Zoran Petković

Rođen 1952. u Čačku, živi u Srbiji, ali time nije mentalno ograničen. Opsesivni kreativac opšteg usmerenja - muzika, stihoklepine, karikature, aforizmi... Decenijama uzaludno juriša na vetrenjače ljudske gluposti, nezavisno od njihovog porekla, popularnosti ili rasprostranjenosti. Rane koje pri tom nastaju, leči tradicionalnim narodnim medikamentima (točenim ili flaširanim), koje ujedno i koristi kao rastvarač za crnpurastu boju svoga humora.

Nepune 3 nedelje posle Kurtijevog landaranja suverenitetom Takozvanije, na laticama kosovskih božura ponovo vidimo ROSU. Vlažni vazduh sa Atlantika opet je doneo nepogode praćene grmljavinom, a osim grmljavine vatrenog oružja, grmljavina bombastih reči i potop vatrenih izjava sručio se na gudure Zapadnog Balkana. Čekaj, da li se to sprema novi Balkanski rat?

Aman, ljudi, u kakvoj zemlji to živimo?! U danu kada je umrlo preko 50 njenih građana udarna vest na vazelinskoj televiziji bilo je – otvaranje fabrike čokolade! Iste nedelje proglašena je velika pobeda: na „svetoj Srpskoj zemlji“, u „srcu Srbije“, državni simboli Srbije (poput „bezobraznih“ delova tela u pristojnoj štampi) biće cenzurisani nalepnicama! A u mesecu u kome je umrlo 1200 ljudi, sati i sati specijalnih emisija bili su posvećeni psovanju jedne majke umesto smrti njih više stotina!

Preseci, burazeru, pa podeli… Ne karte… narod!

U balkanskoj igraonici prestola, na zelenoj čoji (rusko-američkog) ruleta kockari u tuđe glave ponovo likuju. Čipovi su podeljeni, igra može da počne. A Kurti, Vučić, Vulin, Dodik ponovo licitiraju...

- E, bate, sećaš se ono letos kada je Grčki narod izašao na ulice i bunio se protiv požara i protivustavnih vatrogasnih mera?
- A?
- Uh, izvini, zeznuo sam se… Nije Grčka nego Francuska i nisu protivpožarne mere nego epidemiološke…

Ne znam zašto, ali nedavni događaji u (bliskoj nam) Crnoj Gori i (dalekobilo) Avganistanu me podsetiše na seriju „Igra prestola“. Znate ono mrčkanje bajki i perverzija, gde se u izmišljenim zemljama vladari malo igraju politike, malo erogenim zonama, a najviše glavama podanika. I mada su u Crnoj Gori krvna osveta, plemensko društvo i trampa stoke za nevestu odavno izumrli, odnos vladara i podanika ostao je isti – i tamo gde je goli ženski nos bezobrazni deo tela, i ovde gde je bezobrazluk vladara postao deo folklora.

Ono što ostaje je upravo mentalitet. Da, taj naš, srpski… Ako smo pre 600 godina išli na Kosovo ubeđeni da nam jedan Obilić garantuje zlato u vojničkom višeboju, ako smo pre 80 godina radije poslušno išli u Jasenovac nego buntovnički u šumu, i ako je za formiranje naše traktorske kolone u „Oluji“ bio presudan glas nekog lažnog Sarape na nacionalnoj frekvenciji radio Knina... Uh! Onda ispada da naš nacionalni mentalitet zahteva debelo štelovanje. Ili žestoki, novakovski trening.

Kako je klan koji diluje praškaste materije koje utiču na mozak narkomana postao glavni suparnik klanu koji diluje „opijum za mase“ o nepogrešivom, svemoćnom i nesmenjivom vođi?

– Hurle! – do tada blagi glas profesora neparne metrike naoštren povređenom sujetom odjeknuo je kabinetom za Klasičnu poeziju Više škole pesničkih veština u Neolitaniji. – Gde blude tvoje misli, o nesrećni dečače, dok ja pokušavam da u vaše duše usadim sposobnost pretakanja viđenog u rečeno?

– Tražim reč kojoj će svaki smisao biti nedostojan lepote zvuka!

- Tebra, oš‘ se kandiduješ za precednika?

- Ne mogu, brate, povredio sam mišić na karate. A i džaba, Kristijan ne izlazi iz teretanu, a Palma se natovio 30 kila, nemoš ga pomeriš zbager

Šest meseci od razmeđe dva milenijuma, na proslavi osamdesetdvoogodišnjice mature Više škole pesničkih veština u Neolitaniji, okupilo se stotinak razdraganih prijatelja.

Pages