Transparent

Subota veče, na protestu protiv nasilja i drugih devijacija našeg „zlatnog doba“, u onoj masi što se slivala Takovskom ka Cvijićevoj kuvamo se nas troje buntovnika – moja devojka (u svojim najboljim godinama), njen (poodrasli) sestrić i ja (laprdalo i zanovetalo bez dlake jeziku) –  kuvamo se dakle, pištaljke pište kao ekspres lonac, usput malo i isparavamo, ali i dalje hodamo, hodamo, hodamo s nadom u očima.

Kod Botaničke bašte priđoše nam momak i devojka, novinari, tako su nam se bili predstavili; kontam u sebi: početnici očigledno, treba im dati šansu.

Nisu glupi, što je za svaku pohvalu – glupaci su okupirali gotovo sve medije, kao da nam se svete što nemamo pametnija posla, nego trošimo vreme čitajući njihove baljezgarije – provalili su da sam bolećiv prema mladoj generaciji, pa se obraćaju meni.

– Vi nemate nikakv transparent?

(Odlično zapažanje, deco, mislim se, biće od vas nešto.) Slegnem ramenima, a oni će:

– A da, recimo, na neki naredni protest dođete s transparentom, šta biste... napisali?

– Mislite, šta bismo poručili vlastima? – pomognem im da bolje artikulišu pitanje.

– Obraz je naš transparent! – upada moja devojka, ona uvek ima komentar, čudo jedno.

– Hvala Vam! Mnogo Vam hvala! – namignuše nam klinci, pa odoše da traže nove sagovornike.

– Hvala ti, ljubavi, što ih otera! – prigovorim mojoj devojci, a ona se izbeči u mene.

– Šta pričaš? Spetljao si se bio kao pile u kučine... Dala sam im naslov za večerašnju reportažu. A možda i tebi ideju za priču.

Autor Zoran Škiljević