Kultura u Srbiji - Krvna slika leša

Nisu političari krivi - koliko mi nismo pravi, i nisu oni Bogu mili - koliko smo mi sebi strani...  Možda prva dva stiha pesme, ili samo uvod u novinarski tekst? Biće da je za datu priliku, za odabranu formu, i samonametnutu suštinu "po sredi" ovo drugo. Dobro došli u još jednu priču o srpskoj kulturnoj sceni. O njenoj povezanosti sa politikom i geopolitikom, sa korenom našeg etniciteta, sa porodicom, sa obrazovanjem- i o njenoj sveopštoj refleksiji na teren našeg kolektivnog posrnuća koji zovemo "društvo". Da napomenem - ovo nije ni jadikovka nad palim junakom, ni pokušaj detoksikacije zatrovanog organizma. Ovo je otvorena objava rata protiv vetrenjača. Borba u maniru "Don Kihota". Vetrenjača je puno- razloga da se nemo pogne glava pred njihovim nemilosrdnim šamaranjem vazduha je malo. Vredi izgubiti časno!

Nacionalna kultura

Nacionalna, narodna, etno, zavičajna, rodoljubiva, kako god hoćete. Nema "kulturne" nacije, bez svesne nacije. Snaga jedne grane ne počiva na snazi njenog stabla, već na snazi njenog korena. Koliko god to zvučalo naivno, lakoverno, ili kao pamflet jeftine naci-politike, stojim pri stavu da je to zaista tako. Naravno, u Srbiji prošlog, blagopočivšeg 20. veka, ali i ovog i dalje novog- anemično rođenog 21. veka, reći bilo šta sa prefiksom "nacionalno", pogotovo sa izraženom željom da se o tome diskutuje, znači osuditi sebe na bujicu negodovanja koja dolaze sa obe strane društvenog spektra. Za jedne je bilo kakvo kopanje u prošlost u potrazi za sopstvenim korenima- istovremenao atak na budućnost koji se graniči sa šovinizmom, dok je za druge eventualna kritika te prošlosti i njenog tumačenja u sadašnjosti, ravna izdajstvu. Postavlja se pitanje: od čega smo mi oboleli? Uz ono ljudsko i empatijsko "na žalost", sa dubokim uzdahom pre iznošenja konačne dijagnoze rekao bih: od Stokhlomskog sindroma i mitomanije u isto vreme. Za jedan deo građana Srbije "samoporicanje" i autošovinizam postali su lična karta raspoznavanja, ulaznica u krug umišljene "kvazi elite"... Ulaznica u krug ljudi, koji vođeni geslom "ne zaboravite da (se) zaboravite", prihvataju modernu današnjeg društva- nametnutu i vođenu od strane izopačene verzije kapitalizma- oca i majke potrošačkog mentaliteta, koji njihov sebičan pristup životu, skrojen pod premisom "jedan je život", svodi na tragičnu realnost koja se zove "život za jednokratnu upotrebu". Nasuprot njima, kao drugu stranu napregnute praćke, imamo novu generaciju "apriori bundžija" i redovnih brojača etničkog porekla krvnih zrnaca- po kojima je pripadnost srp(B)skom rodu ravna rodbinskim odnosima sa samim Bogom, i za koje je merna jedinica patriotizma - veličina tetovaže Karađorđa, Ostroga ili Isusovog raspeća na nabudženom bicepsu. Paradoks 1: Novi svetski poredak i neo-liberalni koncept društva- bar deklarativno, pro-forme ističu očuvanje svog- nacionalnog identiteta kao temelj u izgradnji modernog sveta. Paradoks 2: pravoslavlje, i uopšte hrišćanstvo- strogo zabranjuju tetoviranje.

Nego, kakve su šanse običnog čoveka - običnog Srbina (Srpkinje), nacionalno svesnog, podjednako gadljivog i na samoporicanje i na poricanje drugih, da preživi u sendviču između autošovinizma, kao hibridno-ideološkog produkta, i šovinizma na steroidima. Mada, sve se više nameće mišljenje da je taj "teretana šovinizam" samo reakcija, uslovni refleks na dominantno protežiranje autošovinizma, koji su čitav 20. vek nemilice sejali i komunisti i kapitalisti, naravno svako prema svom viđenju "viših interesa". Jer, ništa tako dobro ne rađa jednu krajnost- kao druga krajnost. Najbolje ljubavne pesme, pišu se u najvećoj boli. Velika mržnja gotovo uvek dolazi na mesto velike ljubavi; pa čak je i velika hrabrost, često podstaknuta velikim strahom. No, gde se krije svetlo u današnjem sivilu? Usudio bih se da kažem- možda baš u onom već pomenutom "običnom čoveku"- običnom Srbinu, koji je spreman da pogleda duboko u sebe i da bez straha i stida konstauje: Da, mi jesmo Srbi. Da, mi mahom jesmo pravoslavci. Da, mi imamo slavnu istoriju. I ne, rodoljublje nije isto što i šovinizam. Ne, naše postojanje nije protivrečno postojanju drugih. Ne, naše pravo da budemo svoji na svome- da budemo skrojeni po svojoj meri, ne potire pravo drugih da imaju iste želje! Ako su nekom u svetu, ili u okruženju, šajkača, frula, truba, Sveti Sava, "Marš na Drinu", Vojvoda Stepa, ili "tri prsta" sami po sebi pretnja i opasnost, onda ti i takvi imaju problem sa sobom, ne sa nama. S druge strane, ako je u našim glavama, naš opstanak- uslovljen nestankom drugih, onda smo mi sami sebi najveći neprijatelji; drugi i veći nam nisu potrebni.

