Zoran Petković

„Drma mi se, trese mi se
šubara i cveće,
ubićemo, zaklaćemo
ko sa nama neće!“

Sada, posle citiranja stihova poznate četničke pesme, sve je mnogo jasnije. To što je neka luda baba nasrnula nožem na dekanicu niškog fakulteta nije ispad psihijatrijskog pacijenta, nego „čuvanje tradicionalnih vrednosti“. Takođe i direktna posledica dugotrajnog loženja naroda na ćumur vekovnih zgarišta, pogotovu onih novijih, upaljenih kresanjem srpskih ocila, uz trupce hrvatskog Jasen(ovc)a i balvane bosanskih bukvi.

U trenutku dok fakulteti stoje, u trenutku dok „ćaci koji oće da uču“ masovno bacaju čekiće i fantomke (pa trkom beže sa časova Odbrane i zaštite jadnoumlja) masovna nastava se uspešno odvija. Vulin, Dačić, Gašić, itd. uveliko rade prijemni ispit za (koitalni) Pokret za opstanak na vlasti, a štreberka sa mentalnom i govornom manom sprema recitaciju: „Alo, šofe, ovo rovolucija je baš obojena. I to jojima…“

Vojsko, paz' vamo... Ođe vam je maskirna dimna bomba MDB M77. To vam služi radi maskiranja živih, pokretnih i nepokretnih ciljeva prilikom… uh, jebo ti ja ova sitna slova... prilikom izvršenja različitih borbenih zadataka.

Kod starih ljudi (što bi Vučić rekao kod „baka i deka“) postoji feler koji je svima vidljiv: stomatološko biserje, koje je nekada služilo za ljubavne ugrize i komadanje đakonija, postalo je nevidljivo. Osim estetskog nedostatka, žvakačkog invaliditeta i opasnosti nehotičnog fajtanja sagovornika pljuvačkom, pomenuti feler se ispoljava još i kao staračko jednačenje suglasnika. U pitanju je ono krezubo pretvaranje „s“ u „š“ („z“ u „ž“, itd.) koje dovodi do komičnog pretvaranja spisateljske aktivnosti u fiziološku potrebu.

- Učiteljice, učiteljice, kako da ofarbam zelenu livadu ako nemam zelenu boju?
- Pa, Perice, pomešaj plavu i žutu, onu bivšu, tajkunsku…
- A kako da dodam ljubičice ako nemam ljubičastu?
- Prosto! Uzmeš nemanjićko-plavu i levičarsku, crvenu.
- A kada hoću da naslikam govno?
- Vidiš, Perice, to nije lepo, ali onda uzmeš sve bojice, pa ih izmešaš!

Nedavno pucanje gume na službenom vozilu našeg Vrhovnika nužno otvara pitanje:
A da nije možda krivac – loš vazelin? I to onaj najgori, kineski, marke „Vu Lin“? Nabavljen pre 35 godina kao kozmetika za Baba Julu, Slobinu hanumu, a gle čuda, on i dalje podmazuje svaku vlast!

Dva i po meseca posle novosadske tragedije, 60-i-kusur dana posle studentskog bunta i više nedelja posle žalosnog praćakanja („to bivša vlast“, „ne, ništa nadstrešnica“, „na, evo, kredit“, „ma, zahtevi ispunjeni“...) – Imperija uzvraća udarac!

Veliki Imperator je skapirao da on ima tenkove, Kobre, medijski monopol i podršku Zapada, da studenti imaju samo volju (a ne Vođu), da vreme radi za one čija guzica greje fotelje, nikako za one koji „greju stolicu“ da bi položili ispit.

„Zagrebačka kuharica“, debilna žvaka naše najpoznatije oralne mucavice i analne ulizice, ostala bi na đubrištu prošlogodišnjih gluposti samo da pre neki dan nije izvađena iz kante za đubre i reciklirana.

Dragi prijatelji, ljudi, građani Srbije, čestitam! Izgleda da će ova Nova najzad da nam donese nešto što se godinama odgađalo. Možda se prerano radujem, ali sve mi se čini da je naš „narod najstariji“ najzad stasao za ličnu kartu, biračko pravo i vozačku dozvolu.

Veseli se srpski rode
drtlja Bajden nama ode!
Neće dođe ni Kamala
što penkala ne bi dala

U Ovalnom kabinetu
nema da nam prave štetu
mrzitelji iz fotelja
mrze srBstvo i Šešelja
Amerika i Engleska
biće zemlja eS-eN-eS-ka!

Veseli se žuta štampa,
Marić, Krle i Sarapa
sedoj kosi deda Trampa
što se žuti kao lampa.
Trampe, brate, tebi hvala
daćeš nama još penkala.