Zoran Petković

Nedavne tragedije, osim što su potresle milione običnih ljudi, žestoko su protresle i vazelinsku piramidu vlasti. Sistematski zidan celu deceniju, veličanstveni koridor ka severnokorejskom kultu vladarske svemoći naprsao je pred prostom činjenicom – ne, ne događa se sve voljom Njegovom! Ma koliko se Služba za uzgoj jednoumlja napinjala, izgleda da ozbiljna i odgovorna politika ne može da ozbiljne odgovore na neka vrlo prosta pitanja:

Vest da je balavi štreber elitne škole pobio desetoro ljudi (uglavnom vršnjaka), a da je dan kasnije punoletni psihopata ponovio njegovo nedelo, izrešetala je razum svakog normalnog stanovnika Srbije. Čekaj! Pa to se ne događa u nekakvoj američkoj kojotojebini! U pitanju su centar Beograda i šumadijska sela!

Gonoreja (narodski, „triper“) je baš nezgodna bolest! Mada je nikad nisam iskusio u prvom licu jednine, opisi nekih nesrećnika bili su dovoljno ubedljivi za zaključak: nikad u rizični seks bez HTZ opreme! „RIS no risk“ – što bi rekao slogan jedine fabrike kondoma u bivšoj Jugi. Briga za radnog čoveka, i to u vreme kada još nije bila izmišljena SIDA, bila je uvek u izlogu vlasti, pa čak i kada su bili u pitanju „smešni pokreti“.

Najpre da malo isučemo jezik i obnovimo jezičko gradivo: pisanje i pišanje na našem jeziku se razlikuje samo u jednom slovu. A na engleskom piss (pišanje) i peace (mir) još manje, jedino u dužini izgovora i debljini plajvaza koji se koristi. Zato bi trenutno aktuelno trtomuđenje o (ne)potpisivanju papira o „konačnom rešenju kosovskog pitanja“ trebalo, jednom zauvek, da preselimo iz predela oralnog (televizijskog ili uličnog) u neke druge delove tela, pa bio to mozak ili međunožni visuljci.

Koje piće najviše udara na mozak? Dobro, de, vlast u rastvoru vazelina je najgora, ali nešto dostupno svima nama, običnim ljudima?

Matori alkosi bi rekli „beton“ (ono vinjak + pivo), moj predlog je „rigoleto koktel“ (kuvano pivo sa rumom i mastikom), ali nedavni događaji pokazuju da najgore kombinacije ne truju mozak kroz jednjak, nego kroz oči i uši izložene medijima.

Opšte zgražavanje zbog toga što je Skupština Srbije zaličila na rijaliti program (ili pijačno koškanje oko tezgi), uz još veću halabuku zbog pornjaka u rukama poslanika, nužno izaziva neka pitanja. Na primer: U čemu je, aman, razlika između Farme (Zadruge, Parova...) i Skupštine? Pogotovu od kada su propali političari (Šešelj, Čanak...) srozali ugled narodnog poslanika ulaskom među starlete i od kada su silikonske starlete ušle u Skupštinu. Zato, hajde da umesto sočiva TV kamera uzmemo Šerlokovu lupu, bacimo kritički pogled, i uočimo sličnosti i razlike.

Davne, 1993. godine, kada se mlađani Alek učlanio u Srpsku kišobransku stranku, Srbiju je ogrejalo sunce. Oblaci nad Srbijom samo su povremeno oplakivali kosovske božure, najviše padavina se slivalo na zapadne krajeve Zapadnog Balkana, uz povremenu grmljavinu haubica i neku tamo, tamo daleku poplavu krvi... Vlažnost (i uzbuđenost!) političke atmosfere izazivala je koroziju kašika i erekciju koljačke psihopatologije, ali, srećom, milosrdni Alek je bio tu!

Možda je novogodišnje obraćanje šefa države u drugim zemljama uobičajena smaračina, ali kod nas je to nedavno uzdignuto na nivo umetničkog performansa. Remek delo vlastoljubive poezije, još tako nadahnuto izrecitovano u prisustvu kamera... pa to u najmanju ruku zahteva da uđe u čitanke! Čekaj, kako ono beše… „Slon je najveća životinja, tigar najjača. Ja sam se u cirkusu nagledao i slona i tigra. A kada govore o pripitomljavanju Vučića, ja još vuka nisam video u cirkusu.

To što je odlazeća godina započela sa mirisom baruta u Ukrajini, a završava se sa mirisom amonijaka u Nišavi, pokazuje samo jednu stvar: smrad, tačnije 11 meseci smrada, je upravo ono čime će 2022 biti ubeležena u kolektivnom sećanju. Naravno, smrad leševa na dalekoj deponiji za skladištenje pokojnih ideologija, zarđalih srpova i polomljenih čekića ovde se dilovao kao dezodorans. Miris Staljinove čizme je najbolja zamena za ovisnike o mirisu „ljubičice plave“ i kosovskih božura.

Ima jedna narodna priča (ako se ne varam, oplemenjena i stihovima Čika Jove Zmaja) koja kaže da su seljaci otišli kod svog kmeta, najmudrijeg među njima, da im reši težak problem – jedan je vo zaglavio glavu u glineni ćup! „Oj mozgovi magareći, volu treba glavu seći“ glasilo je rešenje posle dugog i temeljnog razmišljanja. Naravno, glava je upala još dublje, pa je mudrac naredio da se pređe na sledeći korak – sada treba razbiti i ćup!