Dragiša Čolić

Ovi mlađi bi rekli – otkačen! Već četrdesetak godina, u najboljim godinama (vrti drugi krug). Rođen u Beogradu, na Banovom brdu. Zanimanja: privrednik – uspešan (radio za najveće jugoslovenske firme u zemlji i inostranstvu), potom – advokat (neki kažu, čak i dobar), a zatim – i pisac, slučajno, za vreme bombardovanja, jer spadam u one koji kad nemaju šta da rade, moraju nešto da rade. A onda su neki ljudi rekli – Vi pišete o strašno ozbiljnim stvarima na strašno neozbiljan način i meni se to dopalo, pa sam nastavio da pišem i eto me tu gde sam.  

Životne devize:

- Život je dvosmerna ulica – koliko od Kragujevca do Beograda, toliko od Beograda do Kragujevca (u savremenoj terminologiji poznato kao "teorija reciprociteta").

- Život je sličan vožnji kola – uputno je da koristiš svih pet brzina, uključujući i rikverc, kad zatreba (ovo sam ja sam smislio, niko mi nije pomagao!).

- Bolje biti lud nego zbunjen (iz drevne priče o ludom i zbunjenom).

- Voli za ručkom da otvori flašu dobrog vina. Dve mu je mnogo.

- Zadovoljan – čitavog života imao za flašu vina (dobrog).

- Ima decu. I unuke. Voli ih sve, ali ne živi njihov život, jer i oni imaju pravo na svoj. A važi i obrnuto, jer – u skadu sa novim sistemom vrednosti, kad-tad dolazi ono  "Menjam šlogiranog dedu za neku drugu nepokretnost."

- Bogat. Ima Gagu (oči boje lavande). Mnogo je voli. I ona je advokat, pa tako prvi put u životu obožava svog šefa. Pristala je, dobrovoljno, da bude recenzent mojih tekstova (Bolje da ja vidim šta ova budala piše. Omaći će mu se nešto – politički!).

- Omiljena pesma – Oči boje lavande (opet!).

U četvrtak, 25. novembra 2021. godine, Skupština Republike Srbije je po hitnom postupku, bez suvisle diskusije, sem zapaženog izlaganja jedinog opozicionog poslanika Vladana Glišića (to treba sačuvati kao dokument), uz uobičajene – po difoltu, pohvale predlagačima, usvojila dva Zakona: Zakon o referendum i Zakon o eksproprijaciji. 

Aleksandar Vučić je fenomenalan – kako mu pade na pamet da za glavnog izvršioca svih svojih ostvarenih podviga i još brojnijih kreativnih ideja – kako u stvarnosti, tako i za budućnost, postavi Anu Brnabić! Ta osoba (ne kažem žena, jer ona kad zatreba može da bude i muško – što bi rekli: dva u jedan), sve zna i u sve se razume.

Malopre sam na društvenim mrežama naišao na vest koju je pod punim imenom i prezimenom objavila NDD:

140.000 dinara Sima Spasić prima platu mesečnno + poslednji sprat Beodrađanke mu adaptiran u stambeni prostor. Oni obrazovani diplomirani rade po pijacama, radnjama, šalterima za 40.000, vaspitavanni u duhu sistema vrednosti, ali za pogrešno vreme i ljude.”

Ako niste narodni poslanik, “svršeni” ili polaznik Vučićeve akademije za mlade kadrove ili ako ste – bez obzira na slične biološke podvrste, jednostavno obožavalac njegovog lika i dela, pa ne morate da lupate sopstvenu glavu za koga da navijate, vi pripadate jednoj od dve preostale vrste– ili gledate Zadrugu, Parove i slične umetničke performance ili se bavite sportom u smislu navijanja za svoje izabranike. 

Danas je objavljena tužna vest – umro je Slaviša Lekić. Osećam i dužnost i obavezu da o tom čoveku napišem nešto lepo, jer on je glavni “krivac” što i dalje pišem. Ali kako izbeći da u tom tekstu ne pominjem i sebe, a tu je priča o njemu, a ne o meni.

Svaki put kad pomislim da ne može gore, vlast me demantuje. Ovog puta na tapetu je – ni kriv ni dužan, general Zdravko Ponoš. Nisam dobro rekao, treba – penzionisani general Zdravko Ponoš. A penzionisali su ga u 46. godini, u punoj radnoj i životnoj snazi, sa funkcije načelnika generalštaba, ne ovi sadašnji, već oni bivši – Boris Tadić, tadašnji Predsednik i Dragan Šutanovac, tadašnji ministar odbrane, jedan iz Taićeve ekipe – “Šuca, Goca, Kena …” (vidi prethodni tekst – Boris Tadić kao štetna pojava u srpskoj politici).

Još u uvodu svoje prve knjihge O OPANČARIMA I OPANCIMA (Beograd, 2012.), govoreći o ulozi stranaca u našem političkom životu, napisao sam:

Kad bismo bili ozbiljni – u vestima o tome u čemu smo sve najbolji u regionnu, Evropi i šitre objavili bismo i vest da je Beograd juče (opet) bio najzagađeniji grad na svetu (Bor, Smederevo, Lazarevac … nisu bili u konkurenciji, jer se objavljuju samo glavni gradovi država).

**Ovo smem još samo sad da pitam, jer ako budu usvojene predložene izmene Krivičnog zakonika (javna, negde objavljena diskusija od 20 dana, ističe već za koji dan) za takvo pitanje bih mogao da zaglavim u zatvoru godinu dana:

Nije odlikovanje Milorada Vučelića, koje mu je dodelila Srpska pravoslavna crkva – orden Svetog Save drugog reda “za višegodišnju uspešnu saradnju, novinarski profesionalizam i afirmaciju hrišćanskih vrednosti i vrlina”, jedini razlog ovom tekstu – to je samo povod.

Pages