Grad duhova

Ulica je pusta i tužna. Zaplače ponekad tako sama želeći da oseti bar jedan korak čoveka, decu u trku ili škripu guma. Da joj neko pregazi asfalt.

Puna je rupa i u sebi i u svojim sećanjima. Trudila se da ih sačuva, ali što vreme više prolazi dolazi zaborav. Gde su ljudi, zapita se...

Gleda u komšiju, susednu ulicu koja se već pretvorila u pesak, zna da je čeka ista sudbina… Nekad su zajedno bile deo grada, a on polako postaje pustinja. Živih duša nema, no se nežive još kreću, ali se i one spremaju da pobegnu.

Sa koferima u rukama, ulicom prolaze dva duha, ali je njihov hod let, ne dodiruju joj tlo, jer lebde. Ona ih ne vidi i ne oseća.

- Veruješ li ti u ljude? - upita prvi.

- Ne! Zašto da verujem u njih kad oni u mene ne veruju? – sa setom u glasu odgovara drugi.

- Mislim da oni postoje! – ne odustaje prvi.

- Druže, postoji samo ono u šta veruješ. Ja tebi verujem, ali je moje mišljenje da ljudi nemaju duha.

Prvi duh je odmahnuo rukom:

- Nemaju oni ni sebe! – reče on.