom i, kako poznavaoci ovog sporta kažu, nikad lakše odbrane titule – ne raspizdi samog sebe po sred labrnje.

Tabu (engleski: taboo) u opštem smisli znači zabranu, ono o čemu se ne sme raspravljati. Jedna od odlika primitivnih plemena bila je upravo to da imaju tabue, zabrane čije se kršenje smatralo najvećim grehom. Tabui su se od plemena do plemena bili različiti, ali je kazna za prekršioca bila ista: proterivanje iz zajednice. Tim činom uskraćuje mu se zaštita najvišeg bića i praktično bi bio izjednačen sa životinjom, stoga se neretko dešavalo i da završi na trpezi bivših saplemenika.

Sve je više opičenjaka i frikova  koji toliko vole medije, bezmalo bi spavali s njima, šetali ih kao kućne ljubimce, obećavali kule i gradove, ne bi li im ljubav bila uzvraćena. Ne manjka ni onih zanimljivijih, da ne kažemo, težih slučajeva, pa i onih koji bi hteli ljubav na silu. Primera radi, jedan naš zvaničnik, gostujući u popularnoj tv-emisiji, hvalisao se kako je dan ranije prekinuo svoje redovno obraćanje javnosti, ne bi li se vanredno obratio prisutnim poslenicima „sedme sile“, a potom održao još dve redovne i dve venredne konferencije za medije.

Pages