Ana Jovanović

Rođena u Negotinu 28.10.1979. Dolazi sa istoka Srbije gde se sunce ne rađa. Ona je poštena  vLajna i to ne krije. Crna je i bela u ovom sivilu. Ista kao svi i različita. Srpkinja je i nije tuđa, jer je svoja. Zaljubljena je u reči i ne boji ih se. Zna da ih oboji! Nema biografiju, jer je sada stvara.

Njeno ime je bilo Ronina, ali su je zvali “kurva”. Viđala sam je kako prosi na ulici. Vukla je prolaznike za rukav kako bi joj udelili, ne novca već parče hleba, da utoli glad. Bila je gladna i sita svega. Lutala je od mesta do mesta, od jednog ćoška do drugog, iz ulice u ulicu, korakom mlade starice, osedele zbog nesrećne mladosti, a kojoj je prerano za radosnu starost. Ipak, bila je lepa, anđeoskog lica, sa dugim plavim loknama koje su skrivale tužne plave oči.

Gore sam.

Sa ove visine se bolje vidi koliko sam nisko. U taj vazdušni prostor ne ulaze oni bez krila feniksa.

Iz dana u dan se penjem niže. Želim da budem još gore, da dotaknem dno svoje visine i saznam šta je ispod moje zemlje sakriveno.

Ovde tajne nemaju grobove. Niko ne može da ih sahrani.

Gore sam.

Još uvek spavam. Sanjam! Pričam sa sobom u sebi. Neko drugi je jutros ustao u meni.

Bože, odvratnog li čoveka. U crnilu mojih misli je našao belo. Šmrče li šmrče. Ako nastavi tako, pretvoriće me u prah.

Dunuće vetar i od mene ni pepeo neće ostati. Jesam li zauvek zaspala, ako on ostane budan?! Ko je ON? I šta hoće od mene?

- Izlazi iz mene!

- Nisam ušao da bih odmah izašao!

- Nego kada?!

- Kada shvatiš razlog mog dolaska.

 - Ko si ti da uznemiravaš moje odaje u glavi?!

- Smisli ko sam.

- Moje misli ne razmišljaju.

Mrak. Nisam želela da upalim svoju svetlost. Prekidač je ostao negde duboko u meni i nisam mogla da ga dohvatim. Svaki pokušaj je propao. Odustala sam, jer je buka u glavi nesnosna.

Čula sam glasove koji govore da postoji samo jedan izlaz. Otvorila sam vrata i pošla u tišinu. Bilo je vreme!

Ulica je pusta i tužna. Zaplače ponekad tako sama želeći da oseti bar jedan korak čoveka, decu u trku ili škripu guma. Da joj neko pregazi asfalt.

Puna je rupa i u sebi i u svojim sećanjima. Trudila se da ih sačuva, ali što vreme više prolazi dolazi zaborav. Gde su ljudi, zapita se...

Svi zidovi okrečeni su u belo. Zna svaku fleku na njima. Po ko zna koji put ih danas broji iz svog kreveta ušuškana maštom i pokrivena lažima.

„Ustani!“, povikala sam na nju, ali se pravi da me ne čuje. Počela sam da joj preturam po misima.

- Šta tražiš? – upitala je nervozno.

- Tvoj osmeh! Želim da ti ga stavim na lice.

Videla sam mrtvog čoveka kome se noge vuku po zemlji.

Ogrebanih je kolena zbog klečanja pred pogrešnim bogom. Đavo mu je uzeo dušu. Jedva se kretao, jer mu je kičma savijena, a glava pognuta od stalnog klimanja.

Na sve je pristao što su tražili. Na kraju su mu uzeli i njega, a ništa ostavili. Jeftino se prodao onima koji su ga skupo koštali.

Umesto da ruku digne na njih on im je dizao u znak podrške. Umesto da na njih digne glas on im je glas davao. I zato sada ćuti, jer mrtvi ne mogu da govore.

Znate li onu pesmu grupe Kal “Kiss me, please”? Da sam je ja napisala dodala bih i ono "in the ass”, ali pošto nisam moram da pređem na rad (u mom slučaju je to škrabanje ovog teksta).

"Arbeit Macht Frei" pisalo je na kapijama Aušvica. Zato ću i ja osloboditi svoje misli i umesto priče napisati utiske sa sajma, a koji to ne bi trebalo biti.

Postoje žene koje umeju da vole mnogo više nego što ljubav to zna. I zato ne vole. Ja sam jedna od tih. Ovo je još jedan odlomak iz mog romana, a koji ću, po poslednji put, predstaviti na Sajmu knjiga, hala 1, štand Udruženja nezavisnih pisaca Srbije, broj 1543. Vidimo se!

 

 

-VOLIM TE, Mačko!

Dobro sam čula, preuzeo je kontrolu i ubrzao svoj ritam. Sve je ovo prebrzo za mene.

„Homo sum, humani nihil a me alienum puto.“

„Čoveksam, ništa ljudsko mi nije strano“,

Terencije

 

Pages