Srpska se korpa sa Kosova čuje

24. septembar 2023. je istorijski datum. Ako u istorijske čitanke ne uđe kao Dan dizanja Srba na ustanak, ući će kao Dan rušenja srpskih iluzija. Posle decenije sistematskog uzgoja jadnoumlja tehnologijom đubrenja biračkog tela sadržajem TV kanalizacije, dogurali smo „cara do duvara“. Stoka sa Farme je postala Elita, Veliki Vožd je postao diler salama sa troprocentnim sadržajem mesa, a Kosovo je od Srca Srbije postalo iznutrica za prehranu prostodušne sirotinje.

Stvarno, ako je Vrhovnom komandantu i najmudrijem (i najodgovornijem) političaru trebalo 3 dana da skapira, smisli i obnaroduje šta se to (aman!) dogodilo, šta je ostalo nama, običnoj raji?

Čekaj, pa zar to nije bio taj dugo najavljivani opštenarodni ustanak protiv Kurtijevog terora? Ne, nikako! To se šačica očajnih Srba (nekako?) dokopala kamiona, blindiranih vozila, dugih (i debelih!) cevi da bi… šta? Postavila barikadu? I onda se tupavi i trapavi šiptarski pandur sapleo o žicu i poginuo? A eksploziv bio buđav? Baš buđav, ili samo ovlažen partijskim vazelinom?

Mi, sa sedim glavama (i očuvanim mozgom!) pamtimo slične događaje od pre tridesetak godina. Udarne vesti u beogradskom TV Dnevniku tada su glasile: „U genocidnom masakru nad golorukim srpskim narodom poginulo dvoje (troje, petoro...) ustaških mupovaca“. Pitanje kako goloruki narod može da pobije naoružane policijske snage, nije se postavljalo.

Zato je ključno pitanje (koje bi danas svako od nas morao da postavi!):

Kako posle 3 decenije loženja na „Srbi, narod najstariji“, na „Srbija (od Milvokija) do Tokija“ i na ono „1. sila na Balkanu, 4. u Evropi“ najstariji narod nije, bar malo, mudriji?

Da, ova zemlja je natopljena krvlju, ali zašto (aman!) točak istorije mora da nam šlajfuje u mestu? To što su isti ljudi bili na vlasti i nekad i sad, pokazuje da nešto debelo šlajfuje i u mentalnom sklopu našeg naroda.

Jer da nije prolivene krvi, ovaj tragi(komi)čni Ustanak srpskog naroda bi bio stvarno teška zajebancija! Što reče Mica Trofrtaljka: „Ako numeš da radiš mušku rabotu, ne vataj se za šlic“. Vlažne gaće balavih sledbenika pokazuju samo jedno: titranje belih bubrega nezrelog Vođe jedino može da svrši kao uzalud prosuta sluz. Takoreći – isprazno Kurtenje i Konanisanje*!

Šta je, dakle, bio cilj ove naše „specijalne operacije“? Dizanje opštenarodnog ustanka? Provociranje Kurtija da prekomernom represijom izazove reakciju međunarodne javnosti? Da dokažemo neophodnost postojanja Zajednice srpskih opština? Ili neodrživost takozvane Republike Kosovo?

Kada se podvuče crta, ispade da je Kurtijeva Takozvanija neuporedivo ozbiljnija država od naše. Jer njihove institucije (uključujući vojsku, policiju i tajne službe) su perfektno odradile posao. Za samo 24h, uz minimalne gubitke, dokazali su:

• Da mogu da neutrališu napad oružane grupe (pa bili to kriminalci, teroristi, ustanici ili vanzemaljci).

• Da su efikasniji od nas! Rezulat 1:3 mu dođe ko nedavni Zvezdin debakl na evro-sceni.

• Da su, koliko-toliko, pravna država! Ne, nisu krenuli da „redom hapse Srbe“. Čak su (bar u reklamne svrhe!) oslobodili trojicu „zbog nedostatka dokaza“.

• Da (aman!) oni štite srpske svetinje od pravoslavaca koji razbijaju manastirske dveri, ugrožavaju monahe i remete duhovni mir.

Džaba ovdašnji tabloidi urlaju da je Takozvanija mafijaška država u času kada naše pravosuđe od narko-dilerske Jovanjice pravi rasadnik ljubičica. Naši mafijaši nemaju „žutu kuću“, imaju žutu štampu. I ne prodaju organe za transplantaciju, nego raznobojne bubrege naivnim čitaocima Kurformera i voajerima Hepinka!

20 godina posle Slobe, sloboumnom narodu sloboliki političari opet uvaljuju bajke o svojoj premudrosti, svemoći i herojstvu. Višegodišnje duvanje u kosovske trube, plus redovno pasuljansko puvanje, završilo je, po ko zna koji put, kao smrdljivi vetar. Zato ne plači, srpski rode, nije u pitanju suzavac, to Veliki Vođa opet prdi u čabar.

I za kraj...

3 dana je trebalo da Vučiću smisli šta da kaže narodu, 3 dana je trebalo Radoičiću da prizna da je on sam, jadan, nekako skarabudžio vojnu jedinicu sa žestokim naoružanjem i oklopnim transporterima. Ako je (hm?) tako, možda je država, umesto kontrole medija, trebalo da kontroliše svoje „patriotske snage“?

Između korpi sa jeftinom salamom, jogurtom i šamponom i Košara punih jeftinog „topovskog mesa“ neko bi, konačno, morao da postavi pitanje:

Kada veličina stvarnih, životnih problema (a ne generisanih u TV studiju) pokaže da je Veliki Vođa samo mali, slatkorečivi manipulator, možda je vreme da ga menjamo? Ili da ga, kao u normalnim državama, ponovo zamenimo sistemom? Da, ljudi, sistem, a ne zvona i TV praporci! Da se zna ko kosi, ko vodu nosi, ko reklamira salame, a ko vodi državu.

_____________________

* Konan je nabildovani, bajkoviti holivudski lik koji neprekidno landara velikim mačem