Zoran Petković

Rođen 1952. u Čačku, živi u Srbiji, ali time nije mentalno ograničen. Opsesivni kreativac opšteg usmerenja - muzika, stihoklepine, karikature, aforizmi... Decenijama uzaludno juriša na vetrenjače ljudske gluposti, nezavisno od njihovog porekla, popularnosti ili rasprostranjenosti. Rane koje pri tom nastaju, leči tradicionalnim narodnim medikamentima (točenim ili flaširanim), koje ujedno i koristi kao rastvarač za crnpurastu boju svoga humora.

Davne, 1993. godine, kada se mlađani Alek učlanio u Srpsku kišobransku stranku, Srbiju je ogrejalo sunce. Oblaci nad Srbijom samo su povremeno oplakivali kosovske božure, najviše padavina se slivalo na zapadne krajeve Zapadnog Balkana, uz povremenu grmljavinu haubica i neku tamo, tamo daleku poplavu krvi... Vlažnost (i uzbuđenost!) političke atmosfere izazivala je koroziju kašika i erekciju koljačke psihopatologije, ali, srećom, milosrdni Alek je bio tu!

Možda je novogodišnje obraćanje šefa države u drugim zemljama uobičajena smaračina, ali kod nas je to nedavno uzdignuto na nivo umetničkog performansa. Remek delo vlastoljubive poezije, još tako nadahnuto izrecitovano u prisustvu kamera... pa to u najmanju ruku zahteva da uđe u čitanke! Čekaj, kako ono beše… „Slon je najveća životinja, tigar najjača. Ja sam se u cirkusu nagledao i slona i tigra. A kada govore o pripitomljavanju Vučića, ja još vuka nisam video u cirkusu.

To što je odlazeća godina započela sa mirisom baruta u Ukrajini, a završava se sa mirisom amonijaka u Nišavi, pokazuje samo jednu stvar: smrad, tačnije 11 meseci smrada, je upravo ono čime će 2022 biti ubeležena u kolektivnom sećanju. Naravno, smrad leševa na dalekoj deponiji za skladištenje pokojnih ideologija, zarđalih srpova i polomljenih čekića ovde se dilovao kao dezodorans. Miris Staljinove čizme je najbolja zamena za ovisnike o mirisu „ljubičice plave“ i kosovskih božura.

Ima jedna narodna priča (ako se ne varam, oplemenjena i stihovima Čika Jove Zmaja) koja kaže da su seljaci otišli kod svog kmeta, najmudrijeg među njima, da im reši težak problem – jedan je vo zaglavio glavu u glineni ćup! „Oj mozgovi magareći, volu treba glavu seći“ glasilo je rešenje posle dugog i temeljnog razmišljanja. Naravno, glava je upala još dublje, pa je mudrac naredio da se pređe na sledeći korak – sada treba razbiti i ćup!

„Svaka vlast je nasilje nad ljudima“, nezaboravni citat velikana svetske književnosti, dobija ovih dana žestoku potvrdu. Srđan i Rada, sunarodnici i prezimenjaci, osetili su na svojoj koži žalosnu istinu: kada vlast želi da dokaže svoju moć, obični ljudi uvek snose posledice. Pri tome žrtve čak ne moraju da mašu barjacima ili prkose tenkovima. Dovoljno je da neko iz piramide moći, željan dodvoravanja, isuče pendrek, potegne lisice (vućiće, kerove...) i sebi drastično pospeši karijeru. Šta, ti ćeš da pljuješ uniformu koja te je hranila?

Ženske draži razigrane u ritmu sambe, raskošna lepotica koja, preko gole kože, nosi samo farbu u nijansama svoje zastave… Prizor iz video klipa koji mi je drugar poslao za podgrevanje navijačkih strasti pred utakmicu sa Brazilom naprasno je otvorio pitanje: Da li su nacionalni simboli preko onih erotskih, degradacija države ili njeno oplemenjivanje? Tim pre što su tange, a ne žuto-plavo-zelena zastava, globalno prepoznatljivi simbol Brazila?

- Ajmo, deco, kako se na engleskom kaže „zvezda“?
- Star!
- Odlično! A kako se kaže „mala zvezda“?
- Mini-star!
- Ne, deco, kaže se – starleta

Kada se, posle šestomesečnog krčkanja u inkubatoru „udaranja čežnje“, najzad ispilila nova vlada Srbije, prva reakcija svakog iole normalnog građanina bila bi:

- Čekaj, pa zar smo za ovo glasali?! I čekali pola godine?!

Lelek Velikog Vođe da ćemo „imati klackalicu, nekad će da budu sankcije prema Rusiji, a nekad Kosovo i Metohija“ zamagljuje bitnu stvar: Mali Alek, njegovo drugo ja, obožava klackalice! I ljuljaške, naravno, ukoliko nisu pravljene od konopčeta vezanog za luster. Jer držanje naroda u neizvesnosti, klackanje države na trusnom području gde se sudaraju tektonske ploče globalne politike, upravo je recept za doživotni vladarski status.

Teška srca, moram da priznam: u prethodnom tekstu napravio sam ozbiljnu grešku! Ne, nije tačno da majstori ovdašnje političke kuhinje ne mogu da uvale svojim mušterijama nejestive specijalitete! Možda čokoladne mrvice preko demagoških fekalija ne mogu da suzbiju smrad višegodišnje folirancije, međutim, postoji drevna tehnika koja garantuje da će servirana gadost završiti u ustima (dakle, i u glavi) biračkog tela.

- Od govana pita ne biva - veli drevna mudrost. Bilo da je u pitanju turski gurmanluk na bazi inata ili žalosni pokušaj loše kuvarice, svi znamo rezulat: pomenuta reciklaža hrane završila je kao poslovica, nikako kao poslastica. I ma koliko ovdašnji majstori političke kuhinje trenirali narod da guta sve i svašta, postoji neka granica kada smrad servirane gluposti nadjača svaki preliv čokoladnih mrvica propagande.

Pages