Sve naše Mike i Jutke

Imao sam čudan osećaj mučnine. Onaj kada duša otekne od ljudske zlobe i pritisne srce s jedne i želudac s druge strane. Želudac se spusti do bešike, a srce ode skroz gore kao da hoće da iskoči iz tela i skonča pod sopstvenim nogama. Isuviše je krhko za ovaj svet. Ipak, čovek se nekako presabere, uhvati vazduh, dođe k sebi, još jednom baci pogled na sve te naslove i jedino što uspe da izusti je jedno iskreno: Ne daj se Milena, nisi sama! Naravno, tu je i ono poštovanje pretpostavke nevinosti; možda čovek nije kriv? Možda?! Ali sve ukazuje na to da je u našem društvu otkriven jedan monstrum. Od svih zlih ljudi na ovom svetu, silovatelji su najgori! Za njih je i pakao "Niška banja". Oni zaslužuju nešto gore od pakla, mnogo gore!

Vreme je da razmislimo o rigoroznijim merama

Ako nas 21. vek i stepen humanizacije društva na globalnom nivou sprečavaju da rešenje za ovakva činjenja potražimo u drakonskim kaznama kao što su vešala i klasična kastracija, možda je pravo vreme da razmislimo o dostupnim i društveno-pravno prihvatljivim merama moje mogu biti moćno oružje protiv silovatelja i na preventivnom i na represivnom nivou. Preventiva?! Ljudi moraju da osete snagu sistema i pravnu moć države. Žrtve moraju da znaju da je zakon tu da ih štiti, i da put do pravde, ako su već preživeli užas silovanja, ne mora biti dug i težak. Potrebno je da imamo na umu da žrtve silovanja i uopšte seksualnog nasilja prolaze kroz dva pakla. Prvi: kada dožive to gnusno iskustvo, i drugi- kada zbog zadovoljenja pravde svoju traumu moraju da podele s drugima. Zato je bitno da kompletno društvo pokaže poseban senzibilitet i razumevanje za njih: Nije sramota bitit silovan- to je nesreća i tragedija, sramota je biti silovatelj! Takođe, važno je da na najširem društvenom nivou otvorimo temu "postojanja psihički poremećenih osoba"; da učimo ljude da ih prepoznaju i da se od njih zaštite, odnosno da učimo jedni druge kako da reagujemo na prisustvo takvih. Na taj način stvara se jedna preventivna mreža koja osnažuje ljude- osnažuje običnog čoveka, i u isto vreme obeshrabruje seksualnog predatora.

Kada govorimo o represivnim merama - zatvor nije dovoljan. Zatvorska kazna, koliko god da traje, mora da se završi, a osoba koja je robijala, recimo, zbog silovanja kao najtežeg oblika iz kategorije seksualnih delikta, se nakon odsluženja kazne potpuno pogrešno ponovo pušta u društvo kao uživalac svih prava i sloboda. To je fatalna greška! Najveći recidiv među izvršiocima krivičnih dela je upravo među silovateljima. Gotovo 70% silovatelja nakon odsluženja zatvorske kazne ponovi isto krivično delo- i to po pravilu na fatalniji i brutalniji način. Problem leži u tome, što zakon silovatelje tretira kao prestupnike, čak se i u praksi često koristi termin "seksualni prestupnik", što je budalaština. Prestupnik je pljačkaš banaka, džeparoš, ili osoba sklona tučama i razbojničkim tučama. Silovatelj nije prestupnik, silovatelj je psihopata! I ova rečenica je možda ključna za ispravno razumevanje materije, pa je nije zgoreg ponoviti bar još dva puta: Silovatelj nije prestupnik, silovatelj je psihopata! Silovatelj nije prestupnik, silovatelj je psihopata! Osoba izraženog duševnog i psihičkog poremećaja, duboke moralne i svake druge dekadencije, nataloženih frustracija- kojoj socijalizacija i kasnija resocijalizacija ne mogu pomoći. Osoba osuđena za silovanje i posle odslužene kazne, morala bi da bude na neki način izopštena iz društva- pod konstantnom prismotrom nadležnih organa. Takvoj osobi nije mesto u društvu. Puna društvena sloboda je privilegija koju takva osoba ne zaslužuje!

