Zoran Škiljević

Subota veče, na protestu protiv nasilja i drugih devijacija našeg „zlatnog doba“, u onoj masi što se slivala Takovskom ka Cvijićevoj kuvamo se nas troje buntovnika – moja devojka (u svojim najboljim godinama), njen (poodrasli) sestrić i ja (laprdalo i zanovetalo bez dlake jeziku) –  kuvamo se dakle, pištaljke pište kao ekspres lonac, usput malo i isparavamo, ali i dalje hodamo, hodamo, hodamo s nadom u očima.

Tramvaj „sedmica” klizi niz Bulevar kralja Aleksandra. Gužve, srećom, nema, ni u vozilu ni na ulici, ali zato ima kiše i više nego što prosečan ljudski organizam može da podnese bez težih posledica, nariočito onih mentalnih, od kojih je od medicine slaba vajda.  

Na stanici kod Vukovog spomenika ulazi odrpan, bradat tip izborana lica, oseća se na tamjan, poveća torba o ramenu.

Nakašlja se pa reče:

– Grešni smo braćo i sestre! Grešni smo i zato nas Bog kažnjava!

Mi ostali putnici se zgledasmo, a tip nastavi:

Jedne noći, Baltazar Šlјivić najednom se trgnuo u snu, potom je otvorio oči i uspravio se u krevetu.

– O, moj Bože! – izustio je, i videvši da je tek počelo da sviće, duboko uzdahnuo i pokušao da vrati film unazad.

Nakon napornog dana u redakciji „Vesti“, Marija se zaputila kući. 

Pomislila je kako bi joj prijalo malo opuštanja. Možda bi mogla da iznenadi svoga momka Roberta sa malo brzinskog seksa.  

A Roberto, pritisnut rokovima, užurbano je radio na rukopisu od ranog jutra. Trebalo je da ga preda izdavaču za 10 dana. Ali nije mu se dalo da završi ni pola od onog što je planirao za taj dan, banula mu je u stan Simonida Kurjak, nekadašnja filmska i te-ve zvezda.

Bilo je vrelo i sparno julsko popodne; sav lepljiv i izluđen gužvom u saobraćaju, jedva sam čekao da se dovučem kući i stanem pod tuš. S tom mišlju sišao sam iz busa i kako sam nabasao pravo na kiosk, pogledom sam zakačio i nekoliko napadno istaknutih naslova.   

„ISKOPALI OČI PREDSEDNIKU!“ – pisalo je preko pola naslovne strane Glasa istine, a ispod je bila slika našeg predsednika koja je ilustrovala naslov.

– Danas je na tebe red, mili – reče Ivana, pokupivši sudove od ručka i spustivši ih u sudoperu. 

– Ako ti tako kažeš. – uzvratio sam i odgegao se do kuhinje da pristavim kafu. Kako se nikad ne zabroji, zavrteo sam glavom. 

Jedne večeri potegao sam malo više vinjaka, lјulјala mi se tavanica kao jarbol na oluji i znao sam da mi u takvom stanju nema izlaska iz kuće. Ako bih se nekako i domogao ulice, po svoj prilici osvanuo bih u nekoj rupi u društvu klošara, manijaka, pedofila, makroa, lopurda, kurveštija, i ostalog polusveta bez kojeg bi policijski poziv izgubio svaki smisao.

Na kraju, logično je zapitati se: da li je sve moralo da bude ovako? Da li sam mogao da izbegnem tu klopku koju sam – nehotice – sâm sebi smestio? Verovatno da jesam, da sam imao više pameti ili više sreće. Odnosno da nisam gradio kule u vazduhu, ne misleći da najpre treba napraviti čvrst temelj pa tek onda zidati i do neba ako treba.  

Sve je počelo onog vrelog junskog popodneva... –  kaže se na početku ove priče, i jednom se svakako moralo okončati, ne bi li moj život mogao ići dalje.

I to s mojim životom, sad je izgledalo ovako.

Slobodu sam ugledao u petak, 04. 11. 1995. godine, tačno u jedanest časova i dvadeset tri minuta. Imao sam tada dvadeset jednu godinu, četiri meseca i osamnaest dana. Ni najmanje mi nije smetalo što je kiša lila kao blesava. U Požarevcu su me čekali Žabac i Šekspir i, naravno, moji roditelji, Obrad i Dušanka. I naravno da naš susret nije prošao bez suza, i mojih i njihovih. Tri godine su ipak tri godine.