Društvo

 Za početak beše video snimak objavljen na društvenim mrežama koji govori više od reči: Profesorka sedi za katedrom okružena učenicima – nije pristojno stajati iza leđa, upozorava ih opkoljena žena. U jednom momentu blago se pridiže da interveniše, oni iza leđa stupaju u akciju – izmiču joj stolicu, nastavnica je na podu, njeni đaci se grohotom smeju, niko da joj priđe, pruži ruku, pomogne da ustane – sevaju blicevi telefona da se ovo napredno delo ovekoveči ... 

Teška srca, moram da priznam: u prethodnom tekstu napravio sam ozbiljnu grešku! Ne, nije tačno da majstori ovdašnje političke kuhinje ne mogu da uvale svojim mušterijama nejestive specijalitete! Možda čokoladne mrvice preko demagoških fekalija ne mogu da suzbiju smrad višegodišnje folirancije, međutim, postoji drevna tehnika koja garantuje da će servirana gadost završiti u ustima (dakle, i u glavi) biračkog tela.

U zlatno doba, u zemlji u kojoj samo nalazišta litijuma nadmašuju naslage istorijskih mitova, Veliki Vođa je naišao na problem: Kako biti Tito posle Tinta? Kako postati Đinđić a ne popiti metak?

Neukost, nekompetentnost i glupost ušuškana ispod grandomanskog mita (ikona Velikog Vođe, Niš, fasada hotela „Ambasador“) nužno izaziva mrak. I to ne samo onaj medijski na koji smo navikli. Ako je svako ukazivanje na nečiji propust „napad na Vučića“, ako je lojalnost partiji uvek ispred i iznad stručnosti, paljenje sveća je neizbežno. S tim što se na opelu upokojene normalnosti ne pale sveće lojanice, pale se one parafinske. Ne zaboravimo, parafin i vazelin su hemijski srodne materije.

Danas je objavljena tužna vest – umro je Slaviša Lekić. Osećam i dužnost i obavezu da o tom čoveku napišem nešto lepo, jer on je glavni “krivac” što i dalje pišem. Ali kako izbeći da u tom tekstu ne pominjem i sebe, a tu je priča o njemu, a ne o meni.

Ne idemo na Olimpijadu – i dobro je što ne idemo, da se dalje ne brukamo. Italijani su nam u sred Beograda očitali lekciju. A govorim o ekipi koja u svom sastavu ima Micića – MVP igrača nedavno završene Evrolige, Teodosića, MVP igrača Evrokupa, NBA igrače Marjanovića i Bjelicu, dokazane internacionalce Kalinića i Milosavljevića, Petruševa, MVP ABA lige, pa Dobrića, Davidovca, Andušića, Avramovića – i stručni štab petorice, na čelu sa Igorom Kokoškovim, pa da počnem od njih. 

Novak, Vasa, Nikola … Naši ljudi, tu iz kraja, a svetski, najbolji. Oni sa zapada da popizde – izmislili tenis, košarku, još u onom veku tamo, za sebe, da se kao kolonijalna gospoda ne dosađuju, a sada se umešali neki bivši autsajderi, kojima je bila namenjena uloga asistenata – da dodaju lopte i tako to, što bi rekli za nešto po kući, eventualno da budu posmatrači i sve pokvarili. A među njima, najgori su tamo neki Srbi.

Nekada je to izgledalo ovako: Kuražni sin, željan više da se dokaže sebi, nego drugima, na prelazu između adolescencije i rane mladosti - dok poštar sa pozivom za vojsku još nije zakucao na vrata - a opet, sa taze stečenom vozačkom dozvolom, posle jednog porodičnog ručka, čeka da otac zaspi, a zatim mimo odobrenja svog starog "pozajmljuje" ključeve njegovog "Juga 45", pravi nekoliko krugova po gradu - ako ima sreće poveze devojku i njenu drugaricu, a onda vrati i auto i ključeve na mesto i trkom u svoju sobu gde "fingira" učenje ili čitanje nekog ruskog klasika

Đorđe Balašević i Cvija – Umro je Đorđe Balašević - Jugosloven.  I sve je otišlo u Honduras!

 

“Prate me još od rane mladostit            
Tipovi spremni na sve gadosti…

Hej, sve manje tipova ostaje poput nas 
Sve drugo odavno je otišlo u Honduras …”

 

Da li je neko iznenađen — nije. Da li se očekivalo — jeste. Da li je moglo dručačije — nije. Da li su i žiri i dobitnik znali da će i ovogodišnja NIN-ova ujdurma izazvati oprečne — mahom negativne reakcije — jesu. Na kraju krajeva, to im je i bio cilj. U procesu uništavanja kulturnog identiteta jednog naroda; u procesu sprdanja sa njegovim kulturnim nasleđem — od presudne je važnosti izazvati publicitet. Smeh nije smeh ako ostane u četiri zida. Naš ironičan smeh upućen njima, je njihov slavodobitni smeh upućen nama. Oni su pobedili! Da li je to dobro — nije.

Pages