Društvo

Živimo u vreme kada ništa nije jednostavno. Živimo u Srbiji koja nije ni tamo, ni 'vamo...neko čudno balansiranje između istoka i zapada. Da se ne foliramo, zapad nas neće, a Rusija nam ne veruje.... Sve političke mantre, od "braće Rusa", pa do "zapadnih prijatelja i evropske perspektive" su čist idiotizam i zabava za raju na kojoj profitiraju političari. Da, u nekom zapećku Evrope smo ali ni istok ni zapad ne dižu totalno ruke od tog zapećka. Normalno je da svako gleda svoje interese.

Slavi pinkovita masa dvadeset i pet godina od kako ispira srpske mozgove i od njih formira mlohavu sivu masu, podobnu za manipulaciju. Po ko zna koji put vlasnik Pinka na svojoj televiziji ubeđuje mase da je gomila njegovih programa alternatvnog tipa, da ga ima za svima, da je o suštinski dobar momak, uspešan biznismen koji je krenuo sa ništa para, ali pametno radio I stvorio imperiju. Da li I vas ova priča asocira na onu tužnu :"Naš Marko je počeo tako što je nosio gajbice…"

„Oduzeo je sebi život“, na jednoj plaži, mladi čovjek priča o svom prijatelju. Sjenka višegodišnjeg druženja prati ga kroz odrastanje, vuče u mračne dubine pogrešnog rasuđivanja, odustanjanja i površnog sagledavanja stvarnosti.

Čitam naslove, statiskike, ljudi se sve češće okreću saouništenju, odlučuju da je jednostavnije otići zauvijek nego se boriti. Nedavno saznajem za samoubistvo dječaka, osnovac.

„ Kuda si, dušo, tako rano otišao?“

Svanulo nad velegradom. U šolji poslednji srk turske kafe, ispod prstiju tastatura, a u glavi pokretne slike najnovije produkcije ispirača mozgova. Otresam utisak i stavljam ga na papir, tako manje boli, osvesti se lutanje po ostacima razuma i nekako se presabere na beloj pozadini.

O umetnosti je reč? Draga gospodo od zapadne hemisfere, pa okolo nego do egosfere i svih trenutnih asocijacija na nečoveka, neljudskost, zlo, senzacionalizam, foliranje, kao pripadnik ovog malog naroda na Balkanu, kao umetnik koji je sve što je mogao naučio od vaših sjajnih, pokradenih umetnosti širom sveta, ne mogu, a da vam ne kažem, koliko jasno vidim vašu bezvrednost i bedoću. Prosto mi se gadite!

Srpski deminutiv za modricu na oku – plavuša, a oslikava svo prihvaćanje iste kao normalne pojave, pogotovo na ženskom licu. Takođe jasno stavlja boju modrice ispred značaja iste.

Volim da šetam. Svako ima neki porok, meni je zapala šetnja. Iako obožavam sve zelene površine ovog grada, postoji jedan beogradski park kojeg bi posebno izdvojila. Raskošne krošnje višedecenijskog drveća, šareno dečije igralište, malo zbunjena fontana bez novca unutra, zimzelena i listopadna miroljubiva koegzistencija raznovrsnog rastinja, divne i na momente vijugave šetališne staze ... Manje - više, sve što jedan park, koji drži do sebe, treba da poseduje.

Živi osoba tako pola veka u retko viđenom provizorijumu. Zblanuto se okreće oko sebe, gleda svakojaka čuda. A, vala, svega ima u beogradskoj filijali Sodome i Kamore. Dotična neumorno preskače barikade i jarke po centru, nekada prijateiljskog grada. A on, maskiran i zamazan, odavno podseća na nekadašnji Bejrut, između dva bombardovanja. Stari, čekajući prevoz, hvata se za glavu, čitajući vesti, podetinji gledajući septembarske novogodišnje lampione.

Pages