Društvo

Odmah da kažem da su i Nova Ekonomija (izvor teksta) i Biljana Stepanović, koja je pretpostavljam i njegov autor, dovoljno respektabilni, da bih ja tu polemisao sa iznetim stavovima – mislim da su profesionalni i krajnje korektni. Ko da polemiše, na primer, sa akontacijom poreza na dobit, kao poreskom kategorijom na snazi u vreme pandemije korona virusa, za vreme kad obveznik tog poreza ne radi odlukom države. Dakle ovde više o nekim mojim iskustvima i nekoj sugestiji, s tim u vezi.  

Šta ostaje od politike kada se ona otrgne od velikih tokova i velikih terena i kada se svede na meru običnog čoveka? Možda je najprostiji, ali i najtačniji odgovor na to pitanje: Ostaje život! Onaj mali i skučen; život od danas do sutra, život običnog čoveka; ili bar onaj segment života koji nije hranjen ideologijom, mitom i epom, i koji se svodi na to: kako platiti račune, i kako svojoj porodici i sebi obezbediti bolje sutra!?

Ovih dana mi je u inbox često stizao jedan te isti video snimak. Znate onaj gde šarmantni bradonja, sedeći u kolima, razgovara telefonom sa rodjenim detetom, a tema je vrlo in - nastava na daljinu i njeno (ne)sprovodjenje.

Bradonja niže hipotetičke, (možda i stvarne situacije) na komičan i zabavan način, sve je tako pitko, viralno i lepršavo. Ismevanje teške situacije - najlakši poeni, zar ne? Uvek bilo. Nego, ima tu nekoliko bitnih stvari koje nisu ni malo zabavne, pa se o njima ne zbijaju čak ni šale.

Bez obzira na svu istorijsku građu koja im je posvećena, neku ljudi zaslužuju da se stalno čuvaju od zaborava, da se pominju, i da se njihove ime konstantno ističe kao jednistven primer svog vremana i svog roda. Jedan od takvih ljudi, jedinstvenih i za sva vremena- bio je i Sava Vladislavić Raguzinski; ruski grof srpskog porekla, političar, trgovac, poliglota. Ovo je jedna kratka priča o njemu. Priča o životu vrednom romana i filma, i delu vrednom svakog divljenja i poštovanja.

Pre jedno godinu dana, u tekstu pod naslovom „Ostavite nam bar fudbal“, napisao sam – „Da se malo odmorimo od politike – idemo na sport. Ne zato što su nam uzeli institucije i što nam vređaju inteligenciju i ne samo inteligenciju, već i zato što je fudbal danas, ne samo najvažnija sporedna stvar na svetu i zabava miliona, već i veliki biznis, šta god to značilo – i onaj legalni i onaj u kome se mulja. Mi nismo uspešni ni u onom prvom – imamo sjajne fudbalere a loše rezultate, ni u onom drugom – muljamo na sitno, jajare, što bi u selu rekli…”

Upravo sam pročitao tekst Vedrane Rudan – „Molimo javnost za privatnost” (preporučujem), pa ne zamerite ako mi se omakne neka u njenom stilu, pomenuh ovde i Njegoša, a hoću da pišem o vaskolikoj srpskoj pameti – Srpskoj Akademiji Nauka i Umetnosti – SANU, koja li će tu papazjanija na  kraju da ispadne?

SANU pusti, gde me sad zadesi…da, za početak izigravam Njegoša, a Vedranu ću posle, na kraju, kad ih sve poteram (ove što spavaju) u pizdu, lepu materinu. 

Bez obzira da li se radi o migrantima iz Sirije, koji se u strahu od rata u svojoj zemlji u gotovo milionskim kolonama kreću put Evrope i Zapadnog sveta, ili o onima iz Avganistana i Pakistana, koji se tim istim kolonama u sve većem broju priključuju, ili čak o izgladnelim narodima Afrike - potencijalno novoj tempiranoj bombi, narodima koji čekaju "zeleno svetlo" kako bi i sami formirali svoju izbegličku kolonu i tako napravili prvi korak ka navodno "boljem životu", jedno je sigurno: ono što poznajemo kao "naš svet" ili "naša civilizacija" poslednjih godina se s

Tako se zvao projekat našeg aerodroma, finansiran od strane evropske banke. Da bi belosvetski konsultanti mogli udobno i bezbedno da dolaze kod nas, po novac „darivan“ zemlji u tranziciji. Te danajske darove su, kroz razne projekte, vraćali sebi i svojim poslodavcima natrag.
U okviru projekta „kapija“, napravljen je i jedan od boljih VIP salona u Evropi. Sa podom od mermera sa dna okeana, ispred obala Brazila, parketom od trešnjinog drveta, venecijanskim staklom i slikama naših najpoznatijih slikara (nadajmo se da su još tamo!).

Bauk male mature protutnjao je i ovog juna. S' obzirom na (nedovoljne?) mere predostrožnosti koje se primenjuju, čini se da je to prvi i na žalost, poslednji ispit koji se odvija bez očigledne korupcije. A tamo gde je takmičenje pravo, autentični su i mini nervni slomovi, teška nerviranja i ogromne sekiracije, kako đaka, tako i njihovih roditelja.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu ...

(Krvava bajka – Desanka Maksimović)

 

Pages