Foto: 
autor nepoznat

Opančar* javlja – Basara na endorfinu

Basari se baš posrećilo – 11 godina je bio kontraendorfiran (endorfin – hormon sreće, prim. DC), dakle – nesrećan, u „Danasu“, dok je famozno u kolumni istoimenog naziva pisao o nesreći koja ga je zadesila da tu piše, da bi na oduševljenje širokih narodnih masa – čitalaca „Kurira“ i ostalih kovača sreće u najuspešnijoj zemlji Evrope – i šire, u tekućem prelaznom roku prešao u taj prestižni beogradski – i šire, list.  

Za mejnstrim medije u zemlji to i nije bilo neko iznenađenje – kako za one brojnije koji su to priželjkivali, tako i za one malobrojne koji su na to upozoravali. Nagoveštaj za ove poslednje datira još iz njegove kolumne iz 2014. – Aleksandar Vučić - najusamljeniji čovek u Srbiji, gde, mora se priznati, vizionarski konstatuje da „trećina pseudoelitne Srbije Vučića vidi kao izdajnika srpstva, trećina ga gleda kao strano telo u organizmu, trećina u njemu vidi Zavod za zapošljavanje“, da bi na kraju mudro zaključio – „Videćemo šta će uraditi od vladarske usamljenosti”.

Gledao, gledao – punih šest godina, i na kraju progledao, što je i nagovestio u kolumni „Bolje Vučić u ruci nego Đilas na grani” iz januara 2020.

Posledično se OVO štonikada ovako nije biloumesto seljačkim diletantizmom abraševićevskog tipakako bi bog definisanja zapovedaonaziva autoritarizmom, što je dibidus pogrešno jer autentični autoritarni sistemi možda nisu najprijatnija mesta za život raznoraznih luftiguza, ali se po pravilu odlikuju disciplinom, efikasnošću i (na svoj način) ekonomskom”,

a što se tiče Đilasa, kojim je očigledno opsednut:

Centrali“, međutiminače vrlo dobro obaveštenom izvorutako nešto očigledno ne pada na pamet, ne zato što bi imala nešto lično protiv Đilasa nego zato što je (po meni ispravno) procenila da Đido ima velika (poslovna) očekivanja i ambicije, a da nema nikakvu održivu/primenjivu politiku, pa je na sastanku u Departmentu of State donet jednoglasan zaključakbolje Vučić u ruci nego Đilas na grani. Očekujem saopštenje iz SZS: „Basaranajavio vešanje Đilasa“,

tako da je, bez sumnje, u centrali, kako u onoj - Departmentu of State, tako i u ovoj  Departmentu of ON, Basarin transfer sa oduševljenjem prihvaćen.

 

* * *

A da sreća nikad ne ide sama, pokazalo se i u potonjim dešavanjima – Basara je za svoju knjigu „Kontraefedrin“ ovih dana dobio NIN-ovu nagradu.

Nisam čitao, pretpostavljam da ni vi niste stigli, pa ću se poslužiti onim kako je izdavač – Laguna, na svom sajtu pretstavio ovo delo:

 Vrhunac Basarinog opusa o demontiranju srpskih mitova. Detronizacija nacionalnih veličina i bardova, od Andrića do Đilasa, razobličavanje tobožnjih istorijskih i biografskih kontroverzi, kod njega je uvek u službi izvrgavanja ruglu pogubnog srpskog mentaliteta, ideoloških zanosa i nacionalne megalomanije njegovih nosilaca, čije je samouništavajuće razmere u literarnoj formi uzdigao do groteske i ubojite, bespoštedne satire.

Neiscrpan humor i hiperbola glavna su piščeva oružja i u ovom romanu, svojevrsnom nastavku Andrićeve lestvice užasa.

Nesumnjivo najbolji i najubojitiji u vencu Basarinih romana koje otvara Početak bune protiv dahija i koji tematizuju maligne i neuralgične tačke novije srpske istorije, kulture i politike.”

To je napisao izdavač u avgustu 2020. kad je knjiga izašla iz štampe, verovatno neznajući da će autor, kratko vreme iza toga, preći kod onih na koje bi se ove ključne opaske mogle i odnositi - Detronizacija nacionalnih veličina i bardova, od Andrića do Đilasa, gde se, na primer, lansira narativ, da se nezahvalni Srbi, do pojave Aleksandra Vučića i njegove ekipe, nisu setili da se oduže Stefanu Nemanji, pa su ovi radi ispravke te istorijske nepravde, morali na neodređeno vreme da zatvore Beogradsku železničku stanicu – i autobusku takođe, kako bi na prostranom trgu gde su se ovi objekti nalazili, Stefanu Nemanji podigli spomenik visok 23 metra, što je kod brojnih spomenika, trgova i ulica u zemlji koje nose ime ovog za Srbiju velikog čoveka – to niko ne spori, apsolutno netačno.

Neću to nagrađeno delo ni da čitam – ne zbog toga, već zbog nečeg što smatram veoma važnim. Ja evo pomalo i pišem – ne  poredim se ni sa Andrićem ni sa Basarom, ali ne mogu da zamislim da bilo ko može – uspešno, da govori jedno, a da radi i piše drugo, pa da za to još bude i nagrađen. Ako ste ikad gledali takmičenje Zvezde Granda – ja jesam, dok je tu u prvom planu bila dobra narodna muzika i ozbiljno ocenjivanje od strane žirija, da većina od njih zna da kaže izvođaču – dobro je bilo, ali ja ti nisam verovao – naravno i obrnuto, a ja Basari ne verujem.

A što se tiče dodeljene nagrade, citiraću ovde samo jednog od pisaca koji je svoju knjigu povukao iz konkurencije za nagradu, Vladu Arsića, koji kaže – Neću da učestvujem u estradno-varskom-medijskom spekraklu, pa pritom postavlja i pitanje:

Ako apriori pretpostavim da u svim tim prestižnim žirijima sede stručni, kompetentni, kredibilni ocenjivači upravo me te dijamentralno suprotne odluke u tome demantujudolazimo u paradoksalnu situaciju da u istoj godini, u konkurenciji istih romana, jedno delo biva ovenčano nagradom, a već u izboru za neku drugu, isto tako značajnu i prestižnu, ne stigne čak ni do šireg izbora.“

Dobro, možda je pomenuti pisac bio i subjektivan, ali u ovakvom načinu dodeljivanja nagrada ima i nečeg veoma objektivnog. Nagrađeno  delo je objavljeno u avgustu 2020, godine, iz čega se izvlači zaključak da u konkurenciji za nagradu učestvuju i knjige objavljene relativno kratko vreme pre saopštavanja pobednika. Ima 296 strana. Uzmimo da je u konkurenciji za nagradu učestvovalo nekih stotinak naslova i da je 300 strana neki standard. To je negde oko 30.000 strana koje svaki član žirija u tako kratkom roku treba da pročita, da uporedi, da prodiskutuje sa ostalim članovima žirija – 30.000 strana za nekih 100 dana otprillike, ili 300 strana dnevno – Da li je to moguće i da li verujete u objektivnost odluke o proglašenju pobednika – ja ne! Nije li logičnije da se knjiga objavi, da živi neko vreme, da se uzmu u obzir i mišljenja stručne kritike i čitalačke publike, pa da se onda pristupi proglašenju pobednika.

 

          *U mom selu ima jedan opančar.

            Što on pravi dobre opanke. !

            Obuješ ih, popenješ se na soliter

            i skočiš sa desetog sprata –

            ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

 

Dragiša Čolić

Komentari

Komentari