Društvo

Đorđe Balašević i Cvija – Umro je Đorđe Balašević - Jugosloven.  I sve je otišlo u Honduras!

 

“Prate me još od rane mladostit            
Tipovi spremni na sve gadosti…

Hej, sve manje tipova ostaje poput nas 
Sve drugo odavno je otišlo u Honduras …”

 

Da li je neko iznenađen — nije. Da li se očekivalo — jeste. Da li je moglo dručačije — nije. Da li su i žiri i dobitnik znali da će i ovogodišnja NIN-ova ujdurma izazvati oprečne — mahom negativne reakcije — jesu. Na kraju krajeva, to im je i bio cilj. U procesu uništavanja kulturnog identiteta jednog naroda; u procesu sprdanja sa njegovim kulturnim nasleđem — od presudne je važnosti izazvati publicitet. Smeh nije smeh ako ostane u četiri zida. Naš ironičan smeh upućen njima, je njihov slavodobitni smeh upućen nama. Oni su pobedili! Da li je to dobro — nije.

Basari se baš posrećilo – 11 godina je bio kontraendorfiran (endorfin – hormon sreće, prim. DC), dakle – nesrećan, u „Danasu“, dok je famozno u kolumni istoimenog naziva pisao o nesreći koja ga je zadesila da tu piše, da bi na oduševljenje širokih narodnih masa – čitalaca „Kurira“ i ostalih kovača sreće u najuspešnijoj zemlji Evrope – i šire, u tekućem prelaznom roku prešao u taj prestižni beogradski – i šire, list.  

Imao sam čudan osećaj mučnine. Onaj kada duša otekne od ljudske zlobe i pritisne srce s jedne i želudac s druge strane. Želudac se spusti do bešike, a srce ode skroz gore kao da hoće da iskoči iz tela i skonča pod sopstvenim nogama. Isuviše je krhko za ovaj svet. Ipak, čovek se nekako presabere, uhvati vazduh, dođe k sebi, još jednom baci pogled na sve te naslove i jedino što uspe da izusti je jedno iskreno: Ne daj se Milena, nisi sama! Naravno, tu je i ono poštovanje pretpostavke nevinosti; možda čovek nije kriv? Možda?!

Odmah da kažem da su i Nova Ekonomija (izvor teksta) i Biljana Stepanović, koja je pretpostavljam i njegov autor, dovoljno respektabilni, da bih ja tu polemisao sa iznetim stavovima – mislim da su profesionalni i krajnje korektni. Ko da polemiše, na primer, sa akontacijom poreza na dobit, kao poreskom kategorijom na snazi u vreme pandemije korona virusa, za vreme kad obveznik tog poreza ne radi odlukom države. Dakle ovde više o nekim mojim iskustvima i nekoj sugestiji, s tim u vezi.  

Šta ostaje od politike kada se ona otrgne od velikih tokova i velikih terena i kada se svede na meru običnog čoveka? Možda je najprostiji, ali i najtačniji odgovor na to pitanje: Ostaje život! Onaj mali i skučen; život od danas do sutra, život običnog čoveka; ili bar onaj segment života koji nije hranjen ideologijom, mitom i epom, i koji se svodi na to: kako platiti račune, i kako svojoj porodici i sebi obezbediti bolje sutra!?

Ovih dana mi je u inbox često stizao jedan te isti video snimak. Znate onaj gde šarmantni bradonja, sedeći u kolima, razgovara telefonom sa rodjenim detetom, a tema je vrlo in - nastava na daljinu i njeno (ne)sprovodjenje.

Bradonja niže hipotetičke, (možda i stvarne situacije) na komičan i zabavan način, sve je tako pitko, viralno i lepršavo. Ismevanje teške situacije - najlakši poeni, zar ne? Uvek bilo. Nego, ima tu nekoliko bitnih stvari koje nisu ni malo zabavne, pa se o njima ne zbijaju čak ni šale.

Bez obzira na svu istorijsku građu koja im je posvećena, neku ljudi zaslužuju da se stalno čuvaju od zaborava, da se pominju, i da se njihove ime konstantno ističe kao jednistven primer svog vremana i svog roda. Jedan od takvih ljudi, jedinstvenih i za sva vremena- bio je i Sava Vladislavić Raguzinski; ruski grof srpskog porekla, političar, trgovac, poliglota. Ovo je jedna kratka priča o njemu. Priča o životu vrednom romana i filma, i delu vrednom svakog divljenja i poštovanja.

Pre jedno godinu dana, u tekstu pod naslovom „Ostavite nam bar fudbal“, napisao sam – „Da se malo odmorimo od politike – idemo na sport. Ne zato što su nam uzeli institucije i što nam vređaju inteligenciju i ne samo inteligenciju, već i zato što je fudbal danas, ne samo najvažnija sporedna stvar na svetu i zabava miliona, već i veliki biznis, šta god to značilo – i onaj legalni i onaj u kome se mulja. Mi nismo uspešni ni u onom prvom – imamo sjajne fudbalere a loše rezultate, ni u onom drugom – muljamo na sitno, jajare, što bi u selu rekli…”

Upravo sam pročitao tekst Vedrane Rudan – „Molimo javnost za privatnost” (preporučujem), pa ne zamerite ako mi se omakne neka u njenom stilu, pomenuh ovde i Njegoša, a hoću da pišem o vaskolikoj srpskoj pameti – Srpskoj Akademiji Nauka i Umetnosti – SANU, koja li će tu papazjanija na  kraju da ispadne?

SANU pusti, gde me sad zadesi…da, za početak izigravam Njegoša, a Vedranu ću posle, na kraju, kad ih sve poteram (ove što spavaju) u pizdu, lepu materinu. 

Pages