Društvo

Novak, Vasa, Nikola … Naši ljudi, tu iz kraja, a svetski, najbolji. Oni sa zapada da popizde – izmislili tenis, košarku, još u onom veku tamo, za sebe, da se kao kolonijalna gospoda ne dosađuju, a sada se umešali neki bivši autsajderi, kojima je bila namenjena uloga asistenata – da dodaju lopte i tako to, što bi rekli za nešto po kući, eventualno da budu posmatrači i sve pokvarili. A među njima, najgori su tamo neki Srbi.

Nekada je to izgledalo ovako: Kuražni sin, željan više da se dokaže sebi, nego drugima, na prelazu između adolescencije i rane mladosti - dok poštar sa pozivom za vojsku još nije zakucao na vrata - a opet, sa taze stečenom vozačkom dozvolom, posle jednog porodičnog ručka, čeka da otac zaspi, a zatim mimo odobrenja svog starog "pozajmljuje" ključeve njegovog "Juga 45", pravi nekoliko krugova po gradu - ako ima sreće poveze devojku i njenu drugaricu, a onda vrati i auto i ključeve na mesto i trkom u svoju sobu gde "fingira" učenje ili čitanje nekog ruskog klasika

Đorđe Balašević i Cvija – Umro je Đorđe Balašević - Jugosloven.  I sve je otišlo u Honduras!

 

“Prate me još od rane mladostit            
Tipovi spremni na sve gadosti…

Hej, sve manje tipova ostaje poput nas 
Sve drugo odavno je otišlo u Honduras …”

 

Da li je neko iznenađen — nije. Da li se očekivalo — jeste. Da li je moglo dručačije — nije. Da li su i žiri i dobitnik znali da će i ovogodišnja NIN-ova ujdurma izazvati oprečne — mahom negativne reakcije — jesu. Na kraju krajeva, to im je i bio cilj. U procesu uništavanja kulturnog identiteta jednog naroda; u procesu sprdanja sa njegovim kulturnim nasleđem — od presudne je važnosti izazvati publicitet. Smeh nije smeh ako ostane u četiri zida. Naš ironičan smeh upućen njima, je njihov slavodobitni smeh upućen nama. Oni su pobedili! Da li je to dobro — nije.

Basari se baš posrećilo – 11 godina je bio kontraendorfiran (endorfin – hormon sreće, prim. DC), dakle – nesrećan, u „Danasu“, dok je famozno u kolumni istoimenog naziva pisao o nesreći koja ga je zadesila da tu piše, da bi na oduševljenje širokih narodnih masa – čitalaca „Kurira“ i ostalih kovača sreće u najuspešnijoj zemlji Evrope – i šire, u tekućem prelaznom roku prešao u taj prestižni beogradski – i šire, list.  

Imao sam čudan osećaj mučnine. Onaj kada duša otekne od ljudske zlobe i pritisne srce s jedne i želudac s druge strane. Želudac se spusti do bešike, a srce ode skroz gore kao da hoće da iskoči iz tela i skonča pod sopstvenim nogama. Isuviše je krhko za ovaj svet. Ipak, čovek se nekako presabere, uhvati vazduh, dođe k sebi, još jednom baci pogled na sve te naslove i jedino što uspe da izusti je jedno iskreno: Ne daj se Milena, nisi sama! Naravno, tu je i ono poštovanje pretpostavke nevinosti; možda čovek nije kriv? Možda?!

Odmah da kažem da su i Nova Ekonomija (izvor teksta) i Biljana Stepanović, koja je pretpostavljam i njegov autor, dovoljno respektabilni, da bih ja tu polemisao sa iznetim stavovima – mislim da su profesionalni i krajnje korektni. Ko da polemiše, na primer, sa akontacijom poreza na dobit, kao poreskom kategorijom na snazi u vreme pandemije korona virusa, za vreme kad obveznik tog poreza ne radi odlukom države. Dakle ovde više o nekim mojim iskustvima i nekoj sugestiji, s tim u vezi.  

Šta ostaje od politike kada se ona otrgne od velikih tokova i velikih terena i kada se svede na meru običnog čoveka? Možda je najprostiji, ali i najtačniji odgovor na to pitanje: Ostaje život! Onaj mali i skučen; život od danas do sutra, život običnog čoveka; ili bar onaj segment života koji nije hranjen ideologijom, mitom i epom, i koji se svodi na to: kako platiti račune, i kako svojoj porodici i sebi obezbediti bolje sutra!?

Ovih dana mi je u inbox često stizao jedan te isti video snimak. Znate onaj gde šarmantni bradonja, sedeći u kolima, razgovara telefonom sa rodjenim detetom, a tema je vrlo in - nastava na daljinu i njeno (ne)sprovodjenje.

Bradonja niže hipotetičke, (možda i stvarne situacije) na komičan i zabavan način, sve je tako pitko, viralno i lepršavo. Ismevanje teške situacije - najlakši poeni, zar ne? Uvek bilo. Nego, ima tu nekoliko bitnih stvari koje nisu ni malo zabavne, pa se o njima ne zbijaju čak ni šale.

Bez obzira na svu istorijsku građu koja im je posvećena, neku ljudi zaslužuju da se stalno čuvaju od zaborava, da se pominju, i da se njihove ime konstantno ističe kao jednistven primer svog vremana i svog roda. Jedan od takvih ljudi, jedinstvenih i za sva vremena- bio je i Sava Vladislavić Raguzinski; ruski grof srpskog porekla, političar, trgovac, poliglota. Ovo je jedna kratka priča o njemu. Priča o životu vrednom romana i filma, i delu vrednom svakog divljenja i poštovanja.

Pages