Zoran Petković

Sećate li se onih scena iz američkih filmova kada umirući heroj ili zanosna junakinja traži od drugog lika da nešto obeća? Ono uz dramsku pauzu, držanje za ruku, „dubinski“ pogled i zalazak sunca? I kako posle onaj što je nešto obećao prelazi 7 mora, 7 gora, pustinju prepunu škorpija i močvaru nastanjenu zombijima samo da bi održao obećanje? Ili, naprotiv, u drugom delu filma gledamo suze na dečijem licu, slušamo tužnu muziku, kucu koja cvili i čitamo titl: „Ali, tata, ti si mi obećao…!“

Kada se prošle nedelje u balkanskoj Igri prestola gvozdeni presto Mila Đukanovića urušio od tridesetogodišnje korozije, jezičke igrarije u meni počele su da skakuću od radosti! Ih, Milo dobio milokliz! Oni sa viškom godina i manjkom arterijskih naslaga u mozgu setiće se termina, za ostale – sledi titlovanje:

 „Oče naš“, ta osnovna hrišćanska molitva stara je 2000 godina. Za razliku od nekih kasnijih veličanstvenih zdanja u mermeru, zlatu i pergamentu, uklesana je u temelje same vere. Da, u njoj se moli da budemo siti, da nam se oproste dugovi naši (uz foliranje da ih mi, kao, opraštamo) ali ključna stvar je da se Bogu priznaju pravo očinstva nad nama, suverenitet nad nebom i zemljom, uz završnu molbu da nas spase od „iskušenija“ i „lukavogo“.

Veličanstvena pobeda ljudskog roda nad zlim virusom, koja se dogodila prošle nedelje, morala bi kod svakog potomka naših majmunolikih predaka da izazove napad ponosa! Pobedili smo kugu, poslali smo pripadnike svoje vrste da kruže po orbitama i gacaju po Mesecu, naše igračke rovere po površini Marsa... A sada, posle uspešnog dešifrovanja DNK, uspeli smo da (za nepunih 7 meseci!) virusnoj apokalipsi zviznemo šamarčinu uspešne vakcine! Bravo, naši! Ale-ale-ale-alee...!

Klikće soko nad kninskom tvrđavom
sa orlom se surim razgovara:
Aoj, orle, moj po perju brate,
šta se ono pod Pliskovo vidi?
Dal to ljute guje poskakuše
kolo vode, jedna drugu slede?
Il to stado hita ka istoku,
ovce bele hrle svome klanju?
Možda Krka nove pute traži,
mesto moru, Dunavu se nada?

Ova zemlja je natopljena krvlju! Zato nam točak istorije šlajfuje u mestu.

“Dragi građani Srbije, ako nam poverite vaših 1000 evra, kroz mesec dana vraćamo 1200! Za višestruko veće iznose, mesečna kamata biće i do 30%!“

Notorna je činjenica da se politika ovde doživljava kao oblik seksualnih aktivnosti. Da li je to posledica genitalne frustriranosti učesnika ili nešto drugo, trebalo bi da kažu stručnjaci. Naravno, pravi stručnjaci iz oblasti psihologije, a ne dileri italijanskih cipela, ljubitelji plavookih vanzemaljaca ili „teslolozi“ sa medicinskim titulama. Ili je to nekakva bolesna kombinacija onog „da je rat nastavak politike drugim sredstvima“ i hipičaste parole „vodite ljubav, a ne rat“?

Sećate li se ono pre 4 godine kad je Tramp izgubio izbore, a postao predsednik? Čekaj… Tramp izgubio izbore? Pa, da! Bez obzira na to što je ukupno imao skoro 3 miliona glasova manje, posredni, teritorijalni izborni sistem obezbedio mu je pobedu, jer glasovi iz nekih federalnih jedinica (jel to neko pomenu SFRJ?) bili bitniji od drugih. Na primer, na biralištima u Pensilvaniji je osvojio samo 0.7% više glasova lokalnog stanovništva, ali su se oni brojali preko 7% u pobedničkom zbiru.

Nemačka, februar 1933… Nepunih mesec dana pošto je Hitler položio zakletvu kao kancelar (po naški – premijer), grupa nacističkih aktivista, koristeći noć umesto fantomki, zapalila je Rajhstag (po naški – parlament). Za paljevinu su optužili političke protivnike, pohapsili ih, a vlast je iz demokratije prešla u jednopartijsku diktaturu na čelu sa svemoćnim firerom. Parlament je, budući da je postao nepotreban, raspušten, a brigu o tome šta narod treba da misli, preuzeo je her Gebels.