Društvo

"Otišao sam časno i pošteno. Kao direktor Urgentnog centra- dva meseca pred penziju, stajao sam ispred svojih ljudi, dragih doktora i sestara. Stajao sam na prvoj liniji, nisam se krio, naprotiv bio sam ispred svih znajući da sa svim svojim bolestima i godinama imam veliki rizik, ali čast i ponos mi nije dozvoljavao da se sklonim. Takav sam bio na Krajiškom ratištu godinu dana, na Sarajevskom ratištu 4 godine, za vreme NATO bombardovanja. Neću da odem tiho, hoću da odem onako kakav sam bio čitav život a to znaju moji prijatelji, kolege, porodica.

Žeđ! Sve veća žeđ za verom, onom iskonskom i istinskom. Verom u nešto pravedno, čisto i slobodno. Verom običnog čoveka, zgaženog, tlačenog i obesmišljenog; da na nebu ima nečeg nebeskog, da tajna ipak krije istinu, i da je bez obzira na sve moguće izbeći žig ovog vremena. Žig praznoverja, moralnog posrnuća, kataklizme i poraza duha u odnosu na materiju. Žeđ i Žig, borba želje i pohlepe, časti i sujete, id-a i ega, čojstva i gordosti, borba čoveka sa ljudima i naroda sa masom. Borba kolevke sa grobom i kraja sa uskrsnućem.

Naša čuvena krilatica kaže: Samo sloga Srbina spasava! Mada, nije jasno precizirano - da li treće od četiri slova „S“ znači: Srbina ili Srbiju? Ako svoja razmišljanja temeljimo na principima logike, onda je jasno: Da bi bio spašen(i) Srbin ili Srbi, valjda prvo mora da bude spašena Srbija? Ili je možda spas Srba u koaliziji sa spasom Srbije? Neko će sigurno reći da, ako ne bude spašena Srbija, ova kakvu, bez većih izuzetaka, imamo poslednjih 200 godina, onda se Srbima loše piše. Kao u Prvom svetskom ratu?!

Nisu političari krivi - koliko mi nismo pravi, i nisu oni Bogu mili - koliko smo mi sebi strani...  Možda prva dva stiha pesme, ili samo uvod u novinarski tekst? Biće da je za datu priliku, za odabranu formu, i samonametnutu suštinu "po sredi" ovo drugo. Dobro došli u još jednu priču o srpskoj kulturnoj sceni. O njenoj povezanosti sa politikom i geopolitikom, sa korenom našeg etniciteta, sa porodicom, sa obrazovanjem- i o njenoj sveopštoj refleksiji na teren našeg kolektivnog posrnuća koji zovemo "društvo".

Živimo u vreme kada ništa nije jednostavno. Živimo u Srbiji koja nije ni tamo, ni 'vamo...neko čudno balansiranje između istoka i zapada. Da se ne foliramo, zapad nas neće, a Rusija nam ne veruje.... Sve političke mantre, od "braće Rusa", pa do "zapadnih prijatelja i evropske perspektive" su čist idiotizam i zabava za raju na kojoj profitiraju političari. Da, u nekom zapećku Evrope smo ali ni istok ni zapad ne dižu totalno ruke od tog zapećka. Normalno je da svako gleda svoje interese.

Autor Dragiša Čolić

Sofija Injac

Slavi pinkovita masa dvadeset i pet godina od kako ispira srpske mozgove i od njih formira mlohavu sivu masu, podobnu za manipulaciju. Po ko zna koji put vlasnik Pinka na svojoj televiziji ubeđuje mase da je gomila njegovih programa alternatvnog tipa, da ga ima za svima, da je o suštinski dobar momak, uspešan biznismen koji je krenuo sa ništa para, ali pametno radio I stvorio imperiju. Da li I vas ova priča asocira na onu tužnu :"Naš Marko je počeo tako što je nosio gajbice…"

„Oduzeo je sebi život“, na jednoj plaži, mladi čovjek priča o svom prijatelju. Sjenka višegodišnjeg druženja prati ga kroz odrastanje, vuče u mračne dubine pogrešnog rasuđivanja, odustanjanja i površnog sagledavanja stvarnosti.

Čitam naslove, statiskike, ljudi se sve češće okreću saouništenju, odlučuju da je jednostavnije otići zauvijek nego se boriti. Nedavno saznajem za samoubistvo dječaka, osnovac.

„ Kuda si, dušo, tako rano otišao?“

Svanulo nad velegradom. U šolji poslednji srk turske kafe, ispod prstiju tastatura, a u glavi pokretne slike najnovije produkcije ispirača mozgova. Otresam utisak i stavljam ga na papir, tako manje boli, osvesti se lutanje po ostacima razuma i nekako se presabere na beloj pozadini.