Ana Jovanović

Rođena u Negotinu 28.10.1979. Dolazi sa istoka Srbije gde se sunce ne rađa. Ona je poštena  vLajna i to ne krije. Crna je i bela u ovom sivilu. Ista kao svi i različita. Srpkinja je i nije tuđa, jer je svoja. Zaljubljena je u reči i ne boji ih se. Zna da ih oboji! Nema biografiju, jer je sada stvara.

Još uvek čekam da kažeš kako sam luda, bezobrazna i sebična. Da mi nisi ti bio bitan, nego samo ja sebi. Čekam da kažeš koliko noći si bdeo nad dimom cigarete, a dana prespavao. Nabroj mi ukradene uzdahe i izgubljene sati, mesece, godine.

Čekam i da slažeš da te je boleo kurac što sam to uradila. I te živce i žice koje sam ti iskidala i moždane ćelije spržila stavi u izveštaj.

Verovatno će moja priča da vam zvuči kao mnoge druge, ali je ona moja i dozvoljava da je pričam.

Kada mi dođeš u misli, ne dozvolim da odu. Dam im svoje prste i papir da počnu da dišu umesto mene, da bih ja mogla da prestanem.

Kao da si bio Nikad sve što možda nekad pročitaš, a možda pročitaš i Nikad. Jer, ti i onako ne znaš da čitaš kako sam napisala. Tvoje Nikad je uspelo da bude i moje, a da moje Sve zbog tvog Ništa i meni to isto bude .Oba su mi ništa! I ti si bio Ništa, ali sam ja u svojoj glavi Sve od tebe pravila.

Vidim ga kad se probudim kako mi igra pred očima od sreće što će još jedan dan provesti sa mnom. Smeje mi se u lice, jer je svestan svoje vlasti nada mnom.

Ako pogledaš tami u oči ona će ti uzvratiti pogled.

Bili smo dve nule koje, kad sabereš, dobiješ duplo ništa. Volela sam da ga gledam dok se šminka i svom tužnom licu crta osmeh, a onda bi stavio čupavu narandžastu periku i okrugao crven nos. Volela sam to šarenilo na njemu, znajući da je crnilo uspeo da prefarba.

Ako ti jave da sam umrla potraži me negde daleko od zemlje. Biću na oblaku koji sakriva mesto pod Suncem od tuđih pogleda.

Pogledaj u nebo. Nađi njegov najtamniji deo koji se nadvio nad tobom i poslao kišu da bi ti sprao tugu . Ali, nemoj patiti kad budu rekli da sam umrla. I ako kažu da me više nema tamo gde se ljubav diše i uzdiše, znaj da sam u nekom prostoru bez težine života, u kome za sve ima vremena, jer ono nikud ne žuri.

Intervju upriličio Nikola Trifić

Još uvek ujutru kuvam dve kafe, a onda se setim da je nećeš popiti sa mnom, pa popijem obe. Ti sad kafu piješ sa onom koju si najviše voleo. Dugo se niste videli. Sad imate večnost da nadoknadite vreme. Verujem da pričate i o meni, ali joj nemoj reći baš sve. Ne želim da brine. Ni ja ne brinem sad kad ste zajedno.

Ovo pismo pišem da bih vam rekla da sam dobro. Dobra nisam, ali oboje znate da nikad nisam ni bila.

Vi kako ste?

Vaskrs smo proslavili tucanjem do jutra, ali ono ništa nije promenilo kako bi vratilo "nas" u život.

Razapeli smo želje na nemoguće. Oreol naše veze je prestao da sija i nestao onog trena kad smo jedan drugom počeli da skačemo po glavi, onoj istoj koju smo nekad gubili jedan zbog drugog. Čaše više nisu bile polupune nego poluprazne, a vino sa usana se nakon ugriza ljubavi pretvorilo u krv. I opila nas je.

Iz zbirke pesama "Žena u četiri zida"
Žena u 4 zida oslepela je od gledanja šta se oko nje dešava.
Skrivanje vida problem ne rešava, jer rešenja nema.
Žena u 4 zida bez stida govori istinu,
ali je samo zidovi čuju. zato sam joj rekla da ćuti i piše.

Pages