Oskar Penjov

Rođen 1963. u Jugoslaviji i živeo u toj zemlji dok je postojala. Po zanimanju automehaničar i trgovac, radim u firmi kao plastičar, a kod kuće drvostrugar i papučar (služim moju gospođu).

Kakvu li to pamet ima neko ko klincu osnovcu objašnjava, sa sve sugestivnim impulsima, da je rakija mnogo bolja od piva. Ono kao, probaj mali, pa će’ da vidiš. E, pa, taj ozračeni hibridni dupeglavac, izraziti ekscentrik sa balans štanglom u značajnom debalansu, je niko drugi nego njegova niskost, poslednji srpski car, a maliganska edukacija pionira se desila na jednoj njegovoj putešestviji po zemlji Srbiji.

Pa, navikli smo na maestralna laprdanja devijantne istine našeg poslednjeg cara, tako da nastavak njegovih humorističkih epizoda predstavlja samo još jedan rijaliti namenjen još neošišanim ovcama, jer su ošišane već prilagođene aktuelnom crnom humoru. Vickast neki car, nema šta. Osim toga, nenadmašan je ekspert u svim sferama našeg bitisanja, a posebno u svom mučeničkom putu ka ginisovoj knjizi rekordnih gluposti. Naučen neki, bre. Pozavršavao suvi genije škole, uči još uvek, završava, ali  i završiće jednom, sigurno.

Jednom prilikom, stvorio je gospod Adama, pa posle nekog vremena od nekog Adamovog dela sklepao je i Evu. Ali, Adam i Eva su prozirno pohotnim pogledom samo belo gledali jedno drugog, tako da je Bog bio prinuđen da im instalira nešto vezano sa osećanjima. Kao rezultat ove emocionalne nadogradnje, nastala je pompezno proslavljena ljubav, večnija od večnosti, a čistija čak i od gradske čistoće. Iako bez Eve nema dobre ševe, ponekad Adam dobije Stevu koji menja Evu, ali niko nije savršen, a ljubav i dalje ostaje ljubav, pa makar i opšte neshvaćeno neprihvaćena.

Silikonska ekspanzija radi estetike savremenog ljudskog bića nije novog datuma, ali kako vreme odmiče silikoni su sve jevtiniji, pa tako i pristupačniji. A trpaju se gde god se može, kao majonez. Težnja za telom o kome će se ispredati legende prevazilazi normalne granice zdravog razuma, pa se tako često dešava da umesto legendarno lepog tela silikonizacija rezultuje legendarno nakaradnim. Ali, bitno je da je silikonski legendarno.

Taman čovek pomisli da je u životu video sve neverovatno i ga više ništa ne može iznenaditi, desi se još jedna naučno fantastična anegdota na našem parčetu Balkana. Po direktivi državnog vrha sveti arhijerejski sinod je doneo neopozivu odluku da poslednji srpski car bude odlikovan Ordenom Svetog Save prvog reda, na pompeznoj proslavi osamstogodišnjice autokefalnosti Srpske Pravoslavne Crkve.

Ako je čovek siguran da je išao u neku školu ili radio neki posao u mladosti, onda sa vrlo verovatnom sigurnošću može reći da je jednom prilikom rođen. Ali, kako je to uopšte moglo da se desi? Pa, u nekom trenutku večnosti jedna izmorena roda kojoj se desio nedokučiv problem sa navigacijom, sletela je da malo odmori i tu priliku je iskoristila da se reši nepotrebnog tereta, a pri tome i usreći nekoga. Ipak, nikada nije odgonetnuto pitanje odakle potiču bebe koje rode donose.

Sasvim je jasno da pred gospodom Bogom definitivno nismo svi jednaki, u svakom smislu. Ako izuzmemo nebitne fizičke razlike, osim u konsataciji polova, mentalne razlike su velike kao baskonačni svemir. Shvatanja i prihvatanja osnovnih društvenih normi su veoma šarenolika, pa su opšta društvena ponašanja nekima prihvatljiva, a nekima ne. U svakom žitu ima kukolja, pa tako i kod ljudi postoje mentalne devijacije koje uzimaju sve više maha, a ispoljavaju se neprihvatljivim ponašanjem pojedinaca.

Eto, sa neizmernom radošću konačno dočekasmo naučno fantastični jubilej četvrtvekovnog postojanja i rada univerzalne mašine za ispiranje, pretpranje i pranje nacionalnih mozgića, koja ujedno funkcioniše i kao direktni transporter želja njegovog veličanstva široj javnosti, zbog čega je i dobila status nacionalne televizije.

Svojim krupnim bademastim okicama često je imala prilike da vidi kako neki ljudi ubijaju njene sunarodnike i uvek je imala sreće da ne bude u markirana krstićem optičkog nišana. Ali sada, prvi put je gledala u svog dželata i osetila njegovu neodoljivu želju da joj uzme život, koji joj nije dao. Znajući šta je čeka  sklopila je oči, a onda je usledio prasak. U neverici da je još uvek živa i nepovređena otvorila je oči i ugledala svog dželata, nepomičnog u lokvi sopstvene krvi, a onda je pojurila zlatno žutom savanom daleko od svoje sudbine.

Dešava se kod ljudi da iz nekog razloga ponekad malo prsnu i dobiju jaku želju ili direktivu da nekoga usmere ka čistilištu. Ako su bili dobri tokom godine, zlatna ribica im ispunjava želju, a nekim dijabolama i u kontinuitetu, bez obzira ko je meta. Kada obave posao tako vešto prikriju tragove da policija ne pokreće istragu smatrajući je dangubljenjem. Nema metka, nema oružja, nema ni krivca. Čak ni ukokani nema neku posebnu želju da sazna ko ga je roknuo sa višestrukim overavanjem.

Pages