Dragiša Čolić

Ovi mlađi bi rekli – otkačen! Već četrdesetak godina, u najboljim godinama (vrti drugi krug). Rođen u Beogradu, na Banovom brdu. Zanimanja: privrednik – uspešan (radio za najveće jugoslovenske firme u zemlji i inostranstvu), potom – advokat (neki kažu, čak i dobar), a zatim – i pisac, slučajno, za vreme bombardovanja, jer spadam u one koji kad nemaju šta da rade, moraju nešto da rade. A onda su neki ljudi rekli – Vi pišete o strašno ozbiljnim stvarima na strašno neozbiljan način i meni se to dopalo, pa sam nastavio da pišem i eto me tu gde sam.  

Životne devize:

- Život je dvosmerna ulica – koliko od Kragujevca do Beograda, toliko od Beograda do Kragujevca (u savremenoj terminologiji poznato kao "teorija reciprociteta").

- Život je sličan vožnji kola – uputno je da koristiš svih pet brzina, uključujući i rikverc, kad zatreba (ovo sam ja sam smislio, niko mi nije pomagao!).

- Bolje biti lud nego zbunjen (iz drevne priče o ludom i zbunjenom).

- Voli za ručkom da otvori flašu dobrog vina. Dve mu je mnogo.

- Zadovoljan – čitavog života imao za flašu vina (dobrog).

- Ima decu. I unuke. Voli ih sve, ali ne živi njihov život, jer i oni imaju pravo na svoj. A važi i obrnuto, jer – u skadu sa novim sistemom vrednosti, kad-tad dolazi ono  "Menjam šlogiranog dedu za neku drugu nepokretnost."

- Bogat. Ima Gagu (oči boje lavande). Mnogo je voli. I ona je advokat, pa tako prvi put u životu obožava svog šefa. Pristala je, dobrovoljno, da bude recenzent mojih tekstova (Bolje da ja vidim šta ova budala piše. Omaći će mu se nešto – politički!).

- Omiljena pesma – Oči boje lavande (opet!).

"On je običan idiot! Ne bi znao ni da pokaže na mapi gde se nalazi Papua Nova Gvineja, a ja znam čak i kako se zove njihov glavni grad ..." Bravo Predsedniče, to će oduševiti moju tetka Diku. Ako je čula, reći će – bre zete, pričaš da si sto puta bio u Africi, a sigurna si da ni ti ne znaš kako se ziove glavni grad te zemlje. I u pravu je, bio sam u onoj Gvineji što joj je glavni grad Konakri, ali u toj o kojoj pričaju predsednik države Vučić i narodni poslanik Miroslav Aleksić nisam. A i da jesam koja vajda?

Jedan izvanredan tekst – „Na stub srama s nečasnim sudijama i tužiocima! Prozovimo ih po i menu i prezimenu” – Portal mitrovica.info (Koreni 1.10.2024) me je podstakaao da ponovo pišem o pravosuđu. Neću ovde o tome da je pravosuđe (sudstvo) pored zakonodavne i izvršne, treća nezavisna grana jedinstvenog sistema vlasti, jer ono to kod nas u praksi više nije, upravo zbog nečasnih sudija i tužilaca o kojima je reč u pomenutom tekstu. Naravno da ima i časnih izuzetaka.

Nisam jedno vreme bio „u funkciji“, pa ne stigoh da to pitam za vreme nedavne posete francuskog predsednika Emanuela Makrona, ali ne mari, aktuelno je još uvek. Pre toga za one dežurne koji u startu znaju i gde ko pripada i šta će „pisac da kaže“ da naglasim.

Priznajem da sam prvi deo ove narodne umotvorine pozajmio, ali ne i ono u nastavku – što ga tera prema piću, već nešto drugo – da robuje urođenim stereotipima, mada su i prvi i drugi jednako štetni.

... ili je bezobrazan, ili je to jednostavno smišljeni marketinški trik tzv. izbornog marketinga kako SNS i njegove mobilisane pristaše nazivaju izborne krađe i prateće pojave koje se dešavaju za vreme izbora.

Odmah da kažem – nije poenta ovog teksta u izveštaju sa protesta građana koji su započeli širom Srbije, vatri koja se širi i preti da opštim plamenom zahvati celu zemlju, jer tu lepotu treba doživeti, već u drskosti, obmani, licemerju, bezobrazluku ... RTS-a, javnog servisa u vlasništvu građana Srbije i njihovom pravu da znaju sve – floskuli kojom započinje jutarnji program ovog našeg medija.

Za pristalice znak raspoznavanja – desna (za levake može i leva) noga prekrštena preko one druge u fulu sve do gležnja, nogavica blago povučena da bi se Njegoš dobro video i tako izbegli mogući nesporazumi na bazi identiteta. Za ženski deo populacije nije preporučljivo tako visoko podignuta noga – zbog rodne neravnopravnosti. Radi se na izmeni zakona kako bi se i taj problem premostio.

Zazvonio je telefon – Ja sam Milorad Ćosić, pročitao sam na fejsbuku jedan vaš tekst, sećam se da sam davno, pre više od 50 godoina, na prvoj godini Pravnog fakulteta imao druga koji se zvao Dragiša Čolić. Da li ste možda to vi?

-Jesam Ćoso, druže stari, gde me nađe,- rekoh.

Došao nam je u posetu – visok, dostojanstven, gospodin! Supruzi je doneo ružu, a meni flašu pića. Ostali smo dugo u razgovoru, evocirali uspomene, smejali se.

Idemo na lepše stvari. Juče su u Parizu svečano zatvorene Olimpijske igre. Bilans naše, nikad brojnije ekipe, je na kraju ispao dobar – 3 zlatne, 1 srebrna  i 1 bronzana medalja.

Nisam pisao već neko vreme. ne zato što nema tema, ima ih na pretek, ne znaš za koju da se  odlučiš, pa u toj dilemi, ko Buriden ... Vlast se potpuno „odrešila“, opozicija i dalje razjedinjena ... I do sad sam pisao, kad me nešto žacne. Ovog puta su me žacnuli ljudi, božiji narod, taako smo svojevremeno sami sebe prozvali. Dakle o ljudima.

Pages