Slučaj "Jutka" opominje

Podaci su poražavajući! Prema najnovijim istraživanjima koja možemo tretirati kao relevantna, svaka treća žena u Srbiji se bar jednom u životu susretne sa seksualnim nasiljem, dok svaka šesta seksualno nasilje trpi ili je trpela u kontinuitetu, odnosno u dužem vremenskom periodu. Najčešći tip seksualnog nasilja je "seksualno uznemiravanje", koje se pored klasičnog fizičkog oblika danas često ispoljava i kroz zloupotrebu društvenih mreža i ostalih modernih sistema komunikacija.

Naravno, nisu žene apriori žrtve- postoje i obrnuti slučajevi. Ipak, svima je jasno da su žene u svakom starosnom dobu posebno osetljiva kategorija, i da se upravo žene u ubedljivo najvećem broju- uslovno rečeno nalaze u ulozi žrtve, dok se u ulozi seksualnog predatora najčešće nalazi osoba muškog pola. Takođe, treba reći da se seksualno nasilje dešava svuda: u porodici, na ulici, u osnovnim i srednjim školama, na fakultetima, ali je bez ikakve dileme "poligon broj 1" za manifestaciju ovog izopačenog oblika ljudske svesti radno mesto, dok je seksualni agresor po pravilu šef, poslodavac, ili osoba od uticaja u određenoj sredini. I tu dolazimo do slučaja "Jutka"! Lokalni moćnik, "srpski obor knez 21. veka"; podguzna muva kad treba i kome treba s jedne, i zli gospodar prema kome može s druge strane, sebi daje za pravo da agresivno prilazi, da stavlja ruke na telo žene mimo njene dozvole, da šalje nepristojne poruke, ali i da preti otkazom, pa i "težom sudbinom" ukoliko se žrtva odluči da ga prijavi- jer je ubeđen u snagu svoje pozicije, i u to da mu u njegovom mestu niko ne može ništa.

Ipak, famozni Milutin Jeličić Jutka, nije usamljena pojava. Osim što je sam, sada već osuđeni seksualni manijak, on je i paradigma za mnogobrojne "Jutke" koji su u velikoj meri siva eminencija našeg društva! Na žalost, slučaj manijaka iz Brusa osim što je proizveo efekat "trodnevnog čuda" nije u dovoljnoj meri alarmirao naše javno mnjenje. Treba otvoriti oči! Žene su često žrtva seksualnog nasilja! Žene se ucenjuju gubitkom posla ukoliko ne zadovolje seksualne ambicije nadređenih psihopata! Žene se ucenjuju gubitkom posla ako uđu u bračnu zajednicu sa odabranim partnerom ili ako ostanu u drugom stanju. Držite oči širom otvorene, to je naša realnost, to je nešto što se dešava! Razlika između Jutke i raznih "Jutki" i Mike Aleksića- za koga se osnovano sumnja da je teži oblik psihopate, je u tome što žrtve ovih prvih uglavnom nisu javne ličnosti, već žene sa margine i periferije, i čija muka zbog toga mnogo teže dospeva u javnost. I baš na takvim primerima novinari bi mogli da ispune svoju "svetu dužnost": pokazivača i prokazivača. Pripadnici "sedme sile": Pokažite pozitivne i svetle primere, ali i prokažite one negativne- stavite ih na stub srama gde im je i mesto! Bez nepotrebnog senzacionalizma i "rekla kazala" naslova zađite i u zdrave i u bolesne đelije našeg društva i plasirajte u etar ono što se mora plasirati.

Glumačka i "turbo folk" scena - nešto tu smrdi

Naizgled dve nespojive branše. Prva, kao potencijalna umetnost najviše kategorije koja generiše ljude sa retkim talentom i visokim obrazovanjem, i druga kao puka industrija zabave u kojoj - opet nesporan talenat njenih čimbenika najčešće nema značajniju umetničku vrednost. Ipak, šta spaja ove dve profesije? Po mišljenju mnogih, to su mulj i prljavština iza scene koji su postali potporni stub i prečica do uspeha u ova dva poziva, a o kojima se javno- izuzev povremenih špekulacija, retko i malo govori. Kažu: ako želiš da saznaš šta neko stvarno misli o svom poslu- pitaj ga da li bi želeo da se njegova deca bave time!? Prosto je neverovatno, ali velika većina persona sa glumačke i "folk" scene na ovo pitanje kao po difoltu odgovara: "Ne, nikako, pogotovo ne ženska deca"! Pitanje svih pitanja: Zašto? Većina advokata, svojoj deci preporučije pravni fakultet. Većina doktora želi da njihova deca krenu putem medicine. Čak i većina slikara i pisaca- bez obzira na sve poteškoće ova dva poziva, često ne bi imala ništa protiv da njihovi biološki naslednici budu i njihovi naslednici u poslu. Ipak, šta je sa dramskim umetnicima i folk izvođačima? Zašto su oni uz retke izuzetke protiv da se njivova deca pri izboru profesije ugledaju na njih? Šta se to dešava iza kulisa filmskih premijera, izvođenja Hamleta i sviranja popularnih nota? Da li se na te scene penje prljavim i bludnim rabotama iza scene? Da li je moguće da je taj svet toliko sistemski truo?

