Zoran Petković

Rođen 1952. u Čačku, živi u Srbiji, ali time nije mentalno ograničen. Opsesivni kreativac opšteg usmerenja - muzika, stihoklepine, karikature, aforizmi... Decenijama uzaludno juriša na vetrenjače ljudske gluposti, nezavisno od njihovog porekla, popularnosti ili rasprostranjenosti. Rane koje pri tom nastaju, leči tradicionalnim narodnim medikamentima (točenim ili flaširanim), koje ujedno i koristi kao rastvarač za crnpurastu boju svoga humora.

Devedesetih, dok su drugi duvali u pištaljke, ja sam lajao aforizme i stihoklepine protiv uljeza u naše živote. Nisam tada ni sanjao da će doći vreme kada će banda raznih vulinodrecuna i šešeljofiličara ikada ponovo doći u priliku da preskoči ograde pristojnosti i ponovi upad. Ondašnja misao da su „džeparoši, šibicari i političari jedine profesije čija se uspešnost bazira na odvlačenju pažnje“ više puta se potvrdila na ovdašnjim prostorima, pogotovu u doba predizbornih kampanja.

Ko  je najbolji šofer? Onaj ko najbrže stigne iz mesta A u mesto B? Ili onaj ko ima najmanje prekršaja i troši najmanje auto-limarije po kilometru pređenog puta?

A ko je najbolji moler? Onaj ko najbrže skarabudži rabotu, ili onaj kome niko ne može da nađe ni manu, ni dlaku iz četke na taze okrečenom zidu, pani večiti tragači za dlakama u jajetu?

- Ju...! Zar se tako dolazi na posao?

- Eh, ja sam znao da dvadesetak santima golog muškog mesa mogu da izazovu  uzbuđenje, samo  nisam znao da se to meso nalazi na potkolenici!

- A, be, Sanija, el si čula, javili na televizor da otvoren novi kuridor!
- A šo be mi to pričaš?
- Če ga vikaju Veliki Miško!
- Pa šta to ima veze s nas, Cigani?
- Ma, če zatvore Ibarsku magistralu, pa di če radu Baki Burduš i Sanela Ajfon?

Od kolevke, pa do groba čovek prolazi kroz razne faze mentalnog razvoja. Od simpatičnog druženja sa zamišljenim prijateljima, preko slatkog pokušaja da se Deda Mraz sanjivim okicama ulovi u ponoć; od vere u nepobedivost vojske koju služimo, pa do vere u nepogrešivost Velikog Vođe koji daruje penzije...

Koja je najgora psovka koju ste čuli u životu? Ona u kojoj se pominje mrtvo dete? Ili „dete od kilo“? Možda ona gde je objekat prostačko-proširene rečenice „mila majka“, servirana uz priloge „u trulu sisu“ i „na rapavu dasku“? Uh...! Da, srpski narod možda nije baš bogat u nekim stvarima, ali mu je zato jezik prebogat!

O, la-la... Francuska voli Sr-bi-Ju... I prizna-je Ko-so-Vo...

O, la-la... Francuska voli Sr-bi-Ju... I prizna-je Ko-so-Vo...

Odavno je poznato da u političkoj borbi učesnici potežu ideologiju. Jedino je Srbija izuzetak! U njoj je ove nedelje Veliki Vladar potegao - stomatologiju.

Srećne zemlje su poznate po rupama u siru i rupičastom ženskom vešu, nesrećne po rupama u zakonu. Tu, za razliku od alaskog ribarenja, kroz rupičasta okca u mreži pravosuđa najlakše izmigolje velike ribe. Ili bar one male, ali iz jata moćnih ajkula. Jer pravda je slepa, ima povez preko očiju, a za njeno streljanje potrebno je samo da se stavi pred streljački vod egzekutorske vlasti i ispali rafal iz dobro podmazanih medijskih cevi.

Pages