Selo, grad i porez - Hajde da učinimo nešto za sebe

Šta ostaje od politike kada se ona otrgne od velikih tokova i velikih terena i kada se svede na meru običnog čoveka? Možda je najprostiji, ali i najtačniji odgovor na to pitanje: Ostaje život! Onaj mali i skučen; život od danas do sutra, život običnog čoveka; ili bar onaj segment života koji nije hranjen ideologijom, mitom i epom, i koji se svodi na to: kako platiti račune, i kako svojoj porodici i sebi obezbediti bolje sutra!? Selo, privreda i porez; polja našeg društva i našeg "real političkog" delanja na kojima je moguće napraviti egzaktne i vidljive koraka koji bi nas pomerili sa mrtve tačke.

Selo

Srbija je toliko degradirala položaj seljaka, da je i sama reč "seljak" poslednjih par decenija u svakodnevnom rečniku i žargonu dobila krajnje negativnu konotaciju. Biti seljak, za razliku od davnašnjih dana kada je to značilo: biti gazda, biti svoj na svome, i pre svega biti vlasnik zemlje na kojoj živiš, a u nekom širem smislu i biti gospodar svoje sudbine, je u "novom dobu" izvrnuta na postavu, i još gore- podvrgnuta je ruglu, pa se danas osobe seoskog ili seljačkog porekla najčešće unapred kvalifikuju kao proste, priproste, neotesane i neobrazovane, iako je opšte poznato da je koncentracija onih pravih "prostačina", bar u procentualnom smislu, ubedljivo najveća u centralnim naseljima naših najvećih gradova.

Reći kako je Srbiju stvorio srpski seljak je suvišno, i čitavoj priči dalo bi ton nepotrebne patetike i sentimentalnosti. Naravno da je Srbiju stvorio srpski seljak, kao što je i Rusiju ruski, ili Francusku francuski seljak. Čitav svet je mahom ruralnog porekla, i razvoj sveta išao je iz pravca seoskih sredina kao nukleusa nacije i nacionalne kulture ka postepenoj urbanizaciji, pa i multikulturalizaciji. Opet, danas živimo u 21. veku, u doba digitalnih tehnologija i velikih industrijskih lanaca, ali i u dobu u kojem se prepliću mali- lični i veliki korporativni biznis, i svima je jasno da selo u široj percepciji politike, društva, kulture i privrede, nema, i da neće imati ulogu koju je imalo do pre 70 ili 80 godina. Ipak, to ne znači da selo treba da zamre. Naprotiv! Dovoljno je da pogledate primer Švajcarske, Austrije, Italije, ili neke zemlje iz kategorije srednje razvijenih evropskih država poput Mađarske, ili čak Belorusije- ako su vam draže države sa evropskog istoka, i da vidite koko su one rešile položaj sela i seljaka u svom društvu. Ako znamo da selo krije jedan sve popularniji fenomen koji se zove seoski turizam, takođe, ako znamo da je proizvodnja hrane gotovo isključivo vezna za selo, i ako tome dodamo činjenicu da prosečna seoska porodica uglavnom nema problema sa pozitivnim prirodnim priraštajem, onda dolazimo  do zaključka da selo čak i danas itekako ima svoje potencijale. Selo kao takvo treba prepoznati, ohrabriti i stati uz njega. Priča o selu nije romantična bajka o potrazi za svojim korenima, takođe, nije priča koja spada u domen jeftinog patriotskog pamfleta! To je pragmatičan stav prema delu države i delu populacije koji i dalje uprkos svemu živi, i čiji bi život država trebala da pomogne, a ne da se prema potencijalnom izumiranju ove važne komponente u čitavoj državnoj konstrukciji ponaša ravnodušno. Istina, Srbija ima određene mehanizme i korake za osnaživanje sela, ali oni ni izbliza nisu dovoljni. A šta je potrebno konkretno uraditi? Prosto: pitajte ljude sa sela, oni će vam reći! Ili još boljei praktičnije: vidite šta su po tom pitanju uradile uspešnije države od naše, i za početak, koliko to mogućnosti dozvoljavaju, bar krenite tim putem. Znate: u politici ne postoje autorska prava na dobre i mudre političke odluke; dozvoljeno je kopirati ih. Šta više, vrlo je poželjno.

Grad i gradska privreda

Naravno, na priču o selu savršeno se nadovezuje položaj gradske populacije, pogotovo onog dela koji je spreman da započne mali biznis u domenu "lake industrije" ili nekih uslužnih delatnosti. Ova tema je prilično kompleksna i zato joj treba pristupiti na krajnje pošten i racionalan način. Pošteno je reći da je Srbija poslednjih godina napravila napredak u pogledu pada broja nezaposlenih i rasta prosečne bruto plate. Ipak, unutrašnja privredna klima koju diktira država Srbija sa sobom vuče određene paradokse koji sami postavljaju neka logička pitanja. Prvo: Zašto je subvencionisanje stranog privrednika i stranog kapitala po otvorenom radnom mestu višestruko veće, nego subvencionisanje domaćih privrednika po istom osnovu? Ako se sumnja u validnost ili "pravnu čistost" domaćeg kapitala, odnosno ako se smatra da je domaći biznismen jednako kriminalac, onda bi time trebalo da se bavi tužilaštvo. Ipak, ako neki biznismen sa srpskim državljanstvom i sa "privrednom ličnom kartom" koja je takođe vezana za Srbiju, nije predmet našeg tužilaštva i pravosuđa, ili bar, nije više sfera njihovog interesovanja, onda bi on morao, pogotovo u privrednom ambijentu svoje matične države da ima u najmanju ruku isti tretman sa predstavnicima stranog kapitala. Da li je to tako?

