Zoran Škiljević

Zoran Škiljević (Beograd, 1962), romansijer i pripovedač.
Objavio: Happening, kratke priče, 2014. Vrata podzemnih voda, roman, 2015. O ljubavi i još koječemu, kratke priče,  2016. Nojeva barka, roman, 2017. Do obala Goe, roman, 2018.

Nema ništa gore nego kad se zainate drugovi oficiri da isteraju ono što su naumili, naročito ako si im iz nekog razloga simpatičan, pa uvrte u glavu da im je dužnost da te učine srećnim. Bilo je to u Nišu, davne 1984, bio sam na odsluženju vojnog roka.

Nije prošlo ni mesec dana od kako je zakoračio u bračne vode, evo Mikice svog smrknutog na pragu roditelјske kuće. Znao je koliko nema smisla da se pred roditelјima pojavlјuje pokunjen, a koliko juče bio je zapeo da se ženi po svaku cenu, ali nije imao kud. Ko će da ga razume ako neće otac i majka; stariji su, iskusniji, mudriji. Trideset godina su u braku, sigurno će znati pametno da ga posavetuju.
Vrata mu je otvorio otac, majka je bila u komšiluku.

Prvog jula moja Medena je poranila, kupila kartu, ušla u voz i zbrisala na more. Bez mene. Šta ću joj ja tamo, rekla je, samo da joj budem teret. Ide tamo da rinta, a ne u provod. Lako je meni, završio sam višu poslovnu, imam i ujaka u opštinskom veću, zaposliće me u komunalnom ili u inspekciji čim se ukaže prvo slobodno mesto, a ona sa završenom gimnazijom nema mnogo mogućnosti da bira. Rođaka joj je našla lep sezonski posao, konobarisaće u nekom hotelu u Sutomoru. Glupo bi bilo da propusti takvu priliku i nešto zaradi.

Kad se navikneš na vožnju autom, vožnja autobusom čini ti se kao povratak u
davno zaboravljenu civilizaciju, mudrovao sam dok je kolega Boban dremao na
sedištu do mene. Išli smo na službeni put u Šabac.
Boban Glišić bio je desetak godina mlađi od mene, proletos uzeo četrdesetu;
sitne građe, proćelav, lenonke na šiljatom nosu; u našoj firmi važio je za oličenje
tolerancije i razboritosti. Kad god bi neko od nas komercijalista imao problem sa
klijentom, on bi se umešao i izgladio stvar, zato je i dobio nadimak Korektiv. Da

V. N.: Slikar, skulptor, arhitekta Huan Miro je jednom
izjavio: „Upravo u skulpturi stvoriću fantazmagorični svet
živih čudovišta“, misleći da će time prikazati istinsku
stvarnost čovečanstva. Da li književnost uspeva da oslika
istinsku stvarnost, kakvom tu stvarnost Vi vidite?
Z.Š: Književnost nije veran odraz ili projekcija stvarnosti,
niti to može biti, njena misija je druge prirode. Primera
radi, Dostojevski je govorio da je stvarnost fantastičnija od
literature. Književnost iz nje crpi svoju snagu i nadahnuće,

Probudio me je snažan udar groma. Negde u blizini. Tutnjalo je; zavijale su sirena na vozilima.

Sevnulo je pa zagrmelo još jednom baš u trenutku kada sam otvorio oči, i onda je krenulo da lije;  kišne kapi, krupne popot klikera, u rafalima su tukle o prozore i sims. 

Zevnuo sam, pogledao u sat, bilo je tek deset do šest, i onda opet sklopio trepavice.

Pročitam danas na internetu: raspisan je književni konkurs na temu: Poštenje, i pomislim svaka čast organizatorima konkursa, književnom klubu „Orfej“ i izdavačkoj kući „Hibiskus“, baš su se lepo dosetili kako da me obraduju.  Nagrada za prvo mesto je sasvim pristojna, petsto eura, taman koliko mi nedostaje da zakrpim aktuelnu rupetinu u kućnom budžetu – inspiracija me sigurno neće izdati. Ali kako svaka dobru vest ima svoju vernu senku, lošu vest, pisalo je da će rezultati konkursa biti objavljeni tek za dva meseca, što mi pak nikako ne odgovara.

Pitam se, pitam se, ko bi to mogao biti: ide ulicom, a samo što ne zaplače, jer ga niko ne primećuje?

Onaj što ide ulicom, a samo što ne zaplače, jer ga niko primećuje, može biti jedino pisac, jedan od onih koji još nisu objavili ni jednu knjigu.

Tačno! Jedno pozitivno brojanje za autora ove priče.

Pitam se, pitam se, a ko bi ovo mogao biti: ide ulicom i zvera okolo kao sumanut neće li ga neko konačno prepoznati?

Rahela je prva otvorila oči, tek neki minut pre nego što će se oglasiti budilnik, i još uvek bunovna, pružila ruku i ipak nekako napipala prokletu spravu i isključila zvono.

Šta traži ovaj ovde? – zapitala se potom, smeškajući se.

Onda je napućila usne i šapatom upitala tog tu, što leži pored nje i hrče sve u šesnaest, tako da sve i da je hteo nije mogao da je čuje:

Senke oštrih ivica spuštale su se gradom, odigrale svoj ples i potom iščezle, tiho kao što su i došle s prvim sumrakom.

Pages