Oskar Penjov

U ranim jutarnjim satima bezdušni budilnik nas katapultira iz najlepšeg sna obaveštavajući nas da je vreme za ustanak i preliminarne pripreme za odlazak na posao, i tako započinje mehaničko upravljanje našeg budilnika našim životom. Mehanički pripremimo kafu, utrošimo je sa ratlukom ili rakijom, ili nekom kombinovanom metodom, a onda palijamo na posao. Naravno, uvek postoji čarobno dugme na budilniku koje će da mu prekine jutarnje urlanje i produži nam užitak jastukovanja, pogotovu u zimskom periodu.

Eto, polako ali neumitno, nailazi nam još jedan doček nove godine, još jedno šljašćivanje gradskih trgova, a koje onako uzgred košta više nego restauracija nekih kliničkih centara. Naravno, mizernu cenu ovih dekoracija plaća država, ali od prihoda koji nove dahije ubiraju od naroda. Ipak, veselo ćemo dočekati novu godinu nadajući se nekom boljitku koji bi, po vizijama plemenskog poglavice mogao uslediti za dve godine, iz čega proizilazi da ćemo se radovati tek za dve godine. I tako svake godine, ako dočekamo.

Eminentni stručnjaci iz tamo negde tvrde da, ako čovek mnogo puta ponovi neku laž, počne i sam da veruje u istu, pa tako laž postaje istina. Odavno preminuli pevač Rej Čarls je pre neki dan rekao da je kroz svoje tamne naočare uvideo da je mleko belo, i sneg je beo, ali ipak nisu iste nijanse. Dakle, ako postoji bilo kakva razlika u boji mleka i snega, onda mleko nije belo ili sneg nije beo, što daje povod da jednoga dana naučnici dokažu da je popularni Rej eskivirao istinu.

Majka Muju šišala i ošišala na struju, što definitivno ukazuje na činjenicu da struja postoji. Kao i Bog. Ne vidiš, ali znaš da postoji, iako lično iskustvo saznanja o postojanju struje nije baš prijatno. Od trenutka kada je izmozgana struja je postala i ostala sastavni deo svakodnevice urbanog čoveka, i nije menjala ni dlaku, a ni ćud. Pa, struja je, nije vuk.

Kakvu li to pamet ima neko ko klincu osnovcu objašnjava, sa sve sugestivnim impulsima, da je rakija mnogo bolja od piva. Ono kao, probaj mali, pa će’ da vidiš. E, pa, taj ozračeni hibridni dupeglavac, izraziti ekscentrik sa balans štanglom u značajnom debalansu, je niko drugi nego njegova niskost, poslednji srpski car, a maliganska edukacija pionira se desila na jednoj njegovoj putešestviji po zemlji Srbiji.

Pa, navikli smo na maestralna laprdanja devijantne istine našeg poslednjeg cara, tako da nastavak njegovih humorističkih epizoda predstavlja samo još jedan rijaliti namenjen još neošišanim ovcama, jer su ošišane već prilagođene aktuelnom crnom humoru. Vickast neki car, nema šta. Osim toga, nenadmašan je ekspert u svim sferama našeg bitisanja, a posebno u svom mučeničkom putu ka ginisovoj knjizi rekordnih gluposti. Naučen neki, bre. Pozavršavao suvi genije škole, uči još uvek, završava, ali  i završiće jednom, sigurno.

Jednom prilikom, stvorio je gospod Adama, pa posle nekog vremena od nekog Adamovog dela sklepao je i Evu. Ali, Adam i Eva su prozirno pohotnim pogledom samo belo gledali jedno drugog, tako da je Bog bio prinuđen da im instalira nešto vezano sa osećanjima. Kao rezultat ove emocionalne nadogradnje, nastala je pompezno proslavljena ljubav, večnija od večnosti, a čistija čak i od gradske čistoće. Iako bez Eve nema dobre ševe, ponekad Adam dobije Stevu koji menja Evu, ali niko nije savršen, a ljubav i dalje ostaje ljubav, pa makar i opšte neshvaćeno neprihvaćena.

Silikonska ekspanzija radi estetike savremenog ljudskog bića nije novog datuma, ali kako vreme odmiče silikoni su sve jevtiniji, pa tako i pristupačniji. A trpaju se gde god se može, kao majonez. Težnja za telom o kome će se ispredati legende prevazilazi normalne granice zdravog razuma, pa se tako često dešava da umesto legendarno lepog tela silikonizacija rezultuje legendarno nakaradnim. Ali, bitno je da je silikonski legendarno.

Taman čovek pomisli da je u životu video sve neverovatno i ga više ništa ne može iznenaditi, desi se još jedna naučno fantastična anegdota na našem parčetu Balkana. Po direktivi državnog vrha sveti arhijerejski sinod je doneo neopozivu odluku da poslednji srpski car bude odlikovan Ordenom Svetog Save prvog reda, na pompeznoj proslavi osamstogodišnjice autokefalnosti Srpske Pravoslavne Crkve.

Ako je čovek siguran da je išao u neku školu ili radio neki posao u mladosti, onda sa vrlo verovatnom sigurnošću može reći da je jednom prilikom rođen. Ali, kako je to uopšte moglo da se desi? Pa, u nekom trenutku večnosti jedna izmorena roda kojoj se desio nedokučiv problem sa navigacijom, sletela je da malo odmori i tu priliku je iskoristila da se reši nepotrebnog tereta, a pri tome i usreći nekoga. Ipak, nikada nije odgonetnuto pitanje odakle potiču bebe koje rode donose.