Društvo

Bauk male mature protutnjao je i ovog juna. S' obzirom na (nedovoljne?) mere predostrožnosti koje se primenjuju, čini se da je to prvi i na žalost, poslednji ispit koji se odvija bez očigledne korupcije. A tamo gde je takmičenje pravo, autentični su i mini nervni slomovi, teška nerviranja i ogromne sekiracije, kako đaka, tako i njihovih roditelja.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu ...

(Krvava bajka – Desanka Maksimović)

 

Korona će otići, ostaćemo mi - ovakvi kakvi jesmo, zbunjeni i sluđeni; dezorjentisani prosjaci sa poslednjim petoparcem u džepu, spremni da za taj petoparac umesto hleba pazarimo parče magle! Svetsko tržište ne mora da brine... Dokle god je magle- živeće i ono. Ljudi postaju čudna sorta kada evolucija obrne svoj smer i krene u rikverc. Tada je moguće sve. Pa, i to da za parče sopstvene magle, osim onog petoparca, damo i nebo. Naše zajedničko nebo. Naravno, problem je u svetu, ne nužno kod nas. Da je Srbija najveći problem, lako bi mogli da odemo, da emogriramo.

Izbori se približavaju. Umesto karanfila na reveru, njihov zaštitni znak će biti Korona. "A must have" za ovu (i verovatno) sledeću sezonu. Ima još skoro mesec dana do njihovog održavanja, a mnoge tanane duše su već u predinfarktnom stanju.

Refleks mozga! Borba sivih ćelija za opstanak u granicama sopstvenog zdravog razuma. Borba protiv potencijalno smrtonosnog napada gluposti. Borba na život i smrt! Glupost je gadan neprijatelj. Ona ne bira, nema osećaj sa empatiju, ona ne zna za milost... Glupost je glupost. Napada kad joj vreme nije. Mozak se brani! Trzaj, grč, krik, vrisak... Vrisak koji jedino ti čuješ u svojoj glavi. Napad na mozak nije isto što i napad na pluća. Ovde recept: otvori prozor i duboko udahni ne znači ništa.

"Otišao sam časno i pošteno. Kao direktor Urgentnog centra- dva meseca pred penziju, stajao sam ispred svojih ljudi, dragih doktora i sestara. Stajao sam na prvoj liniji, nisam se krio, naprotiv bio sam ispred svih znajući da sa svim svojim bolestima i godinama imam veliki rizik, ali čast i ponos mi nije dozvoljavao da se sklonim. Takav sam bio na Krajiškom ratištu godinu dana, na Sarajevskom ratištu 4 godine, za vreme NATO bombardovanja. Neću da odem tiho, hoću da odem onako kakav sam bio čitav život a to znaju moji prijatelji, kolege, porodica.

Žeđ! Sve veća žeđ za verom, onom iskonskom i istinskom. Verom u nešto pravedno, čisto i slobodno. Verom običnog čoveka, zgaženog, tlačenog i obesmišljenog; da na nebu ima nečeg nebeskog, da tajna ipak krije istinu, i da je bez obzira na sve moguće izbeći žig ovog vremena. Žig praznoverja, moralnog posrnuća, kataklizme i poraza duha u odnosu na materiju. Žeđ i Žig, borba želje i pohlepe, časti i sujete, id-a i ega, čojstva i gordosti, borba čoveka sa ljudima i naroda sa masom. Borba kolevke sa grobom i kraja sa uskrsnućem.

Naša čuvena krilatica kaže: Samo sloga Srbina spasava! Mada, nije jasno precizirano - da li treće od četiri slova „S“ znači: Srbina ili Srbiju? Ako svoja razmišljanja temeljimo na principima logike, onda je jasno: Da bi bio spašen(i) Srbin ili Srbi, valjda prvo mora da bude spašena Srbija? Ili je možda spas Srba u koaliziji sa spasom Srbije? Neko će sigurno reći da, ako ne bude spašena Srbija, ova kakvu, bez većih izuzetaka, imamo poslednjih 200 godina, onda se Srbima loše piše. Kao u Prvom svetskom ratu?!

Nisu političari krivi - koliko mi nismo pravi, i nisu oni Bogu mili - koliko smo mi sebi strani...  Možda prva dva stiha pesme, ili samo uvod u novinarski tekst? Biće da je za datu priliku, za odabranu formu, i samonametnutu suštinu "po sredi" ovo drugo. Dobro došli u još jednu priču o srpskoj kulturnoj sceni. O njenoj povezanosti sa politikom i geopolitikom, sa korenom našeg etniciteta, sa porodicom, sa obrazovanjem- i o njenoj sveopštoj refleksiji na teren našeg kolektivnog posrnuća koji zovemo "društvo".

Živimo u vreme kada ništa nije jednostavno. Živimo u Srbiji koja nije ni tamo, ni 'vamo...neko čudno balansiranje između istoka i zapada. Da se ne foliramo, zapad nas neće, a Rusija nam ne veruje.... Sve političke mantre, od "braće Rusa", pa do "zapadnih prijatelja i evropske perspektive" su čist idiotizam i zabava za raju na kojoj profitiraju političari. Da, u nekom zapećku Evrope smo ali ni istok ni zapad ne dižu totalno ruke od tog zapećka. Normalno je da svako gleda svoje interese.

Pages