Zoran Petković

„U pitona moga ima
skoro 5 santima,
pa mi život ljubavni
nikako ne štima!
...
Da se draga ne muči,
da draga ne pati,
dal' bi mog'o, doktore,
malo da se skrati?”

„Jezik kosti nema, ali kosti lomi.“, kaže stara srpska poslovica. Kao i sve narodne mudrosti, nastala je u drevna vremena kada su se vesti prenosile usmeno, od uva do uva. Dok su muškarci su svoj udeo u distribuciji glasina obavljali uz ispražnjene čočanjčiće u kafanama, zlobne komškike, zle snajke i nadrndane svekrve sejale su svoj otrov tračarija po mahalma, ušorenim sokacima ili luksuznim palanačkim salonima. Danas, u 21. veku, kada su dobošari na seoskim trgovima zamenjeni ekranima zvaničnih televizija, društvene mreže su preuzele ulogu „Radio Mileve“...

Ua... ću e žen... Đan ju... mini en...

Prošlonedeljno presađivanje testisa sa dvojajčanog  blizanca na onog bezjajčanog bio bi veličanstven uspeh naše medicine, samo da se nije dogodio u ovoj zemlji! Jer, ne zaboravimo, tradicija uvaljivanja raznobojnih bubrega ovde je toliko trivijalna da je postala deo folklorne tradicije. Izreka o prodaji belih umesto crnih bubrega postala je sinonim za mutljavinu, dakle ono što nam političari rade već decenijama.

Kažu da jedna slika govori kao hiljadu reči. Nedavno objavljena bela naslovna stranica NIN-a govori neuporedivo više. Uklanjanje slike na kojoj je (zbog položaja foto-reportera) puška na štandu u „Krušiku“ uperena u predsednika, plus prateće obrazloženje vlasnika našeg najpoznatijeg nedeljnika, govori o trenutnom stanju medija u Srbiji više od bilo kakvog izveštaja BIRNa, REMa ili neke belosvetske komisije o ljudskim pravima. Pa da bacimo pogled na to šta nam se desilo pre neki dan...

Nedavni naprasni odlazak Velikog Vođe u vrhunsku medicinsku ustanovu, njegovo dvodnevno izležavanje u istoj, kao i čudesno (samo)izlečen(i)je, otvara jedno ogromno pitanje, neuporedivo značajnije od zdravstvenog stanja bilo kog pojedinca:
- Koliko nam je zdrava država?

Postoje tri profesije čiji se uspeh zasniva na odvlačenju pažnje: džeparoši, mađioničari i političari. I dok džeparoši za svoju aktivnost dobijaju zakonom predviđenu kaznu, a mađioničari za svoj nastup dobijaju samo aplauz (i sitnu, tezgarošku dnevnicu), političari za svoju aktivnost uz aplauz (daleko veći od onog upućenog mađioničarima) dobijaju i pravo da menjanjem (ili zaobilaženjem) zakona stiču pozamašnu materijalnu dobit, nedostupnu kolegama iz kategorije „leva ruka – desni džep“.
Dokazi su svuda oko nas.

Znate onu igru gde šestorica odraslih muškaraca uđu u sobu, pa prva trojica vežu drugu trojicu za stolice? Onda im postavljaju pitanja, pa oni koji ne znaju odgovore  bivaju oslobođeni, a zadnji, koji sve zna, dobije batine? I, pri tom još i nepristojnu, homoseksualnu ponudu? Ne znate? Pa nisam znao ni ja, do juče...

Devedesetih, dok su drugi duvali u pištaljke, ja sam lajao aforizme i stihoklepine protiv uljeza u naše živote. Nisam tada ni sanjao da će doći vreme kada će banda raznih vulinodrecuna i šešeljofiličara ikada ponovo doći u priliku da preskoči ograde pristojnosti i ponovi upad. Ondašnja misao da su „džeparoši, šibicari i političari jedine profesije čija se uspešnost bazira na odvlačenju pažnje“ više puta se potvrdila na ovdašnjim prostorima, pogotovu u doba predizbornih kampanja.

Ko  je najbolji šofer? Onaj ko najbrže stigne iz mesta A u mesto B? Ili onaj ko ima najmanje prekršaja i troši najmanje auto-limarije po kilometru pređenog puta?

A ko je najbolji moler? Onaj ko najbrže skarabudži rabotu, ili onaj kome niko ne može da nađe ni manu, ni dlaku iz četke na taze okrečenom zidu, pani večiti tragači za dlakama u jajetu?