Oskar Penjov

Rođen 1963. u Jugoslaviji i živeo u toj zemlji dok je postojala. Po zanimanju automehaničar i trgovac, radim u firmi kao plastičar, a kod kuće drvostrugar i papučar (služim moju gospođu).

Kada ti negde nije dobro imaš mogućnost da se boriš za neki boljitak, ali imaš i jednostavniju mogućnost da se pokupiš i odeš negde gde se neko drugi već izborio za boljitak, pa onako gotovanski iskoristiš tuđi trud za svoje bolje. A nezvanična statistika pokazuje da je svugde bolje, ako imaš hrabrosti i volje.

Opšte je poznato da su putevi gospodnji čudni, poznato je gde počinju i gde završavaju, ali niko ne zna kako se hodočaste, kako se i gde nalaze prečice, odnosno jednosmerne obilaznice nemilih događaja kojih, da ne nabrajam, imamo i za izvoz. Došla nam zima, prava tropska, Sveti Sava ove zime odlučio da Dunav ne zaleđava, a snega imamo sasvim dovoljno za rolere i druge sitne točkaše.

I tako, prođe još jedna nova godina, deda mraz je još jednom obleteo planetu, podelio je šta je imao da podeli i sada se blaženo odmara uz domaću rakiju i prasetinu. Za to vreme laponska firma za hemijsko čišćenje marljivo otklanja tragove gareži sa crvenog kaputa uzrokovane odžačarenjem prilikom noćne podele paketića.

Kada se spomene prošlost, prva čovekova slika pred očima je kremenkovski primitivizam u svim sferama postojanja, a našu sadašnjost u odnosu na prošlost vidimo kao naprednu epohu. Spominjanje budućnosti kod nas stvara sliku nečeg samo zamislivog, toliko naprednog da je nemoguće realizovati bez neke posebne vanzemaljske tehnologije. Neverovatno je da u današnje vreme na našoj planeti imamo krajnji primitivizam po neistraženim zabitima, ali i neverovatne futurističke građevine nekih svetskih metropola.

U ranim jutarnjim satima bezdušni budilnik nas katapultira iz najlepšeg sna obaveštavajući nas da je vreme za ustanak i preliminarne pripreme za odlazak na posao, i tako započinje mehaničko upravljanje našeg budilnika našim životom. Mehanički pripremimo kafu, utrošimo je sa ratlukom ili rakijom, ili nekom kombinovanom metodom, a onda palijamo na posao. Naravno, uvek postoji čarobno dugme na budilniku koje će da mu prekine jutarnje urlanje i produži nam užitak jastukovanja, pogotovu u zimskom periodu.

Eto, polako ali neumitno, nailazi nam još jedan doček nove godine, još jedno šljašćivanje gradskih trgova, a koje onako uzgred košta više nego restauracija nekih kliničkih centara. Naravno, mizernu cenu ovih dekoracija plaća država, ali od prihoda koji nove dahije ubiraju od naroda. Ipak, veselo ćemo dočekati novu godinu nadajući se nekom boljitku koji bi, po vizijama plemenskog poglavice mogao uslediti za dve godine, iz čega proizilazi da ćemo se radovati tek za dve godine. I tako svake godine, ako dočekamo.

Eminentni stručnjaci iz tamo negde tvrde da, ako čovek mnogo puta ponovi neku laž, počne i sam da veruje u istu, pa tako laž postaje istina. Odavno preminuli pevač Rej Čarls je pre neki dan rekao da je kroz svoje tamne naočare uvideo da je mleko belo, i sneg je beo, ali ipak nisu iste nijanse. Dakle, ako postoji bilo kakva razlika u boji mleka i snega, onda mleko nije belo ili sneg nije beo, što daje povod da jednoga dana naučnici dokažu da je popularni Rej eskivirao istinu.

Majka Muju šišala i ošišala na struju, što definitivno ukazuje na činjenicu da struja postoji. Kao i Bog. Ne vidiš, ali znaš da postoji, iako lično iskustvo saznanja o postojanju struje nije baš prijatno. Od trenutka kada je izmozgana struja je postala i ostala sastavni deo svakodnevice urbanog čoveka, i nije menjala ni dlaku, a ni ćud. Pa, struja je, nije vuk.

Kakvu li to pamet ima neko ko klincu osnovcu objašnjava, sa sve sugestivnim impulsima, da je rakija mnogo bolja od piva. Ono kao, probaj mali, pa će’ da vidiš. E, pa, taj ozračeni hibridni dupeglavac, izraziti ekscentrik sa balans štanglom u značajnom debalansu, je niko drugi nego njegova niskost, poslednji srpski car, a maliganska edukacija pionira se desila na jednoj njegovoj putešestviji po zemlji Srbiji.

Pa, navikli smo na maestralna laprdanja devijantne istine našeg poslednjeg cara, tako da nastavak njegovih humorističkih epizoda predstavlja samo još jedan rijaliti namenjen još neošišanim ovcama, jer su ošišane već prilagođene aktuelnom crnom humoru. Vickast neki car, nema šta. Osim toga, nenadmašan je ekspert u svim sferama našeg bitisanja, a posebno u svom mučeničkom putu ka ginisovoj knjizi rekordnih gluposti. Naučen neki, bre. Pozavršavao suvi genije škole, uči još uvek, završava, ali  i završiće jednom, sigurno.

Pages