Zoran Petković

Rođen 1952. u Čačku, živi u Srbiji, ali time nije mentalno ograničen. Opsesivni kreativac opšteg usmerenja - muzika, stihoklepine, karikature, aforizmi... Decenijama uzaludno juriša na vetrenjače ljudske gluposti, nezavisno od njihovog porekla, popularnosti ili rasprostranjenosti. Rane koje pri tom nastaju, leči tradicionalnim narodnim medikamentima (točenim ili flaširanim), koje ujedno i koristi kao rastvarač za crnpurastu boju svoga humora.

- Od govana pita ne biva - veli drevna mudrost. Bilo da je u pitanju turski gurmanluk na bazi inata ili žalosni pokušaj loše kuvarice, svi znamo rezulat: pomenuta reciklaža hrane završila je kao poslovica, nikako kao poslastica. I ma koliko ovdašnji majstori političke kuhinje trenirali narod da guta sve i svašta, postoji neka granica kada smrad servirane gluposti nadjača svaki preliv čokoladnih mrvica propagande.

A sada, dragi gledaoci, A(psolutni) V(lasnik) naše države obaviće izvlačenje… I, evo, novi Premijer biće… samo trenutak… ah, pa naravno – Ana Brnabić! Srećnim dobitnicima i glasačima SNS-a čestitamo, a ostalima, više sreće u nekom od narednih izvlačenja.

Eh, kako je politika prosta stvar… Ljudi koji u životu nisu ništa drugo radili osim pljuckanja u mikrofone možda se ne razumeju baš u struku sa svojih diploma, ali se zato razumeju savršeno u mentalitet ljudi kojima manipulišu. U trenutku dok se Srbija klacka između traktora na severu i tenkova ka jugu, naprasno naš najveći problem postade nekakva „Parada ponosa“, ili, da prostiš, „Prajd“.

Mada je očigledno, mnogi to ne vide: svetla budućnost dugotrajno uperena u lice naroda izaziva ozbiljne oblike slepila. Naravno, tako zaslepljenom narodu svaki slepac lako postaje vođa. A ako pri tom na svoj beli štap stavi još i borbeni barjak, i ako busanjem u grudi pretvori svoj sisonosni deo tela u ratnički bubanj, kolona sledbenika mu ne gine.

Događaj 1.
1532. Sulejman Veličanstveni je raspisao izbore za prvu zvezdu svoga harema. Hurem, najambicioznija kandidatkinja je pala na kolena, razdrljila bujne grudi i povikala:
– O, svemoćni moj gospodaru, mada me je jedan od najlepših pripadnika tvoje janičarske garde gledao baš, baš pohotno, ja sam odolela iskušenju, ostala suvih dimija i svojom bezgraničnom vernošću zaslužila pobedničku titulu!

Hirurg operiše, zidar zida, pekar pravi hleb... A šta radi političar? Pogotovu, ako znamo da je školsku klupu zamenio skupštinskom, da u životu nema 5 minuta prakse ni iz menjanja gumice na slavini, a da je do doktorske diplome došao preko partijske knjižice?

U nekoj verziji „Kefalice“ (za punoletnu decu sa biračkim pravom) odgovor bi bio prost: „Političar je čika koji lepo priča da bi još lepše živeo“. Jedina aktivnost kojom obezbeđuje višegodišnje hranjenje sujete (a, bogami, i škembeta) je – pljuvanje u mikrofon!

Ne, deco, „Bandiera rosa“ nije nova marka kisele vode. Mi, stariji, oni kojima je pionirska marama oko vrata ometala dotok hranljivih materija u mozak, znamo da je u pitanju borbena pesma italijanskih boraca protiv fašizma. Ono „O bela, ćao, bela ćao, bela ćao, ćao, ćao...“ zvučalo je (bar u mojim ušima) neuporedivo muzikalnije od sovjetskih ljigica o tome kako huči Sutjeska, ili, u tradiciji dinarskog, horskog ojkanja, kako se „ljubičica plava bori za radnička prava“.

- Dukatinka, ‘el si čula, tvome Tiosavu će povećaju onu stvar za 18 posto?
- Ja čula za za dvaes‘!
- More, da sačekamo TV Dnevnik, mož‘ ispadne i dvaes‘ dva…bez glavu!

Naravno, „ona stvar“ je – penzija. U protivprirodnom bludu vlasti bez kontrole i naroda bez mozga povlačenje i potezanje povećanja penzija je već uobičajena perverzija.

Upozorenje čitaocima: Ovaj članak je iznuđena reakcija, komentar na tuđi članak, jedna od karika u lančanoj polemici sa dragim prijateljem i kolegom po peru. U njemu neće biti standardne doze mojih verbalnih igrarija i ciničnih cakica kojima uvek pokušavam da zasladim gorke istine koje iznosim.

Pismo-glava... Evropa-Rusija...

Uprkos tome što zvanični rezultati kasne kao menzes kod device posle višemesečnih orgija, jedno je jasno: Na nedavnim izborima u Srbiji SNS je doživeo istorijski debakl. U direktnom demokratskom duelu sa svojim predsednikom, vladajuća partija osvojila je tek 2 od svaka 3 vlastoljubiva glasa brknuta u providne kutije.

Pages