Zoran Petković

Rođen 1952. u Čačku, živi u Srbiji, ali time nije mentalno ograničen. Opsesivni kreativac opšteg usmerenja - muzika, stihoklepine, karikature, aforizmi... Decenijama uzaludno juriša na vetrenjače ljudske gluposti, nezavisno od njihovog porekla, popularnosti ili rasprostranjenosti. Rane koje pri tom nastaju, leči tradicionalnim narodnim medikamentima (točenim ili flaširanim), koje ujedno i koristi kao rastvarač za crnpurastu boju svoga humora.

Hirurg operiše, zidar zida, pekar pravi hleb... A šta radi političar? Pogotovu, ako znamo da je školsku klupu zamenio skupštinskom, da u životu nema 5 minuta prakse ni iz menjanja gumice na slavini, a da je do doktorske diplome došao preko partijske knjižice?

U nekoj verziji „Kefalice“ (za punoletnu decu sa biračkim pravom) odgovor bi bio prost: „Političar je čika koji lepo priča da bi još lepše živeo“. Jedina aktivnost kojom obezbeđuje višegodišnje hranjenje sujete (a, bogami, i škembeta) je – pljuvanje u mikrofon!

Ne, deco, „Bandiera rosa“ nije nova marka kisele vode. Mi, stariji, oni kojima je pionirska marama oko vrata ometala dotok hranljivih materija u mozak, znamo da je u pitanju borbena pesma italijanskih boraca protiv fašizma. Ono „O bela, ćao, bela ćao, bela ćao, ćao, ćao...“ zvučalo je (bar u mojim ušima) neuporedivo muzikalnije od sovjetskih ljigica o tome kako huči Sutjeska, ili, u tradiciji dinarskog, horskog ojkanja, kako se „ljubičica plava bori za radnička prava“.

- Dukatinka, ‘el si čula, tvome Tiosavu će povećaju onu stvar za 18 posto?
- Ja čula za za dvaes‘!
- More, da sačekamo TV Dnevnik, mož‘ ispadne i dvaes‘ dva…bez glavu!

Naravno, „ona stvar“ je – penzija. U protivprirodnom bludu vlasti bez kontrole i naroda bez mozga povlačenje i potezanje povećanja penzija je već uobičajena perverzija.

Upozorenje čitaocima: Ovaj članak je iznuđena reakcija, komentar na tuđi članak, jedna od karika u lančanoj polemici sa dragim prijateljem i kolegom po peru. U njemu neće biti standardne doze mojih verbalnih igrarija i ciničnih cakica kojima uvek pokušavam da zasladim gorke istine koje iznosim.

Pismo-glava... Evropa-Rusija...

Uprkos tome što zvanični rezultati kasne kao menzes kod device posle višemesečnih orgija, jedno je jasno: Na nedavnim izborima u Srbiji SNS je doživeo istorijski debakl. U direktnom demokratskom duelu sa svojim predsednikom, vladajuća partija osvojila je tek 2 od svaka 3 vlastoljubiva glasa brknuta u providne kutije.

Ljudska mašta me je oduvek facinirala. Šareni svet bogova, zmajeva, svemoćnih besmrtnika i čarobnih nimfi prostire se širom planete, čak i među civilizacijama koje nikad nisu spajale karavanske niti svile. Pri tom su mi Ganeš, Horus, sirene, sfinge, kentauri, itd.  (bića koja od pupka naniže ili od vrata naviše prelaze iz čovekolikosti u zoologiju) relativno razumljiva.

- Gospodine sudija, zahtevam da moj klijent, poznat pravosuđu kao „Malčanski berberin“, bude oslobođen!
- Obrazloženje?
- Pa, s obzirom da sam i ja nekada bila silovana, apsolutno je opravdano da i sve druge žene budu silovane!

Drevna afrička poslovica kaže: „Kada slonovi vode ljubav, strada trava“. Naravno, posledice po travu, šipražje i stanovnike savana su iste (ako ne i gore!) i kada slonovi ratuju.

A šta je sa ostalim opasnim životinjama? Šta ako se sukobe američki grizli i ruski medved?

U zlatno doba, u zemlji u kojoj samo nalazišta litijuma nadmašuju naslage istorijskih mitova, Veliki Vođa je naišao na problem: Kako biti Tito posle Tinta? Kako postati Đinđić a ne popiti metak?

To što je na južnoj hemisferi sada leto, pa je tamo Deda Mraz u svoje saonice upregao leteće kengure umesto irvasa, ima za posledicu 2 stvari: pokloni malkice kasne, a ludilo novogodišnjeg bančenja i dalje traje. A kako su svi plodovi današnjeg ludila posledica nekakvih ranijih setvi, hajde da malo razgrnemo opalo lišće sa buđavih kalendara. Stvarno, kako je došlo do toga da prvak sveta u tučkanju žutih loptica bude tretiran kao dimljeni osunećenik na mađarskoj granici?

Pages