Zoran Petković

Rođen 1952. u Čačku, živi u Srbiji, ali time nije mentalno ograničen. Opsesivni kreativac opšteg usmerenja - muzika, stihoklepine, karikature, aforizmi... Decenijama uzaludno juriša na vetrenjače ljudske gluposti, nezavisno od njihovog porekla, popularnosti ili rasprostranjenosti. Rane koje pri tom nastaju, leči tradicionalnim narodnim medikamentima (točenim ili flaširanim), koje ujedno i koristi kao rastvarač za crnpurastu boju svoga humora.

- Halo, jel‘ to Centar za koronu?
- Da.
- Hteo bih da prijavim slučaj…
- Imate suvi kašalj i visoku temperaturu?
- Ne. Baba mi ima napad tinejdžerske ljubavi, televizor mi bljuje gluposti, a društvena mreža na mobilnom upecala grdne somove.

- Koje su mere idealne žene?

- 90 - 60 - 90?

- Ne... 80 - 40 - 20!

- ?

- 80 godina, 40 temperatura, 20 miliona dolara u banci!

- El si čula Sanija, stigla kurona u Niš!

- Kuku... Pa to namerno, da potepa nas, Cigani...

U uzrastu između pošumljavanja pubičnih predela i prava da brknu popunjen listić u rupu na glasačkoj kutiji, dečaci, širom planete, dobijaju naziv „tinejdžeri“. To je naravno, uvozni, tuđinski termin. U našim, pasivnim krajevima, tradicionalni, od dedova nasleđeni naziv je – „šiljokurani“. Dobro, de, to jeste malo pogrdno, ali zato prilično slikovito opisuje način na koji budući očevi vrše samoobrazovnu pripremu za produženje porodične loze. A bogami i šljive, one Tarabićeve...

U svim poznatim sportovima pravila su relativno prosta. U atletskim disciplinama važi „brže, jače, više“, u većini drugih - bilo da je u pitanju košarka, fudbal, tenis ili golf - pobednika određuje koliko puta je nešto ušlo u nešto. Naravno, uz ograničenja da protivnički igrač ne sme biti (previše!) ometan prilikom svojih aktivnosti, uključujući i to  da mu se garantuje  telesni integritet (broj očiju, ušiju ili celovitost cevanica).

U doba kada je korov sadašnje vlasti tek bio semenje u debelom crevu nekih pređašnjih vlastodržaca, narod se, od čekanja u redovima za sopstvene pare kod Dafine, čekanja zejtina iz robnih rezervi u samouslugama i čekanja predstojećeg bombardovanja u skloništima, branio „neprskanim“ humorom. Vic o Slobi, Jeljcinu i Klintonu na safariju najbolje opisuje apsurd srpskog primanja na apsurdnu stvarnost kojom je (mnogo pre „milosrdnog anđela“) bombardovan putem zvaničnih medija.

„U pitona moga ima
skoro 5 santima,
pa mi život ljubavni
nikako ne štima!
...
Da se draga ne muči,
da draga ne pati,
dal' bi mog'o, doktore,
malo da se skrati?”

„Jezik kosti nema, ali kosti lomi.“, kaže stara srpska poslovica. Kao i sve narodne mudrosti, nastala je u drevna vremena kada su se vesti prenosile usmeno, od uva do uva. Dok su muškarci su svoj udeo u distribuciji glasina obavljali uz ispražnjene čočanjčiće u kafanama, zlobne komškike, zle snajke i nadrndane svekrve sejale su svoj otrov tračarija po mahalma, ušorenim sokacima ili luksuznim palanačkim salonima. Danas, u 21. veku, kada su dobošari na seoskim trgovima zamenjeni ekranima zvaničnih televizija, društvene mreže su preuzele ulogu „Radio Mileve“...

Ua... ću e žen... Đan ju... mini en...

Prošlonedeljno presađivanje testisa sa dvojajčanog  blizanca na onog bezjajčanog bio bi veličanstven uspeh naše medicine, samo da se nije dogodio u ovoj zemlji! Jer, ne zaboravimo, tradicija uvaljivanja raznobojnih bubrega ovde je toliko trivijalna da je postala deo folklorne tradicije. Izreka o prodaji belih umesto crnih bubrega postala je sinonim za mutljavinu, dakle ono što nam političari rade već decenijama.

Pages