Ana Jovanović

Аnin rоmаn је dubоkо zаčinjеn еksplicitnim sеksuаlnim scеnаmа, pоvrеmеnоm pеrvеrziјоm nа kојој bi јој skinuо kаpu i dоbrim stаrim Chinаskim .
Nјеnа hеrоinа rоmаnа ruši svе bаriјеrе, prеdrаsudе о lјubаvi, sеksu , kvаzi prоmiskuitеtu, muškо-žеnskim оdnоsimа kојi su uvеk bili isti. Оn žеli lјubаv, оnа sаmо trеnutаk zаdоvоlјstvа ili оnа žеli lјubаv, а оn sаmо imа lјubаv nа јеdnо vеčе.

Nоrаh Мillеr

“Skidaj gaće, Lu!”

Toliko puta sam to čula da mi je potpuno nejasno zašto ih uopšte i oblačim. Ipak, on to izgovara drugačije i one same spadnu. Našao je zajednički jezik s njima. Čak se i pogledom razumeju. Jedino sam ja nerazumna. Dopada mi se to što želi da nosim masku dok smo zajedno. U stvari, nosim dve. Jednu stavim pre nego što dođem kod njega. Svoje lice sakrijem pod jastuk. S njim sam bezlična.

Treba mi neko da Ja bude, da se odrekne sebe. Želim da ga obučem u moju kožu i ubrizgam ovu cigansku krv.

Neka se javi ko hoće da diše moj vazduh i miriše na moj smrad. Mora da bude gad da bi mogao ja da bude.

Nudim mu besane noći i dane u kojima sviće Mesec. Poklanjam mu sve prošle i buduće sekunde, minute, sate...i ono “zauvek”. Dajem mu put posut trnjem i snagu da izdrži bol.

Hoću da stojim na svom mestu pod Suncem, neka tu sija samo za mene.

Hoću parče neba da otkinem nosem i da se popnem na oblak.

Hoću da zavijam na Mesec i da su vuci siti, a ovce na broju.

Hoću da mi je polje široko i zeleno, a korak od sedam milja.

Hoću da mi oko vidi daleko, što dalje od nosa.

Tog jutra nije stigao putničkom klasom, kao u pesmi, došao je olovnim nogama, teškim zbog odluke koju je doneo.

U kofer je spakovao budućnost nemogućih mogućnosti, a ja sam bila nemoguća i sebi i njemu i nama. Tog je jutra računao na nas. Nisam znala matematiku i oduzela sam se da bih mu sabrala misli. Skinula se do kostiju. Svoje meso mu ponudila na tanjiru. Bio je gladan, a ja sam se zasitila njega. Želela sam da budem čovek, ali ne i da mu budem žena. Spustio je zatvoren kofer pred moje noge, a otvorio sebe.

- Ne boj se! Neću ti ništa! Diši punim plućima! Jel žmuriš?

- Da! Ali ne znam zašto.

- Da bih ti ušla u misli. Obećaj mi da nećeš otvoriti oči.

- Obećavam! Samo uđi!

- Već sam tu. Čulo vida ti je ugašeno. Ostaje ti još pet.

- Pet? Misliš četiri, zar ne?

- Ne! Šesto je ono čulo koje treba da koristiš za mene, da bi me video.

- Upoznala sam skota.

- Divota, a šta je tu čudno, života ti?! Slični se nađu.

- Hoćeš svađu? Zar nisi rekao da sam matora za tebe i da želiš mlađu.

- Rekao sam to u šali, a ti mi šamarčinu opali. Znaš da želim tebe!

- Ko te jebe! Trebalo je da me voliš.

- Trebalo je da me zamoliš.

- Ja tebe da molim? Idi k vragu!

"Hej, Sloveni, još ste živi?! Nemojte da se sekirate! Još samo malo. Dok sam ja na vlasti svi ćete postati Turci. Dajem ovu izjavu prvi i poslednji put, na televiziji na kojoj ja hoću. Bunite se što neke emituju Zadruge, Parove i te realitije?! Ugasite televizore i tako smanjite troškove struje. I onako nemate da je platite. To su privatne televizije i mogu da emituju svakakav šljam po svom izboru. A briga vas što se svakakav šljam emituje na RTS, iako je to televizija koju vi placate. I to baš preko tih računa za struju.

- Ćer'o, došla si Bogu na istinu. Pokaj svoje grehe!

- Ja nisam grešna! - To je nemoguće! Kakve su ti misli?

- Onakve kakav mi je život.

- A kakav ti je život?

- Onakav kakve su mi misli.

- Je l’ pogreše one nekad?

- Retko, ali se desi.

- Dovoljno je da ti jedna misao bude grešna i zgrešila si.

Još jedno obično jutro svanulo je nama neobičnima. Još jedna je noć zaspala, jer smo se mi probudili. Još jedan pokušaj moje nežnosti.

- Hajde, skuvaj nam kafu!

I još jednom tvoj drski pogled i pogani jezik koji se brzinom svetlosti udaljava od pameti.

- Ko te jebe…

- Ako je to pitanje onda odgovor znaš.

- Jutro je, a ono je futur, ova noć je perfekat.