Porodica, porodica i samo porodica

Tri uslova za podizanje samosvesne, nacionalno svesne, kulturne i obrazovane jedinke: 1. porodica, 2. porodica, i 3. porodica. Ono što porodica, ili "primarna sredina", stvori, oblikuje i vaspita, ni najdekadentnije društvo ne može da pokvari! I obrnuto: čak i najidealnije društvo je nemoćno protiv "praznina" koje ponesemo iz kuće. Zato i ne čudi, što je u ovom surovom potrošačkom društvu, ili preciznije rečeno- globalnom sistemu koji se preziva "kapitalizam", a zove "liberalni", upravo porodica percipirana kao najveća pretnja i smetnja. I baš zato, u tom i takvom sistemu, sve može da opstane sem porodice: sindikati- ako žele, nevladine organizacije - moraju, države - ako moraju, porodica - ni po koju cenu. Ona je osuđena na nestajanje. Jer, šta je interes globalnog "potrošačkog mentaliteta" koji se samo tako primio na plodno srpsko (a i balkansko) tle? Vrlo prosto- stvaranje jedinke, nacionalno nesvesne, samožive, emotivno sakate, kojoj su majka i otac- samo roditelji 1 i 2, puki i slučajni donori života koje treba što pre zaboraviti; jedinke koja je usko stručno kvalifikovana, ali za šire pojmove nezainteresovana, koja je fluidna i polivalentna, koja lako menja gradove i države, lako se navikava na novog gazdu, i koja bez obzira na sav prezir prema jeftinom "kulturnom" i medijskom ambijentu u kojem obitava- isti prihvata pod izgovorom "takvo je vreme". Sećate se dela priče "o moderni današnjeg doba" u kontekstu samoporicanja i autošovinizma? To je to, samo u proširenom obimu. Holivudizacija života na veliko. Model "Seks i grad", uzbudljivo je živeti promiskuitetno- bez braka i porodice, to je "in". Model "Dva i po muškarca", otac maloletnog deteta je smotani sirotan- dok je njegov brat alkoholičar i švaler, šarmantni bogataš- takvi uspevaju. Možda model "Kardašijan", skaradni porno snimak, plus rijaliti, plus poznati dečko, plus srodnici koji pred kamerama menjaju pol, jednako status zvezde, slava i bogatstvo. Da li ste o tome nekad razmišljali kao o društvenoj propagandi? Naravno, svi ti globalni fenomeni, bez većih problema prelili su se i u Srbiju, i naravno, kao svaka kopija u svom skaradnom finalnom obliku, postali su gori od svog inače skaradnog orginala. Produkcija genetski modifikovanog čoveka, napravljenog po taktičko-tehničkim zahtevima 21. veka je u punom jeku. I da se za tren vratim na porodicu. Ako ste roditelj, umesto što svom detetu dozvolite da od treće godine koristi tablet, izvedite ga u park, ili u šetnju. Pre nego što upozna fudbal na plejstejšnu, upoznajte ga vi sa pravim fudbalom. Dozvolite mu da otkrije čari lopte, sporta i igrališta. Potrudite se da pre imena holivudskih glumaca i autotjun pevača, nauči kako mu se zvao pradeda, a kako čukundeda; zašto se preziva na primer Petrović ili Jovanović, a ne Simić ili Nikolić, zašto njegova porodica slavi Svetog Jovana, a ne Svetog Luku... Naučite ga da zna zašto je Srbin. I najvažnije, naučite ga da bez narogušenog izraza lica kaže "dobar dan" svakom ko je nacionalno, verski, seksualno ili po bilo kom drugom osnovu drugačiji od njega.

Živimo posledice užasnih uzroka

Verovatno je većina vas čitajući naslov i uvod ovog teksta, pomislila da će ovo biti još jedna "balada" o naslovnim stranama naših novina, rijaliti programima, ili o domaćim političarima? Ipak, ne! Sve nabrojano, koliko god bilo teško za psihu ljudi kojima želudac nije jedini organ koji vari, zapravo je samo čir na bolesnom telu. Samo posledica uzroka koji su mnogo teži i dublji. Političari, starlete, kafanske pevaljke, polupismeni novinari- samo su klovnovi našeg doba. Društvo je njihov cirkus. Ipak, taj cirkus smo im napravili mi, niko drugi. Mi, svojom lakomislenošću, svojim otklonom od sebe, svog korena, svoje suštine, svojim otklonom od pravih vrednosti. Kada se budemo rešili uzroka, posledice će same nestati- kao magijom. I zato sam tekst počeo sa dva stiha: Nisu političari krivi- koliko mi nismo pravi, i nisu oni Bogu mili- koliko smo mi sebi strani... Za kraj dodao bih i treći: Nisu oni visoko poleteli- koliko smo mi nisko pali! Mi kao civilizacija, kao ljudski rod sa oba svoja pola, sa svim svojim rasama... Mi kao društvo u globalnom, ali i u nacionalnom smislu. Nisko, da ne može niže. Ipak, dobra stvar kod dna je što svaki mogući put vodi jedino ka vrhu. Pa, sretno nam bilo.