Ana Jovanović

Rođena u Negotinu 28.10.1979. Dolazi sa istoka Srbije gde se sunce ne rađa. Ona je poštena  vLajna i to ne krije. Crna je i bela u ovom sivilu. Ista kao svi i različita. Srpkinja je i nije tuđa, jer je svoja. Zaljubljena je u reči i ne boji ih se. Zna da ih oboji! Nema biografiju, jer je sada stvara.

Napunio sam trideset tri. Isus je u tim godinama umro i vaskrso. I ja sam umro, ali nisam hteo da vaskrsnem, jer bih ponovo bio isti. Rešio sam da se ponovo rodim.

Prošli život završen je lošim brakom. U novom sam rešio da se ne vezujem ni zakonom ni bezakonjem. Samo kurac i doviđenja. Čim sam se razveo podivljao sam i hteo da kresnem što više, da nadoknadim zbog apstinencije u braku, a bio je tu i ego tripa samodokazivanja da sam još uvek frajer.

„Daj da budem onaj koji tješi, svakom onom koji zna da griješi.“ ( Teške boje, Majke)

 

Pismo Svetoj grešnici

 

- Beli, da im damo još jednu šansu?!- upitao je Zeleni silazeći sa konja da bi zahvatio vodu sa obližnjeg jezera.

Već dugo su jahali i sad kad su se približili cilju počeo je da sumnja u svoju odluku. Pogledao je i u ostalu dvojicu.

- Riđi, Crni, šta vi mislite?

Kao što je i pretpostavio, ćute, a oči su im uprte u Belog.

Optužite me što sam izdala sebe, jer sam mu dala komad svog mesa da mu nahranim glad za mnom. I što više nikada sit neće biti.

Optužite me i za glad u svetu!

Okrivite me, jer nisam bila junak već ratnik u sukobu sa svojom željom i predala rat.

Recite da sam bila kukavica koja mu je obletala oko gnezda da bi podmetnula jaje sumnje, kako bi ga srušila i sagradila mu kulu od papira.

Optužite me za zločin protiv časti!

Moju današnju priču zameniću intervjuom, ali monolognim, to su oni najteži razgovori koji se vode sa samim sobom i koji se se nikad ne završavaju odgovorom već novim pitanjem i tako celog života. Mišljenja sam da umni ljudi nikad ne znaju odgovore na sopstvena pitanja. Sva sreća da sam ih ja znala, jer se tiču Mog autorskog projekta (koji zovu „roman“ iliti „Vera je gola“)

 

- Kako je rođena Vera?

- Volim te onako kako nikad nisam volela. Ako sudbina bude na našoj strani, mi ćemo se opet sresti.

Poljubila ga je kao da im je poslednji put, iako se nadala da će joj život ponovo pružiti šansu da ga vidi. I svih ovih godina dok je živela udaljena od njega 77,3 miliona km, Ema je razmišljala o tome da li je živ ili ga je ubila sopstvena glad.

Ni kao klinka nisam maštala o princu na belom konju, beloj venčanici, beloj posteljini na bračnom krevetu koja bi iz ljubavi pocrvenela da bi je dokazala. Ne, taj trip nije bio moj. A kamoli kad sam odrasla dovoljno da ne znam šta hoću nego šta neću. Neću da se vežem. Ova kiša mi briše tragove Ivanovih lanaca. I grad će da potopi, ali bez „tih“ okova se neću udaviti. Nebo cmizdri nad zemaljskim zlom. Nisam bila mokra do gole kože, nego do kostiju, koje bih sebi oglodala da sam mogla.

- Jebi me, Savo!

- Ne mogu više, Vera.

- Zašto?

- Jer sada s tobom vodim ljubav.

 Ima li razlike između jebanja i vođenja ljubavi? Muškarci govore da ima, ali će žene reći da nema. „Vera je gola“, a ja sam ogoljena Oljinom recenzijom.

Odlomak iz recenzije

Znam da ćeš se javiti onda kad vetrovi prestanu da duvaju u tvom pravcu, kada kiše obrišu tvoje tragove i duga se pojavi da me dozove da ispod nje prođem. Kada se vreme naoblači,  ubrza i izgubi u jurišu, a sat u glavi zaustavi. Tak Tik. Onda kad srce uspori svoj rad umorno od sopstvene brzine, sekund pre nego se zaustavi znam da ću ti čuti glas.

 Svaki moj tekst je odlomak iz moje duše, ali deo istih sam uspela da sastavim u roman.

Kao autor portala “Konkretno” ovoga puta ću vam predstaviti svoj prvenac “Vera je gola” kroz odlomak iz dela i recenzije.

 

Pages