Ovde se više ne radi o tragediji mlađane Milene Radulović i ostalih žrtava Mike Aleksića. Tim devojkama pre svega jedan dubok naklon zbog činjenice da su smogle hrabrosti da progovore o svom užasu- i maksimalna podrška u daljoj borbi! Te mlade dame, gotovo "devojčurci" s pravom prve u 2021. mogu da ponesu epitet naših heroina! Ipak, možda je pravo vreme da smelost ovih devojaka podstakne i njihove kolege sa glumačke, i uopšte šire javne scene da progovore o stvarima iz svojih branši koje ne spadaju u klasično seksualno zlostavljanje, ali jesu prljavština koja guši našu kompletnu kulturnu scenu. Da li je tačno da se od glumica često očekuju seksualne usluge zarad dobijanja uloga? Da li je tačno da se od pevačica očekuje da zbog dobre karijere pre mikrofona u ruke uhvate ljudski organ nalik mikrofonu? Koliko su političke i svake druge veze preduslov dobro plaćene karijere javnih ličnosti? Ova pitanja jesu u isto vreme i teška i tužna, ali su i nužna da bi se došlo do odgovora na ona ključna pitanja: Zašto na glumačkoj i uopšte javnoj sceni godinama gledamo jedne te iste likove? Zašto nam je kulturna i umetnička ponuda takva kakva jeste? I zašto su u celoj ovoj priči svi nezadovoljni?

No, da se dotaknemo i bliže slučaja "Aleksić"! Jedna stvar tu smrdi, i to tako ljigavo smrdi da smrad vreće zdravu logiku. Pomenuti gospodin već nekoliko decenija drži školu glume i kroz njegovo mentorstvo je prema dostupnim podacima prošlo više stotina kasnije etabliranih dramskih umetnika. Neki "Mikini pioniri" su došli do statusa zaista priznatih i pozatih glumačkih faca, i mnogi glumci- ali pazite, isključivo glumci a ne glumice, Miku ističu kao svog prvog i jedinog glumačkog autoriteta, kao svog glumačkog oca! Većina tih "heroja s naših malih ekrana" su u širem društvu poznati kao liberali, demokrate, evropejci, navodni borci za rodnu ravnopravnost, i vrlo često javno iznose svoje gađenje zaostalošću srpskog patrijahalnog društva. Prosto pitanje: Kako je moguće gospodo, da Vama kojima smeta zaostala i stroga sprpska porodica, srpska tradicija i krsna slava, nije smetao rad Mike Aleksića koji je ravan drilu specijalnih jedinica? Kako je moguće da Vama, koji se gadite popova, mantija i litija, nije smetao zloupotrebljeni "Oče naš" u horskom deklamovanju pre svakog Mikinog časa, i to gle čuda na glumi, koja bi kao slobodna umetnost trebala da bude izuzeta verskih obreda? Kako je moguće gospodo da Vama, tada slobodoumnim intelektualcima u najavi, mladim buntovnicima, rokerima i pankerima, nije smetalo postrojavanje u vrstu, lupanje šamara i čupanje ušiju? Kako je moguće da Vi, kao "elita" našeg društva, niste primetili da Vaš voljeni profesor ima posebno strog tretman prema Vašim koleginicama, da ih odvaja u posebne učionice, i da im naređuje "dres kod" koji podrazumeva kratku suknju? Da li ste ćutali zato što ste bili glupi da primetite očigledno, ili ste ćutali iz i zbog nekih drugih interesa? Kako je moguće... Nije ni važno... Na kraju krajeva kakvo god pitanje da postavite, brižne kolege će reći dve stvari. Prvo: da daju podršku Mileni i ostalim devojkama. I drugo: Da Mika jeste bio strog, ali se nešto ovako nije moglo naslutiti. Da, nije se moglo naslutiti. Vrsta, šamari, zavrtanje ušiju i scensko skidanje devojaka, obično nisu indikacija da se u liku profesora krije psihopata. Šta da Vam kažem? Vi im poverujte. Ja neću.