Ana Jovanović

Gde su mi suze nestale? Plačem, ali njih nema da druguju sa mnom. U meni sve vrišti, ali se to ne vidi. Gde ste, jebene suze? Lakše bi mi bilo. Ovaj teret na duši postaje sve teži. Ne znam koliko još mogu tona izdržati. Osećam da me izdaje snaga. Njihova bol moju ne leči, jer u svojoj ne uživam. Više ne uživam ni u njihovoj.

Previše me i on boli. Misli da je pobedio, vidim to po njegovom zluradom osmehu. Ne, ali me jeste slomio na toliko delova koje više ne mogu da pokupim u celinu.

Аnin rоmаn је dubоkо zаčinjеn еksplicitnim sеksuаlnim scеnаmа, pоvrеmеnоm pеrvеrziјоm nа kојој bi јој skinuо kаpu i dоbrim stаrim Chinаskim .
Nјеnа hеrоinа rоmаnа ruši svе bаriјеrе, prеdrаsudе о lјubаvi, sеksu , kvаzi prоmiskuitеtu, muškо-žеnskim оdnоsimа kојi su uvеk bili isti. Оn žеli lјubаv, оnа sаmо trеnutаk zаdоvоlјstvа ili оnа žеli lјubаv, а оn sаmо imа lјubаv nа јеdnо vеčе.

Nоrаh Мillеr

“Skidaj gaće, Lu!”

Toliko puta sam to čula da mi je potpuno nejasno zašto ih uopšte i oblačim. Ipak, on to izgovara drugačije i one same spadnu. Našao je zajednički jezik s njima. Čak se i pogledom razumeju. Jedino sam ja nerazumna. Dopada mi se to što želi da nosim masku dok smo zajedno. U stvari, nosim dve. Jednu stavim pre nego što dođem kod njega. Svoje lice sakrijem pod jastuk. S njim sam bezlična.

Treba mi neko da Ja bude, da se odrekne sebe. Želim da ga obučem u moju kožu i ubrizgam ovu cigansku krv.

Neka se javi ko hoće da diše moj vazduh i miriše na moj smrad. Mora da bude gad da bi mogao ja da bude.

Nudim mu besane noći i dane u kojima sviće Mesec. Poklanjam mu sve prošle i buduće sekunde, minute, sate...i ono “zauvek”. Dajem mu put posut trnjem i snagu da izdrži bol.

Hoću da stojim na svom mestu pod Suncem, neka tu sija samo za mene.

Hoću parče neba da otkinem nosem i da se popnem na oblak.

Hoću da zavijam na Mesec i da su vuci siti, a ovce na broju.

Hoću da mi je polje široko i zeleno, a korak od sedam milja.

Hoću da mi oko vidi daleko, što dalje od nosa.

Tog jutra nije stigao putničkom klasom, kao u pesmi, došao je olovnim nogama, teškim zbog odluke koju je doneo.

U kofer je spakovao budućnost nemogućih mogućnosti, a ja sam bila nemoguća i sebi i njemu i nama. Tog je jutra računao na nas. Nisam znala matematiku i oduzela sam se da bih mu sabrala misli. Skinula se do kostiju. Svoje meso mu ponudila na tanjiru. Bio je gladan, a ja sam se zasitila njega. Želela sam da budem čovek, ali ne i da mu budem žena. Spustio je zatvoren kofer pred moje noge, a otvorio sebe.

- Ne boj se! Neću ti ništa! Diši punim plućima! Jel žmuriš?

- Da! Ali ne znam zašto.

- Da bih ti ušla u misli. Obećaj mi da nećeš otvoriti oči.

- Obećavam! Samo uđi!

- Već sam tu. Čulo vida ti je ugašeno. Ostaje ti još pet.

- Pet? Misliš četiri, zar ne?

- Ne! Šesto je ono čulo koje treba da koristiš za mene, da bi me video.

- Upoznala sam skota.

- Divota, a šta je tu čudno, života ti?! Slični se nađu.

- Hoćeš svađu? Zar nisi rekao da sam matora za tebe i da želiš mlađu.

- Rekao sam to u šali, a ti mi šamarčinu opali. Znaš da želim tebe!

- Ko te jebe! Trebalo je da me voliš.

- Trebalo je da me zamoliš.

- Ja tebe da molim? Idi k vragu!

"Hej, Sloveni, još ste živi?! Nemojte da se sekirate! Još samo malo. Dok sam ja na vlasti svi ćete postati Turci. Dajem ovu izjavu prvi i poslednji put, na televiziji na kojoj ja hoću. Bunite se što neke emituju Zadruge, Parove i te realitije?! Ugasite televizore i tako smanjite troškove struje. I onako nemate da je platite. To su privatne televizije i mogu da emituju svakakav šljam po svom izboru. A briga vas što se svakakav šljam emituje na RTS, iako je to televizija koju vi placate. I to baš preko tih računa za struju.

- Ćer'o, došla si Bogu na istinu. Pokaj svoje grehe!

- Ja nisam grešna! - To je nemoguće! Kakve su ti misli?

- Onakve kakav mi je život.

- A kakav ti je život?

- Onakav kakve su mi misli.

- Je l’ pogreše one nekad?

- Retko, ali se desi.

- Dovoljno je da ti jedna misao bude grešna i zgrešila si.