Zoran Petković

Rođen 1952. u Čačku, živi u Srbiji, ali time nije mentalno ograničen. Opsesivni kreativac opšteg usmerenja - muzika, stihoklepine, karikature, aforizmi... Decenijama uzaludno juriša na vetrenjače ljudske gluposti, nezavisno od njihovog porekla, popularnosti ili rasprostranjenosti. Rane koje pri tom nastaju, leči tradicionalnim narodnim medikamentima (točenim ili flaširanim), koje ujedno i koristi kao rastvarač za crnpurastu boju svoga humora.

Ova 2. nedelja u Februaru biće zapamćena po 2 izuzetna događaja: utemeljenje nove atletske discipline bacanje kokošaka u dalj, i ukidanje lovostaja i otvaranje lovne sezone na visoku mafijašku divljač. Dobro, de, znam…! Ono sa kokoškama nije atletska disciplina već pre streljaštvo, mada, lako može da se svrsta i u borilačke sportove. U političkoj areni Srbije i do sada je letelo perje, jedino je sada po prvi put poletelo zajedno sa živinom.

U plodnim krajevima južne Srbije, gde od svih kultura najslabije uspevaju padeži, postoji izraz „dvaes-dva bez glavu“. Naravno, u pitanju su santimetri, i naravno, u pitanju je standardno baljezganje pijanih mužjaka. Posle pola gajbe piva koje „icepìmo pred zem-zadrugu“ hvalisanje seksualnim dimenzijama (uz landaranje uspomenama na neke davne pijanke ili kafanske tuče) je deo tradicionalnog južnjačkog folklora. To što prilikom pražnjenja bešike iza obližnje tarabe svako od alkosa brižljivo šakom krije svoju „šaku jada“, takođe je deo pišačkog bon-tona.

U stara, dobra(?) vremena, kada se ljubav prema Vođi izražavala horskim pevanjem i uručivanjem valjkastog predmeta na stadionu, kružio je vic o nesrećnom povratniku sa Golog otoka. Kad je najzad, željan svega posle višegodišnje robije, ušao u kafanu i naručio šniclu, kobasicu i vino kelner ga je dočekao rafalom pitanja: Bečku ili parisku? Kranjsku ili sremsku? Tikvešku smederevku ili Karlovački rizling?
Setivši se da se jednom već debelo opekao pri izjašnjavanju, on mu zakuka:

Ne znam kako vama, ali meni je upad „šačice građana“ u američki parlament (i to baš na srpsko Badnje veče) izazivao zluradu potrebu da prste (još masne od šarana i pite kupusare) zašljepim na daljinski. Direktan prenos reprize 5. oktobra na nizu belosvetskih TV kanala (uključujući i ruski, kineski i „luksemburški“) je nešto što kod svakog normalnog, inatu sklonog, Srbina izaziva blagu dozu ponosa: Ej, narode, pa mi smo pretekli Amere za 2 decenije!

Kada je prošle godine, negde u ovo doba, uz praporce Deda Mrazovih irvasa, Voljeni Vođa (skraćeno – „Vo“) prozborio kinesku vradžbinu „Ua...ću e žen...“, mi, zdravorazumski skeptici, smo se kerebečili i pravili (☞) sprdačinu. Niko od nas, zezatorskih korektora svevlašća, nije mogao da pojmi da moć Njegova prevazilazi granice ove jadne zemlje, da se reč Njegova čuje dalje od pinkoidne kanalizacije i da volja Njegova može da prizove globalnu pošast!

Da li znate koja je omiljena zanimacija naroda u Srbiji? Ne, nije seks! Od kako je napredni boljitak prodro duboko u naše krajeve, ta takozvana „sirotinjska zanimacija“ zamenjena je nečim mnogo naprednijim. U pitanju su – svečana otvaranja! Da, i svečana zatvaranja, ali kao što primer Miškovića (i ponekog biznismena iz oblasti praškastih materija) govori, svečana zatvaranja često su površna, kratkotrajna i neefikasna. Zato se oprašivanje naroda u mozak obavlja škljocanjem makaza pred kamerama, svečanim govorancijama i štrickanjem crvenih pantljika.

ĐilasŠolakSoroš… Uh! Čak i samo kotrljanje rapavih suglasnika u ustima izaziva pojačano lučenje pljuvačke, mučninu i potrebu da se tih poganih reči otarasimo u nekoj pljuvanoici, pisoaru, WC šolji... A može i po mikrofonu, ako ste nekim slučajem Krle, Sarapa ili neki mlađani konzument đakonija iz skupštinskog restorana.

Znate onaj vic, ono kada Haso savetuje Muju kako da poveća svoje skromne dimenzije kako bi zadovoljio Fatu?
- Uzmi, bolan, balon rakije, veži ga kanapom za ćunu, pusti da visi 3 dana i biće ti ko u porno-crnca, ma ko u Tajsona i Lebrona zajedno!
Posle 3 dana, pita ga Haso kako napreduje terapija.
- Pa, – veli Mujo – boju sam postigao, sad samo još i dužinu!

„Credo quia absurdum est“ („verujem jer je besmisleno“) je suština religije. Pravoj veri ne trebaju dokazi, pravoj veri ne trebaju čuda, dovoljna je reč proroka... Mada se pomenuta izreka pogrešno pripisuje Sv. Avgustinu, nju je izrekao Tertulijan, drevni hrišćanski teolog, negde u pauzi između Neronovog hranjenja lavova mučenicima i Konstantinovog svojatanja hrišćanstva kao alatke kojom se presto visoko izdiže iznad zemlje kojom se vlada. Čak i mnogo kasnije kada je religija proglašena za „opijum za mase“, u božanski autoritet vladara nije se diralo.

Demokratija je čudna stvar. Skineš prst sa daljinskog, staviš ga na čelo, odeš na glasačko mesto i zaokružiš brojku na nekakvom papiru. A onda sledeće 4 godine snosiš posledice svoje odluke… A možda i ne?

Pages