No, pored postavljenog pitanja i targetiranog problema, postoji još jedno pitanje koje proizilazi iz čini se još većeg problema, odnosno iz jedne anomalije našeg sistema koja možda najviše iritira domaće privrednike, pogotovo one koje dolaze iz kategorije "malog preduzetništva". Zašto je za otvaranje "Leonia", "Jure", ili "Fiata", odnosno, za njihove radne dozvole potrebna samo jedna intervencija Vlade, dok je za otvaranje obične trafike, ili najprostijeg kafe-bara potrebno na desetine dozvola i bar šest meseci "mučenja" sa gradskom administracijom? Naravno, ovom problemu treba prići bez prenaglašenih emocija i hladne glave. Ponovio bih ono: treba biti pošten i racionalan! Strani kapital je dobro došao; pogotovo onaj koji generiše veliki novac, veliki broj ljudi, veliku proizvodnju, i potencijalno veliki izvoz. Takav kapital, realno mnogo više doprinosi državnom budžetu, ali i državnom imidžu. Na kraju krajeva, da smo 99. širom Srbije imali više svetlećih reklama "Fiata" i "Mišlena", bez obzira na gađenje dela stanovništva prema liberalnom kapitalizmu ili kapitalizmu uopšte, pretpostavka je da bi istorija bila drugačija. Dakle, jasno je da od krupnog kapitala država i narod, imaju direktne ili indirektne koristi. Takođe, jasno je da Vlade malih zemalja, verovatno i sa opravdanim razlogom s posebnim simpatijama gledaju na strani brend i na njegovo prisustvo na "domaćem terenu". Ipak, pravni sistem bi morao da ima isti tretman za sve privredne subjekte. Zato samo rešenje nije teško ni videti ni definisati: Pravna sigurnost, pravna predvidivost; prosta, dostupna- i za sve ista administracija; i što je moguće veća depolitizacija privrednog ambijenta. Naravno, uz podršku domaćem privredniku, onoliko koliko se može, i koliko se sme.

Poreska politika- poreske olakšice i dodatno oporezivanje

Ako postoji instrument društvene korekcije u demokratskim državama, onda je to porez. S tim da se ne misli na osnovni porez, kao što su porez na imovinu ili porez na rad, koji se podrazumeva, ali koji mora da bude fleksibilan, odnosno prilagođen realnim platežnim sposobnostima prosečnog građanina, već na dodatno oporezivanje legalnog, ali opet "društveno štetnog" delanja, kako bi se na taj način isto suzbilo i svelo u granice podnošljivog. Pre svega moramo razumeti da ono što je legalno nije nužno i društveno korisno! Na primer, potpuno je legalno držati kazino, striptiz bar, tabloidne novine, ili priređivati rijaliti program na svojoj televiziji. Ipak, da li je sve nabrojano i društveno korisno? Ako nije, onda je država ta koja bi kroz posebne poreske takse, takav vid tržišnog plasiranja robe, usluga i programa, morala da suzbije i ograniči, i to na način koji bi takav vid biznisa učinio neisplativim njegovim vlasnicima. Obaveza države, odnosno državnog aparata je da bude korektor društva, ili neki vid dirigenta u pokušaju da se postigne društvena harmonija. Navedeno nije u suprotnosti sa delom prethodne priče koja se ticala: depolitizacije tržišta i stavljanja svih privrednih subjekata u istu ravan. Država mora da ima isti odnos prema svima, ali država nije i ne sme biti, niti puki servis "objedinjene naplate" niti "protočni bojler" za različita političarenja. Naravno, govorimo o državi i državnim institucijama, a ne nužno ovim ili onim političkim partijama. Moderna država 21. veka ne počiva na zabranama, već na jasnoj slici: koje su to delatnosti i "rabote" koje doprinose kulturnoj i društvenoj evoluciji i koje treba poreski rasteretiti, ali i dodatno subvencionisati, odnosno prepoznati one druge koje degradiraju društvo- i takve treba dodatno poreski opteretiti. Nekoliko prostih primera:

- Uvesti dodatni porez za televizije od na primer 10 do 20 miliona evra za svaku sezonu emitovanja rijaliti programa, u zavisnosti od trajanja sezone samog programa i termina emitovanja. Takođe, zakonski jasno definisati: "šta je to rijaliti program", kako bi se organizatorima i emiterima takvog sadržaja oduzela mogućnost da uz pomoć "pravne veštine" i "zakonskih rupa", isti registruju kao "zabavni program".

