Društvo

U zlatno doba, u zemlji u kojoj samo nalazišta litijuma nadmašuju naslage istorijskih mitova, Veliki Vođa je naišao na problem: Kako biti Tito posle Tinta? Kako postati Đinđić a ne popiti metak?

Neukost, nekompetentnost i glupost ušuškana ispod grandomanskog mita (ikona Velikog Vođe, Niš, fasada hotela „Ambasador“) nužno izaziva mrak. I to ne samo onaj medijski na koji smo navikli. Ako je svako ukazivanje na nečiji propust „napad na Vučića“, ako je lojalnost partiji uvek ispred i iznad stručnosti, paljenje sveća je neizbežno. S tim što se na opelu upokojene normalnosti ne pale sveće lojanice, pale se one parafinske. Ne zaboravimo, parafin i vazelin su hemijski srodne materije.

Danas je objavljena tužna vest – umro je Slaviša Lekić. Osećam i dužnost i obavezu da o tom čoveku napišem nešto lepo, jer on je glavni “krivac” što i dalje pišem. Ali kako izbeći da u tom tekstu ne pominjem i sebe, a tu je priča o njemu, a ne o meni.

Ne idemo na Olimpijadu – i dobro je što ne idemo, da se dalje ne brukamo. Italijani su nam u sred Beograda očitali lekciju. A govorim o ekipi koja u svom sastavu ima Micića – MVP igrača nedavno završene Evrolige, Teodosića, MVP igrača Evrokupa, NBA igrače Marjanovića i Bjelicu, dokazane internacionalce Kalinića i Milosavljevića, Petruševa, MVP ABA lige, pa Dobrića, Davidovca, Andušića, Avramovića – i stručni štab petorice, na čelu sa Igorom Kokoškovim, pa da počnem od njih. 

Novak, Vasa, Nikola … Naši ljudi, tu iz kraja, a svetski, najbolji. Oni sa zapada da popizde – izmislili tenis, košarku, još u onom veku tamo, za sebe, da se kao kolonijalna gospoda ne dosađuju, a sada se umešali neki bivši autsajderi, kojima je bila namenjena uloga asistenata – da dodaju lopte i tako to, što bi rekli za nešto po kući, eventualno da budu posmatrači i sve pokvarili. A među njima, najgori su tamo neki Srbi.

Nekada je to izgledalo ovako: Kuražni sin, željan više da se dokaže sebi, nego drugima, na prelazu između adolescencije i rane mladosti - dok poštar sa pozivom za vojsku još nije zakucao na vrata - a opet, sa taze stečenom vozačkom dozvolom, posle jednog porodičnog ručka, čeka da otac zaspi, a zatim mimo odobrenja svog starog "pozajmljuje" ključeve njegovog "Juga 45", pravi nekoliko krugova po gradu - ako ima sreće poveze devojku i njenu drugaricu, a onda vrati i auto i ključeve na mesto i trkom u svoju sobu gde "fingira" učenje ili čitanje nekog ruskog klasika

Đorđe Balašević i Cvija – Umro je Đorđe Balašević - Jugosloven.  I sve je otišlo u Honduras!

 

“Prate me još od rane mladostit            
Tipovi spremni na sve gadosti…

Hej, sve manje tipova ostaje poput nas 
Sve drugo odavno je otišlo u Honduras …”

 

Da li je neko iznenađen — nije. Da li se očekivalo — jeste. Da li je moglo dručačije — nije. Da li su i žiri i dobitnik znali da će i ovogodišnja NIN-ova ujdurma izazvati oprečne — mahom negativne reakcije — jesu. Na kraju krajeva, to im je i bio cilj. U procesu uništavanja kulturnog identiteta jednog naroda; u procesu sprdanja sa njegovim kulturnim nasleđem — od presudne je važnosti izazvati publicitet. Smeh nije smeh ako ostane u četiri zida. Naš ironičan smeh upućen njima, je njihov slavodobitni smeh upućen nama. Oni su pobedili! Da li je to dobro — nije.

Basari se baš posrećilo – 11 godina je bio kontraendorfiran (endorfin – hormon sreće, prim. DC), dakle – nesrećan, u „Danasu“, dok je famozno u kolumni istoimenog naziva pisao o nesreći koja ga je zadesila da tu piše, da bi na oduševljenje širokih narodnih masa – čitalaca „Kurira“ i ostalih kovača sreće u najuspešnijoj zemlji Evrope – i šire, u tekućem prelaznom roku prešao u taj prestižni beogradski – i šire, list.  

Imao sam čudan osećaj mučnine. Onaj kada duša otekne od ljudske zlobe i pritisne srce s jedne i želudac s druge strane. Želudac se spusti do bešike, a srce ode skroz gore kao da hoće da iskoči iz tela i skonča pod sopstvenim nogama. Isuviše je krhko za ovaj svet. Ipak, čovek se nekako presabere, uhvati vazduh, dođe k sebi, još jednom baci pogled na sve te naslove i jedino što uspe da izusti je jedno iskreno: Ne daj se Milena, nisi sama! Naravno, tu je i ono poštovanje pretpostavke nevinosti; možda čovek nije kriv? Možda?!

Pages