Društvo

Kažu da pamćenje zlatne ribice traje samo nekoliko sekundi. Malo? Čekaj, a kolike su onda dimenzije pameti prosečnog glasača, punoletnog građanina Srbije?

- Alo, policija, hoću da prijavim krađu…
- Imate li nekakav dokaz?
- Da, video sam ko je izvršilac, slikao sam ga, mogu da vam pokažem.
- U redu, javite se sutra u našu stanicu.
- Koju?
- Našu TV stanicu „Hepi“ da vam uručimo tužbu zbog cinkarenja.

24. septembar 2023. je istorijski datum. Ako u istorijske čitanke ne uđe kao Dan dizanja Srba na ustanak, ući će kao Dan rušenja srpskih iluzija.

Koje piće najviše udara na mozak? Dobro, de, vlast u rastvoru vazelina je najgora, ali nešto dostupno svima nama, običnim ljudima?

Matori alkosi bi rekli „beton“ (ono vinjak + pivo), moj predlog je „rigoleto koktel“ (kuvano pivo sa rumom i mastikom), ali nedavni događaji pokazuju da najgore kombinacije ne truju mozak kroz jednjak, nego kroz oči i uši izložene medijima.

 Za početak beše video snimak objavljen na društvenim mrežama koji govori više od reči: Profesorka sedi za katedrom okružena učenicima – nije pristojno stajati iza leđa, upozorava ih opkoljena žena. U jednom momentu blago se pridiže da interveniše, oni iza leđa stupaju u akciju – izmiču joj stolicu, nastavnica je na podu, njeni đaci se grohotom smeju, niko da joj priđe, pruži ruku, pomogne da ustane – sevaju blicevi telefona da se ovo napredno delo ovekoveči ... 

Teška srca, moram da priznam: u prethodnom tekstu napravio sam ozbiljnu grešku! Ne, nije tačno da majstori ovdašnje političke kuhinje ne mogu da uvale svojim mušterijama nejestive specijalitete! Možda čokoladne mrvice preko demagoških fekalija ne mogu da suzbiju smrad višegodišnje folirancije, međutim, postoji drevna tehnika koja garantuje da će servirana gadost završiti u ustima (dakle, i u glavi) biračkog tela.

U zlatno doba, u zemlji u kojoj samo nalazišta litijuma nadmašuju naslage istorijskih mitova, Veliki Vođa je naišao na problem: Kako biti Tito posle Tinta? Kako postati Đinđić a ne popiti metak?

Neukost, nekompetentnost i glupost ušuškana ispod grandomanskog mita (ikona Velikog Vođe, Niš, fasada hotela „Ambasador“) nužno izaziva mrak. I to ne samo onaj medijski na koji smo navikli. Ako je svako ukazivanje na nečiji propust „napad na Vučića“, ako je lojalnost partiji uvek ispred i iznad stručnosti, paljenje sveća je neizbežno. S tim što se na opelu upokojene normalnosti ne pale sveće lojanice, pale se one parafinske. Ne zaboravimo, parafin i vazelin su hemijski srodne materije.

Danas je objavljena tužna vest – umro je Slaviša Lekić. Osećam i dužnost i obavezu da o tom čoveku napišem nešto lepo, jer on je glavni “krivac” što i dalje pišem. Ali kako izbeći da u tom tekstu ne pominjem i sebe, a tu je priča o njemu, a ne o meni.

Ne idemo na Olimpijadu – i dobro je što ne idemo, da se dalje ne brukamo. Italijani su nam u sred Beograda očitali lekciju. A govorim o ekipi koja u svom sastavu ima Micića – MVP igrača nedavno završene Evrolige, Teodosića, MVP igrača Evrokupa, NBA igrače Marjanovića i Bjelicu, dokazane internacionalce Kalinića i Milosavljevića, Petruševa, MVP ABA lige, pa Dobrića, Davidovca, Andušića, Avramovića – i stručni štab petorice, na čelu sa Igorom Kokoškovim, pa da počnem od njih.