Zoran Petković

To što je na južnoj hemisferi sada leto, pa je tamo Deda Mraz u svoje saonice upregao leteće kengure umesto irvasa, ima za posledicu 2 stvari: pokloni malkice kasne, a ludilo novogodišnjeg bančenja i dalje traje. A kako su svi plodovi današnjeg ludila posledica nekakvih ranijih setvi, hajde da malo razgrnemo opalo lišće sa buđavih kalendara. Stvarno, kako je došlo do toga da prvak sveta u tučkanju žutih loptica bude tretiran kao dimljeni osunećenik na mađarskoj granici?

Neukost, nekompetentnost i glupost ušuškana ispod grandomanskog mita (ikona Velikog Vođe, Niš, fasada hotela „Ambasador“) nužno izaziva mrak. I to ne samo onaj medijski na koji smo navikli. Ako je svako ukazivanje na nečiji propust „napad na Vučića“, ako je lojalnost partiji uvek ispred i iznad stručnosti, paljenje sveća je neizbežno. S tim što se na opelu upokojene normalnosti ne pale sveće lojanice, pale se one parafinske. Ne zaboravimo, parafin i vazelin su hemijski srodne materije.

1) „Svaka vlast kvari, apsolutna vlast kvari apsolutno.“
2) „Svi političari su govna! Srećom, kotlić demokratije iznad WC šolje vlasti obezbeđuje da ne zabagre.“

- Mama, jel ono Vučić?
- Ne, sine, ono je bager.
- Ali, mama, deda kaže da Vučić pomera brda, a ona mašina baš, baš, pomera zemlju!

Da, dečija usta svašta kažu... Godinama je serija emisija „Kefalica“ rađena upravo u tom fazonu, sa ciljem da nam taj dečiji pogled na svet odraslih izazove osmeh. Na primer oni detinjasti odgovori na to kako se prave bebe: „Sramota me da kažem, jer je to jedan bezobrazan posao“. Ili: „Bebe se prave od rode ili kupusa, kako ko voli“.

Susret najpoznatijeg holivudskog gusara i najvećeg Kapetana Hobotnice bio bi najznačajniji događaj protekle nedelje, samo da živimo u nekoj normalnoj zemlji. Dobro de, znam! Ne kraže se „gusar“ nego „pirat“ i u normalnoj zemlji ne postoji sprega vlasti, proizvođača droge, policije, pravosuđa i medijske porote. Ustvari, normalne zemlje su prikraćene za mnogo toga što uspeva na ovim prostorima. Hobotnica, „La Piovra“, je bila prvenstveno italijanski specijalitet, međutim ovde je uveliko nadmašena.

Nepune 3 nedelje posle Kurtijevog landaranja suverenitetom Takozvanije, na laticama kosovskih božura ponovo vidimo ROSU. Vlažni vazduh sa Atlantika opet je doneo nepogode praćene grmljavinom, a osim grmljavine vatrenog oružja, grmljavina bombastih reči i potop vatrenih izjava sručio se na gudure Zapadnog Balkana. Čekaj, da li se to sprema novi Balkanski rat?

Aman, ljudi, u kakvoj zemlji to živimo?! U danu kada je umrlo preko 50 njenih građana udarna vest na vazelinskoj televiziji bilo je – otvaranje fabrike čokolade! Iste nedelje proglašena je velika pobeda: na „svetoj Srpskoj zemlji“, u „srcu Srbije“, državni simboli Srbije (poput „bezobraznih“ delova tela u pristojnoj štampi) biće cenzurisani nalepnicama! A u mesecu u kome je umrlo 1200 ljudi, sati i sati specijalnih emisija bili su posvećeni psovanju jedne majke umesto smrti njih više stotina!

Preseci, burazeru, pa podeli… Ne karte… narod!

U balkanskoj igraonici prestola, na zelenoj čoji (rusko-američkog) ruleta kockari u tuđe glave ponovo likuju. Čipovi su podeljeni, igra može da počne. A Kurti, Vučić, Vulin, Dodik ponovo licitiraju...

- E, bate, sećaš se ono letos kada je Grčki narod izašao na ulice i bunio se protiv požara i protivustavnih vatrogasnih mera?
- A?
- Uh, izvini, zeznuo sam se… Nije Grčka nego Francuska i nisu protivpožarne mere nego epidemiološke…

Ne znam zašto, ali nedavni događaji u (bliskoj nam) Crnoj Gori i (dalekobilo) Avganistanu me podsetiše na seriju „Igra prestola“. Znate ono mrčkanje bajki i perverzija, gde se u izmišljenim zemljama vladari malo igraju politike, malo erogenim zonama, a najviše glavama podanika. I mada su u Crnoj Gori krvna osveta, plemensko društvo i trampa stoke za nevestu odavno izumrli, odnos vladara i podanika ostao je isti – i tamo gde je goli ženski nos bezobrazni deo tela, i ovde gde je bezobrazluk vladara postao deo folklora.