Armatura i armaturski specijaliteti

- Od govana pita ne biva - veli drevna mudrost. Bilo da je u pitanju turski gurmanluk na bazi inata ili žalosni pokušaj loše kuvarice, svi znamo rezulat: pomenuta reciklaža hrane završila je kao poslovica, nikako kao poslastica. I ma koliko ovdašnji majstori političke kuhinje trenirali narod da guta sve i svašta, postoji neka granica kada smrad servirane gluposti nadjača svaki preliv čokoladnih mrvica propagande.

Stvarno, koliko treba šljisnuti pink-kečapa da bi se progutala ova nova armatura, taze nabavljena u Briselu?

Albanski Enver Hodža je skoro pola veka zidao bunkere za odbranu svoga svevlašća upakovanog u socijalističku demagogiju. Nabavka betonskog gvožđa ove armature, plus faktura za isporuku srpskog bloka u medijski prostor, pokazuju da je građevinska sezona za rekonstrukciju naše vazelinske piramide upravo otvorena. Posle decenije urušavanja državnih institucija, posle plantažnog uzgoja opijuma za mase da je Mali Alek svemogući Aleksandar Veliki, udarili smo glavom u zid: Slobino „oj, Srbijo, iz 3 dela, ponovo ćeš biti cela“ završilo je kao disklejmer na rampama u Brnjaku i Jarinju.

Izjava Velikog Vođe „da velike zapadne sile, plus Turska, žele rešavanje kosovskog problema, jer "u Evropi je rat“ nužno izaziva pitanja:

• Kako je uopšte došlo do toga da je Kosovo, od „konstitutivnog dela Srbije“, postalo „problem“?
• Koj andrak se decenijama čekalo da se pomenuti problem rešava?
• I kako smo uopšte dospeli u situaciju da se za naše međuetničke probleme pitaju „velike zapadne sile, plus Turska“?

Jer za trenutni kardiološki status „Srca Srbije“ nisu krivi ni Sulejman Veličanstveni, ni opozicioni zgubidani. Kakvi, bre, dani, decenija je izgubljena na učvršćivanje svevlašća jednog čoveka umesto na rešavanje problema. Sada, kada je Veliki Vođa priteran uz Briselski zid, kada se kolega Putin koprca u baruštini sopstvene nemoći, naprasno se od pitanja Kosova pravi pita iz uvodnog pasusa ovog teksta. Slanje (ili se kaže sranje?) mucave Ane na Kosovo, pozivanje na Ustav i poziv taze izabranim poslanicima da ručak u skupštinskom restoranu zamene kosovskom pitom, pokazuje jedno: Veliki Šef (u oba značenja, i Analnom i kulinarskom) je sit svega: posle decenije zavlačenja, izvukao je deblji kraj oklagije i varjače.

To što svoje bolno saznanje pokušava da sakrije u LGBT lateks, što od prošlogodišnje skupštinske Šolak-Đilas pljuvaonice pokušava da napravi pravi Parlament (a od kursadžija kineskog jezika ozbiljne poslanike) znači samo jedno: Kada vlast počne da se davi, prva pomoć je – Ustav na usta. U ustavnoj republici predsednik države je samo figura poput pokojne kraljice Elizabete (skraćeno Liz), u ovdašnjoj parodiji države svu vlast ima A(psolutni) V(ladar), a premijerka je samo lizalica.

Možda bi zato, u lisnatom testu nejestive pite koje nam se trenutno servira, trebalo da pregledamo (sloj po sloj) kako je uopšte došlo do pitanja Kosova?

Jer ako bi danas država Srbija bila presrećna da Kosovo (umesto državnosti priznate od strane 100-tinak članica UN) bude njen integralni deo sa preambuljaškom „suštinskom autonomijom“ postavlja se pitanje: kako i zašto su, pre 3 decenije, upravo današnji samoproklamovani rodoljupci rušili Ustav kojim je to bilo zagarantovano?

Da li je „ozbiljnu i odgovornu politiku“ trebalo voditi još tada? Pokušati da se nađe način za suživot dve nacije koje su vekovima živele zajedno? Od Azema Vlasija do Aljbina Kurtija prošle su decenije ispraznog kurčenja i bezbroj propuštenih šansi za održivo rešenje. Nažalost, trenutno faktičko stanje (od eng. glagola fuck) govori samo jedno: da, suverenitet Srbije na Kosovu je totalno sjeban.

Zato, na kraju...

Umesto višečasovne demonstracije svemoći svoje bešike (ili kvaliteta pelena za odrasle – model Yura), Veliki Alek bi morao polako da počne da opravlja institucije ove nesrećne zemlje. Država je suviše ozbiljna stvar da bi se poverila samo jednom čoveku! Pogotovu onom kome su organi za punjenje pelena neuporedivo jači od organa za razmišljanje.