Moskvarenje

Sve što je trebalo da se ponese na put, spakovano je u dve kese tregerice i sedamnaest kofera, u koje je Mira ugazila svu kozmetiku i hranu za dva sledeća života. Garderobu nije pakovala, jer je postojala mogućnost da kineska roba u Kini bude za dve do tri bruce jevtinija nego roba iz druge ruke i treće noge u Zimbabveu. Majstor Đole je sve to viljuškarom posložio u šest prikolica, i bili smo spremni za pokret. Majstor koji se trenutno može naći ponovo samo u kafanskoj loži, dobro je odradio posao, verovatno iz zahvalnosti što sam mu odveo ženu, sa nadom da ću je negde usput i izgubiti. Ni sam ne znam zašto, ali moram naglasiti da je posle majstorove intervencije moja trabant limuzina žarila i palila asfalt pri brzini od čak pedeset pet kilometara na dan. U toku vožnje u nekoliko navrata vodio sam prijatan monolog sa Mirom, pri kojem je Mira ćutala k’o govno u travi, jer joj domaće vaspitanje nalaže da ne govori kada ima nešto u ustima. Do prvih ruskih graničnih bedema osećao sam se k’o isceđeni kanarinac koji nimalo nije ličio na onog sa slike u pasošu, pa je carinik bio prinuđen da izvrši brzu genetsku kontrolu iz nekog, samo njemu poznatog razloga.

U nastavku putovanja Mira je, uživajući u prijatnom prolećnom suncu, nabacila svoje nožice na šoferku i sunčala tabane. Pred nama se kotrljala neka šklopocija od  vojnog kamiona iz doba Neronovog opšteg ludila, besomučno trujući vazduh koji smo bili prinuđeni da udišemo, sa sve vojskom u njemu, a meni nije bilo odmah jasno zašto svi vojnici balaveći pilje u Miru. Napalili se k’o da su u krematorijumu, a ne u kamionu. Čak se i kamion napalio, tako da je dim bio sve gušći. Prava inspiracija za horor filmove. Tek mnogo kasnije sam shvatio da je sunčanjem tabana istovremeno sunčala i pupak, jer je gaćice smatrala nepotrebnim izdatkom. A, možda i nije sunčala pupak već samo bližu okolinu spomenute lokacije. U nekoliko navrata nas je zaustavljala lokalna policija sa namerom generalnog pretresa, ali zahvaljujući pejzažu Mirinog osunčavanja, brzo su zaboravili šta su hteli. Isti scenario je bio i sa grupicom terorističkih mudžahedina koji su se pripremali za molitvu u jednoj maloj lokalnoj kapeli.

Stigavši do Moskve, sasvim slučajno smo primetili da smo ostali bez pljuge, što znači da smo stigli u pravo vreme. Mira nije imala problem sa pušenjem, jer nije nešto izbirljiva, i uvek je bila u stanju da popuši sve što može da se popuši. Od nekoga sam čuo da je još u ranoj mladosti počela da puše u ozbiljnom pušačkom orkestru što joj je anatomski uobličilo usne, tako da su njene usne poprimile autentičan oblik prstenastog mišića na završetku debelog creva. Svašta tu može da uđe, ali i da izađe. Ipak, Mira je ljubazno, ali izričito, insistirala da želi da puši roze Britiše švance, pa smo bili prinuđeni da navaćarimo komfort klasni metro za London, a preko Johanesburga. Stigli smo u trena oka, tako da jadna Mira nije stigla ni da popuši ono što je započela. Čak je i meni bilo skoro pa neprijatno. U najbližoj londonskoj trafici, svega nekoliko kilometra od Aberdina, dobili smo informaciju da se Mirine pljuge mogu kupiti samo u Dortmundu. E, jebi ga, Dortmund je daleko čak i za moskovski metro, a zbog gubljenja tog dragocenog vremena može da se desi da cena šangajskih prasića u međuvremenu poraste, tako da je Mira morala da se zadovoljava samo ekološkim modelom. Pa, i nije nam teško palo. Ali, po povratku u Moskvu Mira je odlučila da poseti rodbinu samo na kratko, jer je u međuvremenu skontala da bez ikakve investicije može da poseti i Kinu.

Poseta njenoj rodbini bila je bilateralno srdačna, ali trajala je neverovatno kratko, jer su zalupili vrata i postavili barikade sa bodljikavom žicom i minskim poljem čim su je videli, pa smo glad morali da regulišemo u narodnoj kuhinji. Krkali smo neku posnu boraniju, a posle obilnog ručka Mira je usput na obližnjoj deponiji našla i posmtne ostatke nekog pasulja, za koji je pomislila da je šteta da se baci, i nastavili smo put ka Šangaju.

Tridesetak kilometara kasnije bili smo opkoljeni od strane osam ruskih divizija smrti, koji su od posledica pasulja pomislili da neko vrši nuklearni napad na Rusiju. Posle par minuta situacija je razjašnjena i Mira je od ruskog vladara dobila na poklon prigušivač koji joj je odmah i besplatno ugrađen sa trogodišnjom garancijom i servisnom knjižicom, kao i pratnju od nekih dvadesetak najnovijih poljoprivrednih aviona naoružanih do bola, da bi se kasnije izbegli eventualni problemi sa ruskom mornaricom stacioniranom u sibirskom moru. I prigušivač je bio novije generacije, tako da je sa konstantnom upotrebom iz prigušivača dolazila i prijatna muzika najslušanijeg tibetanskog čardaša u izvođenju čečenskog nacionalnog džez orkestra i horom stepskih delfina.

Nastavili smo put, proputovali još nekoliko sati, i u nekom veleselu na Tibetu smo zaključili da je vreme za noćni odmor u ranim jutarnjim satima. Bračni krevet za jednu osobu u trećoj prikoilci bio je pomalo tesan zbog gabarita prigušivača, ali sam u nekoliko navrata poželeo da je dobila i masku sa prigušivačem. Ipak, njeno jedva čujno hrkanje izvojevalo je pobedu držanjem na distanci sve vampire, gargojle, vukodlake i druge nečiste stvorove, pa čak i sa drugih planeta. I lamu je pretvorila u salamu sa povrćem i svežim čvarcima. Meštani su nam zbog toga bili veoma zahvalni i od njih smo dobili počasnu značku najčistijih čistača nečistiih sa ukrštenim glogovim mladicama, kao i motokultivator sa balirkom za saksijski uzgoj glogovih mladica, papagaja i drugih bodljikavih lešinara. I odosmo mi dalje udarajući revolucionarne temelje novog svetskog proretka…