- Osim zakonske definicije "šta je to rijaliti program", zakonski definisati: šta je to zabavni, šta je to kulturni, a šta obrazovni program, odnosno definisati šta je to televizijsko "talent takmičenje", i napraviti posebne poreske razrede u vidu dodatnih poreza za sve televizije i uopšte za sve medije po sezoni, ciklusu, ili emisiji emitovanja nekog od navedenih progama. Po toj logici proizvođači kulturnog i obrazovnog programa, morali bi da budu delom poreski rasterećeni, ali i dodatno subvencionisani.

- Uvesti zakon "o ekstra oporezivanju" po ugledu na SAD za sve producenske kuće koje snimaju filmski, serijski, i dokumentarni program na teritoriji Republike Srbije sa glumcima koji nisu državljani Republike Srbije. Recimo u Sjedinjenim Državama svaki filmski, serijski, ili dokumentrni program koji bar na pet sekundi u krupnom kadru prikaže američku zastavu ili koji afirmativno govori o američkoj istoriji ima poreske olakšice. Razmisliti o tome!

- Mediji moraju biti slobodni, tu nema dileme. Sloboda medija podrazumeva i njihov specifičan ugao gledanja na određene političke i društvene tendencije. Odnosno, određeni mediji imaju specifičnu "nišu" sagledavanja stvari, koja se ne odnosi na izveštavanje i na distribuciju vesti, već na analizu događaja i društveno-političkog stanja. Ta specifičnost se ogleda u tome što neki mediji , bilo štampani, bilo elektronski, "svesno naginju" ka zapadnim ili ka istočnim političkim vrednostima, ili svesno propagiraju liberalne ili tradicionalne društvene koncepte, i to je u redu, krajnje legitimno, ali i normalno. (primer Sputnik i NIN)  Ipak, mediji- pogotovo štampani koji svoje stranice ili naslovnice "ukrase" rijaliti facama, ili osobama koje ne dolaze iz domena- pod pretpostavkom već definisanog kulturnog i obrazovnog, pa i političkog spektra, morali bi da budu dodatno oporezivani. Jednostavnije: Slobodno navijal za Ruse ili za Amerikance, za monarhiste ili komuniste, budi za ili protiv EU, ali stavite u svoj časopis, učesnika ili učesnicu rijaliti programa, ili pišite o tome, i sledi vam dodatna taksa.

- Srbija, tačnije građani Srbije imaju sve veći problem sa kockom. Najnovija istraživanja govore da su građani Srbije u evropskom vrhu po broju kockarskih zavisnika na hiljadu stanovnika. Da li taj podatak čudi, ako znamo da se na kvadratnom kilometru svakog našeg grada u proseku nalazi: nijedna biblioteka, nijedno ili jedno pozorište, jedna do dve knjižare, i čak osam do deset kladionica i kockarnica!? Rasprostranjenost i dostupnost takvih objekata naravno da povećava broj zavisnika ili potencijalnih zavisnika, pogotovo među mlađom populacijom.Rešenje se opet nalazi u poreskoj politici, a ne u zabrani. Prvo: Kako bi bilo da država na sebe preuzme plaćanje penzionog i zdravstvenoh osiguranja za sve zaposlene u pozorištima, ili u sličnim institucijama? Drugo: Porez na rad kladionica i kazina morao bi da bude barem pet puta veći nego što jeste! Takva odluka bi automatski dovela do povećanja minimalnog uloga, ili minimalne uplate za igrače (kladioničare, kockare) što bi postepeno dovelo do manjeg interesovanja za "samu igru", a što bi u nekom daljem toku događaja i smanjilo broj takvih objekata na pristojnu i podnošljivu meru. Na kraju krajeva zapitajte se: Vašem detetu je za užinu potrebno najmanje 100 dinara. Za taj novac, umesto kupovine kroasana, vaše dete može da odigra čak tri kladioničarska tiketa, ili da kako se to kaže "obrne jednu ruku" na ruletu!? Da li je to normalno?

Rezime

Nabrojan je samo malo deo onoga što bi država, nezavisno od toga ko se nalazi na njenom čelu mogla da uradi, a da običnom čoveku, običnom građaninu, seljaku, privredniku, ili studentu, uslovno rečeno već sutra bude bolje. Nabrojano ne spada u domen "visoke ili velike politike", i za sprovođenje pomenutih mera nije potrebna regionalna ili globalna politička moć, spoljnopolitički uticaj, međunarodna podrška, ili članstvo u određenim vojnim i političkim organizacijama. Potrebna je samo dobra volja! Iz tog razloga iz teksta su izostavljeni mnogi problemi sa kojima se država Srbija suočava poput statusa Kosmeta i Republike Srpske, ili problema u školstvu, zdravstvu i pre svega pravosuđu, za čije rešavanje bio potreban širi politički konsenzus, ali i specifičan trenutak međunarodne politike, tačnije drugačija i po nas povoljnija raspodela moći na spoljnopolitičkom planu. Ipak, za sve navedeno, za par "sitnica" koje život znače, a koje bi mogle da diktiraju drugačiju i bolju sliku naše svakodnevice, potrebna je samo ona pomenuta dobra politička volja! Da li je ima?